EC

Eee, vala, hebala ih zajednica.

Mi toliko tamo žurimo, a da znamo kuda nam se tol'ko  hita, poplavila bi nam ... duša...

Joooj, kako čovjeka mogu oduševit' sitne stvari... Upravo sam popravio vodokotlić. Ne curi. Tačnije, curi baš tamo gde treba. Samo tamo. Što je kod plastičnih zavrtnjeva prava umetnost. Još samo da se kurtališem termostata na bojleru i dnevna zapovest skoro dovršena... Komplet.

I sada 'vako, blago oduševljen i vodoinstalaterskim  znanjima i praktičnim radovima, takođe  blago produhovljen, moram dati analizu moga nedavnoga boravka u Jevropi.

Dok nisam zaboravio takav doživljaj. Jedinstven.

Valjda u Europi ne moraš sve radit' sam, zovneš lijepo ljudski majstora, isučeš ,,plastiku,, ili kešovinu, sve skupa sa bakšišom, i koristiš dalje vodokotlić bez limita. Treba i vodoinstalteri od nečeg da žive... A ne ovde kod nas, Vojkan Marica za sve, od književnos' do viljuškaste ,,sedamnestice,, i ,,papagajki,, ...

Radnja...

Prethodnih nedelja boravio sam dva puta u Sofiji pa sam obećao lične impresije o nedavnim putešestvijima (jel' se ovako kaže? ). Imam jutros vremena...

Konačno sam dovršio tekst nove knjige, kojim sam relativno zadovoljan, i ne mislim dalje brljat,  a kako ćeš biti umjetnik ako si ono skroz zadovoljan učinjenim, i na šta ćeš se vadit' kad te pritisnu kritičati, ko biva eto, baš sam taj deo htio izmjeniti, he, he, pa ako neko zna potkupljivog, a neopreznog izdavača sada je pravi trenutak. Sada bi mi vaše prijateljstvo jako dobro došlo. Ko bude želio, javi mi se, a ja mu pošaljem tekst, laganica...

Na temu Vojkane, aport... Analiza puta u nedostižno. Pustio sam jutros Ibricu i njegova ,,Šalom Sara...,, mi trenutno ukrašava jutro.

 Ćerka je za Valentinovo od svog izabranika dobila na poklon avionsku kartu do Milana i nazad. Originalno i lepo. Nisam imao ništa protiv takvog putovanja, bez obzira što Wizz ne leti na toj relaciji iz Beograda. I zaslužila je devojka. Čak i uz močvaru visokog školstva u ovom tužnom ,,kandidatu za Zajednicu,, drži se budžeta i tako značajno olakšava roditeljima. E kad je tako, onda ne brini kćeri...Uvaliće se tajo u ,,minus,, i ima da ideš... Ima da vidiš i Como i Skalu i San Siro i sve resto, a ćaća će organizovati marš rutu do najbliže prestonice (Prištinu još ne računam , barem dok ne uđemo u nedostižnu nam organizaciju...). Daklem Sofijo, eto nas...

Sve sam spremio, a'ma sve. Zeleni karton odavde više ne treba (osim za BiH i Makedoniju... e ne da se sirotinji sitno samljet, pa to ti je...) a Soko mi je čekirao karte preko neta, džabaka,  a on ima dosta iskustva u tome... Praviće mi i društvo na prvom putovanju.

Posudio sam od komšijinog sina i dvije prednje gume. I moje su relativno nove, ali njegove zimske, k'o da sam znao. Još mu ih nisam vratio, moraću danas dok 'vaki baksuz kakav sam ne naletim na neki ekser ili drugačije vulkanizersko pomagalo.

Poslednji datum u naredne četiri godine, 29. februar, je predviđeni  dan odlaska. Posudio sam od komše i GPS koji me i pored domaćeg jezika, erotičnog glasa one žemske što ćakula, kao i preciznih i lepih sličica u boji odveo tačno na sofijski aerodrom ali na njegov vojni deo, no o tome malko kasnije...

Problem, osnovni, low cost kompanija leži u tome da nikakve garancije ne važe, posebno u slučaju kašnjenja  putnika, pa taj luksuz sebi nismo mogli dozvoliti. Noćna mora svakog vozača jeste sneg koji trenutno pada. Taj ni najbolji putari ne mogu odmah očistiti. E možete zamisliti moju facu kada mi je supruga rekla negde oko jedanaest uveče ,,Vojo, pogledaj napolje...,,  Mećava koja je smenila prethodnih par sunčanih i toplih dana je smenila i spokoj na mom licu, trajno. Nekih desetak santimetara snega je napadalo za nepunih sat vremena. A nemilice je sipao i dalje.

Odlazak ;

Ništa, onda dupla gorča, par nervoznih cigareta, pozdrav sa snom te noći, poziv Sokolu, u gluvo doba, da pomeramo polazak za skoro odmak'  i metlu u šake. Očistio sam Krleta (krdžu...) iskustveno testirajući istovremeno vrstu i kvalitet snega. Sa užasom ustanovio da je onaj najvlažniji koji će mi ulepšati svitanje i stavio u gepek ćerkin kofer težine na samoj ivici prihvatljivosti, čak i za A380.

Planirali smo da idemo porodično u posetu ,,nedostižnoj z...,, no Gigo će ipak morati na pismeni, a u akciju kreću samo dva pilota i jedan putnik. Posetu, turističku, Sofiji, moraćemo pomeriti za odlazak po devojku u povratku.

Krenuli smo u jednu od najtežih noći moga šoferskog staža. Konkurencija je tu vrlo, vrlo oštra... Imao nebrojeno teških putovanja. Kako u smislu terena kojim treba proći, kvaliteta prevoznog sredstva i vremenskih uslova, ali u međuvremenu sam debelo ugazio u petu deceniju (kad prije, božiju ti majku...) a vožnja noću mi nikada nije bila draža opcija. No kad je već tako, hajd' polako ćemo.

Krucijalnu dozu opreza dodao mi je i poslednji kružni tok na koji sam naišao pri izlasku iz grada. Samo činjenice da sam išao ispod trideset na sat i nisam dodao zeru kočnice pri prvom draftovanju nas je sačuvala dalje od bankine. Ni ABS me ne bi izvadio bruke, garant. I dale mi tako uputstva za dalji put. Mislim činjenice.

Od naše zgrade do aerodroma Sofija ima 176 kilometara, mislim ako nekada poželite da svrnete, pa da znate. Ali kakvih ? Čak i u nedeljnim, sunčanim prepodnevima, Sićevačka klisura i dalje prema Pirotu i Dimitrovgradu uz ovakav koridor koji će ono bit' baš kvalitetan i trajan ( ma kako neće, pa samo izgradnja traje desetinama godina...) put prema granici je prepun izazova. Prepun kamiona long vehicle ili po naški, ono plavo TIR. Kad to vidiš znaš, da se takvi teško pretiču. A kad oni tebe pretiču, čak i kanjon Nišave ti se učini phivatljivijom opcijom... Brkati Anadolac turi ciglu na gas i loži. Ovu noć je bilo svega i svačega. Imam i lance u gepeku, nove, samo jednom korištene, ali neću ih valjda morati po ovom kijametu stavljati. Imamo dovoljno vremena za eventualne neugodnosti no aerodrom Sofija je postavljen kontra od nas, pa moram ukalkulisati i prolazak kroz čitav grad i ograničenja brzine na auto putu u Bugarskoj. Dva puta 60 na sat i čini mi se jednom 50. Videćete, kasnije je bitno za priču.

Nebitno, ove noći mi nije trebalo ograničenje, osim ličnog. Do Granice nisam ubacio u ,,četvrtu,, i prešao 50 na sat. Nije se moglo. Neposredno nakon Pirota sam izašao samo da očistim metlice brisača na kojima su bile džamutke leda i trenutno a neoprezno, nestao iz vidokruga saputnika. Amortizovao trotoar leđima  a noge mi bile u visini antene za radio. Buuup, ode šofer. Jedva ustao i tako praktično proverio koliko je klizavo pa dalje nisam ubrzavo' ... jok.

Nećete vjerovat' u Evropu ušao bez problema. Jes' da je naša strana prelaza Švica za komšijsku, na kojoj otpada krov na samom  prelazu, rupe na putu nemoš' ni prebrojat' ko da si kreno u neko off road pecanje, službena lica se vuku ko creva ali je tu zato plava zvezdasta zastava, duže nema ni u Briselu, na svakom ćošku poznat' znak i tabla sa nekih milion uputstava za divljake koji stižu na Nini, Pinti i Santa Mariji.

Rutinski, ,,Bratko, dokle...,, i par pečata su u to doba noći sve rešili... Lako. Imate li šta za prijahvit :-) i moje ,,kamo sreće...,, minuše lagodno takođe.

Ušli u zajednicu, verovali da je tamo i vazduh dugačiji, no nećete verovati i tamo mećava. Izgleda da ova klimatologija ne hebava baš 'vake granice. Daklem patnja i na dalje.

No prvo papirologija brale. Čudna riječ zbog koje se ono zajednica birvaktile prvo okomila na Slovence, a sada članice prepisale pa deru sirotinju raju. Jel' vama nekada zakomplikovala život... Vinjeta, jestel' čuli deco, verujte bez šale... Teško ju zalijepit' a još teže odlijepit'. Mislim da će uskoro na tehničkim pregledima kandidata i drugova članova, jedan od osnovnih kriterijuma biti vidljivost iz kokpita. Od silnih naljepnica ako ostaviš barem puškarnicu za proviriti napolje, biće dobro. Odlično. Imam još na ,,profilu,, i one  ,, ekološke, viđu,, od prije par ljeta... Deset evriće nikad mrže datih, bratu po očima... Ne poočima, no po očima (ono dva oka u glavi... uzgred, glupoj :-) )

Ovde jedva razbudio paćenika iz  priručnog ,,kontejnjera,,  (što bi rekla moja kći dok je bila mala...) na dubokom makadamu pored samog prelaza, i nekako se sa njim nagodio za dalje. Joj moje sreće, nek' sam našo nekoga da zna engleski lošije od mene, sad mogu seiriti do mile volje. Nećete verovati ali u ovoj članici svi znaju lošije od mene. Tj. ništa :-).

E sad, ako ste išli tim putem znate i sami koliko je to auto put. A ako niste,  onda 'vako. Pedeset kilometara malko šire magistrale, sa nekoliko raskrsnica, običnih (jedan od uslova da bi se nešto uopšte zvalo auto - put, po zakonu je čini mi se da nema ukrštanja u ravni puta...) i onim ograničenjima iz prethodnog dela priče, košta 7 evrića, za sedam dana. Za mesec dana je 16 evrića, a to nije duplo. Pa meni nikako ne pasuje za 12 dana...  Na to mi novopečeni Europejac pojasni da mu mogu popodne vratit' vinjetu,  kada se budem vraćo' a podijelićemo poslije lovu... Korumpiro' sam do sada sve i svakoga, iz moranje, južnjačko, al' za putarinu mi prvi puta. A kako ću bratko ako me ćape da nisam zalijepio vinjetu ? Pa dogovorićeš se valjda. Ili nekako tako. Od mećave se ne vidi ni auto, a kamol' vinjeta,  ajd' daj... Neću lijepit' vala,  pa šta bude.

Da ne davim, dovukosmo se u jezivo jutro, bez problema, do velikoga grada. Mašala. Predgrađa sirotinja raja, ali centar blista, to mu dođe valjda i cilj kapitalizma... Sve strane firme, mesing, pozlata i mermer... Normalno, upadnemo u saobraćajni špic, jutarnji, a ova zjaka sa GPS me već izludila sa ,,Nakon toliko metara skrenite desno...,, i slično.

Ne slušam jaru Sokola, bio čova više puta, no ovu 'letroniku i dođosmo do aerodroma, vidimo i avione i pistu, ali nema terminala. Ima nekih ofucanih džukaca, lutalica, a uskoro ugledasmo i nekoliko odrpanaca u šarenim uniformama. Đe smo ljudi , moji ? Zgrade ruševne, ,, kontejnjeri,,  puni, makadam pun rupa. Naiđe srećom neki taksista, valjda i neki njihov starešina kasni na rađu, pa u odbrani evropskih ideja moro' to jutro, kahnut i za taksi do posla. Fataj taksistu, valjda on zna? E ,,natalija,, (GPS iz jedne davne priče - prim. aut.) pa hebo li te onaj ko te sastavio, đe nas ovo uvali ? Taksista nam ljubazno i sa osmehom pojasni da moramo obići krug oko piste, da je ovo vojni deo ili barem ono što su integracije od njega ostavile, i da ćemo relativno lako stići. I Soko uđe u fazu prepoznavanja objekata i mi časkom ispred terminala za ove ,,low costere,, ...

No. 1. E sad' ono što tu nije low je definitvno cijena parkinga... Ali stigli smo na vreme, što da cjepidlačim sada za par evrića ? Tu smo, živi i zdravi. Javili se svojima i sada možemo polako.

Aerodrom, bljak. Niđe prozora, zgrada iz najbojih dana VU. Jaro me zamolio da mu slikam  toranj ali snijega kamara, veje li veje, a pandura još više no pahulja, ko na onom čuvenom zidu. Neka i to ću drugi puta u povratku. Kad' bolje prokontaš, nema se šta ni slikat'... Tuga. Jedino što je evropsko u svemu je vozni park na parkiralištu. Više džipova na jednom mjestu u životu vidio nisam. Ne vidim imal' išta osim njih.

Čekiranje, prtljag i sve ostale kontrole prošli laganica. Ćeru samo delimično vidim iza nekog ćoška, ali vidim da sve putnike izuvaju i skidaju do majica... Ono da nema neko skorbut ili slično. Sada su braća na braniku zajednice, pa rade trijažu podobnih.

Avion zbog mećave nije mogao da poleti skoro dva sata, triput' ga razleđivali,  Soko i ja gluvarili po Metrou (firmi za veleprodaju, tamo je parking džabalesku...), kupili po jedan kačkavalj i ja neku šunku Gigi za tosteve (ili tostove, kako se kaže...) i to je to.

Nazad krenuli oko podneva. Dan se razvio u pravi proljeni, sunčan i lep, šajba nanovo bila prljava dovoljno da maskira vinjetu, a put se skroz osušio i mi u Niš stigli bez frke, nekako baš kada i ćerka u Bergamo.

Sve se završilo u totalno drugačijim uslovima od šokantnog noćnog početka.

Lik na granici mi vratio tri evrića, a ja njemu vinjetu ( ,,Bratko, da ostane i meni za kafence...,,)  i to je to. Jedna od težih vožnji mog života. Uslovljena vremenom dolaska na aerodrom, za tih oko 180 kilometara trebalo mi je samo oko 6 sati vožnje. Eto...

Pored ostalih sitnica ,,nedostižna nam zajendica,,  me šokirala kako tugom u pogledu, kod velike većine susjeda, tako i domaćom ekonomskom ponudom u Metrou. Ciljno sam hteo da kupim nešto iz nekada nadaleko čuvene bugarske ponude sireva i suhomesnatih proizvoda. Ej, ljudi moji... Pa od najmanje pedeset vrsta sireva, od Francuske do Holandije, samo dve, ej, samo dve vrste, su domicilne. Bruka. I to jedan neki rolovan sa šunkom koji sam i kupio. Što se šunki tiče, tu je čini mi se još gore. No, nisam proveravao detaljno.

Sada ću jedan vic koji oslikava stvarnost i ovde sam ga odavno pričao, a koji mi je u amanet ostavio moj pokojni drugar Kalča. Kod njega, u kući na Dunavu, na jednoj nedavnoj slikarskoj koloniji, boravila između ostalih, i mlada, zgodna, slikarka iz Bugarske. I jedno veče ona je ispričala sledeći fazon ,, U jednom selu u udaljenom kraju Bugarske sede četiri babe u crnini, na klupi, na šoru, i pletu...

U jednom trenutku jedna od njih, značajno da prekine šutnju, kaže ,,E hebeš ovu Evropu... Dok nismo bili u njoj, mogli smo je hraniti pola, paradajz nam bio ovoliki (pokaže pesnicu...) krastavci ovoliki (pokaže dva pedlja...) a sada mladi otišli, selo opustilo, bruka. Četvrta baba u nizu, nagluva, na to reče ,, A jel' živ taj čovek...,,  Ajd' ćuti tamo i pleti...

,,A danas...,, nastavlja prva, paradjz ovolicki (pokaže ko kliker...) ,,krastavci ovolišni ...,, (pokaže mali pedljić...), na to, četvrta  baba, ova nagluva, ubaci tužno i nekako razumevajuće ,,Pa dobro, možda čovek ima dobru dušu...,,

E tako, komšije Evropljani, more bit' danas imaju dobru dušu, no osim toga, otanko...

Odlazak II

Tih dvanaest'  dana je i nama nekako brzo proletilo. Kako je tek curi, mogu misliti. Došlo je vreme za novi odlazak u komšiluk. Ovoga puta idemo porodično. Nakon nekoliko skoro pa proljetnih dana toga jutra, kiša... Hajde samo neka nije ona mećava. Ovoga puta ne žurimo, svratićemo u Pirot na kafu, brat mog dobrog drugara drži etno restoran, u onom lepom prostoru gde je snimana ,,Ivkova slava,, i ,,Zona Zamfirova...,, pa da prekratimo put i popijemo kaficu sas ratluk.

Taman izlazimo iz stana kada telefon zvoni, na displeju vidim nepoznat, stranjski broj, a ćera javlja da su već na aerodromu ali da je iz Wizz - a obaveštena da će avion kasniti sa poletanjem oko četiri sata i ako još nismo krenuli da ne polazimo odmah. Ništa, vraćaj se u stan i ono nervozno, čekaj polazak. Malo stvari može biti tako teško i komplikovano nego kao kada sredovečni roditelji čekaju dete da se vrati sa puta. No neka, ostarićete i vi pa ćete videti i sami.

Hajde, bazaćemo po Pirotu i Sofiji. Idemo... Put je prošao sasvim ok. Gužve nema, za tren smo u Pirotu. Eto ako je najveća frka bila to što se rasprodo'  ,,Politikin zabavnik,, pa je Gigo morao učiti pjesmicu tokom vožnje, onda je to dovoljno o kvalitetu puta...

Na granicu stigli bez gužve, ( ,,Kuda bratko ?,, ,,Aerodrom...,, ,,Ajde' vozi...,,) vinjeta i sve ostalo prošli bez problema. Ni ovaj puta ne lepim vinjetu (krimos, kažem ja... evropskog formata : ) ) ali sam od dežurne radnice upozoren da ako se kasno vratim, neće je moći ponovo prodati, i nazovi ,,auto putem,, razgulimo ka Evropi. Stižemo u Sofiju nekoliko sati ranije, preticanje bajo, i to podebelo, pa imamo vremena za sve. Nalutali smo se po gradu, momački. Noge nas zabolile. Airbus A320 sleće tek negde malko posle 20 h sati po lokalnom vremenu (nećete verovati, sa komšijama nismo ni ista časovna zona, pa ti se sve istumba nekako...) pa će pored kiše koja i dalje slinavi i mrak biti naš drug na putu kući... Ljepote, braćo draga.

Sleteli recimo na vreme, pozdravljanje bilo brzinsko da se ne uđe u novi sahat parkiranja i ajde' nazad.. Ćera puna utisaka, u kolima sve prepuno divnih priča. No umor ipak čini svoje...

I idemo sada na drugi deo slike o zajednici, nedostižnoj. Soko me lijepo upozorio da komšijski saobraćajci obožavaju lov na turske kamiondžije i neoprezne Srbende na tom delu auto puta sa ograničenjima. No nisam znao da su tako aktivni po kišovtim noćima. Valjda zafalilo za marende... Naši se obično uvuku u kola i kunjaju, a ovi se modernizovali i sa nekim radarima ko lap top. Uglavnom, neđe oko Slivnice, fluoroscenta prikaza izleti pred mene. Šta ću, zakočim i čekam u kolima. Ne znam kakvi su propisi u zajednici, no da sam nahebo, to i sam vidim...

Klasična žvaka, na solidnom srpskom... ,,Izađite, ponesite dokumenta...,, E samo mi je još ovo falilo.  U džepu imam samo još dvaes' evrića preteklih iz Metroa. Panduracija, barem ova saobraćajna, svuda ista. ,,Pa znate, ograničenje je 50 km/h a Vi ste vozili 72...,,  U, jurnjave, ko Laki u ,,Maratoncima...,, sreća pa je auto put.

Uzeo on dokumenta i nastavlja ,,Kazna za ovaj prekršaj je 150 leva (75 evrića - prim. aut.) da li želite da platite...?,, Normalno da ne želim, nisam izludio ( a i da imam, odakle mi...) , daj bratko da se dogovorimo... Osmeh u uglu njegovih usana mi reče da ipak neću robijat' u evropskim zatvorima, bar ne još... Ja dalje klasičnu, takođe ,,Pa kolege smo, nemoj, molim te, eto uniforma i tra, la, la...,,

Kako kolege ? Traži mi neki papir, a ja ko Dok Holidej, neku bajatu legitimaciju još iz SFRJ, đe sam lijep i plav, u plavome, a koja mi služi smao za 'vake situacije i dam. Onaj mlađi gleda malo u monitor radara, malo u moju fotku a posebno ,,zumbira kvočku,, (letački znak - prim. aut.) i nešto šapnu ovom starijem.

Pogledam u pravcu mojih kola, koja još stoje upaljena, klinci se razbudili i gledaju u našem pravcu, kako ja bilateralno pregovaram sa komšijskim organima reda i zakona.

Stariji ustade  iz kola, vrati mi dokumenta i reče sa osmehom ,,Asker a?,, ...Jedva skontam da mu to dođe turcizam za vojnik i sa tupavim osmjehom spašenog siromaha uzvratim ,,Asker, asker... na žalos',, ...Vidim, neće biti  tih evropski zaprijećenih, 75 evrića, ali mi sada žao što u Sofiji ne positnih i ovih dvaes'... Mog'o sam se, čini mi se provuć i sa desetkom... No...

,,Hajde kolega, daj za kafence... Nemoj ovde kraj auta,, Ja šta ću, isučem one evriće i teška srca pružim. A on vidim zadovoljan ulovom, poče sažaljivo da se vadi ,,Bratko, jel' od srca daješ...?,, Pa kako da ne dajem. Kad moram. Lako je biti  dobre duše kad su ti druge opcije robija... Dajem bratko, dajem. Vi ste ipak za nas Evropa. Osmjeh, rukovanje i njegovo ,,Sad do granice možeš kako želiš, mi smo jedini ovde...,, Ma nemoj, pa ja do granice, a i do kuće i 'nako moram ko draga baja... Krdža i ne može mnogo brže. Još mi samo naši fale, ni čekovi me izvaditi neće.

Kada sam ušao u kola, klinci prvo pitaju,  ,,Tata, zašto se onoliko smejete...?,, . Diplomatija đeco, diplomatija.

Za vraćanje vinjete sam naravno okasnio, sve zatvoreno, pa sam je poklonio našem policajcu i ako me on čudno gledo', ko biva šta će mi ovo, a ja reko' ,,Ma daj nekom jaranu, valjaće...,, Meni, nadam se, neće još zadugo trebati.

Kući smo stigli oko ponoći, slomljeni od puta. Moju noć je ukrasila i kiša koja je celim putem nemilice roksovala po nama, a prekuče sam odmah otišao i kupio nove metlice brisača. Silikonske, sad ih nosim ko Radovan III (nenadmašni Zoran Radmilović...)  u unutrašnjem džepu sakoa, a kakav sam baksuz, ovo će biti najsušnije proljeće ikada, dok mi ih ne ukradu...

Ajd' da se malo hvalim... Gigo i ja smo dobili predivne dresove Intera (original, iz Interove prodavnice na San Siru) , pa jedva čekamo malo toplija dane da se foliramo.

Ćera se vratila u kolotečinu, put će morati ,,isplatiti,, sa nekoliko teških ispita koji su pred njom. Da ne bude da se tajo džaba uvaljivo u podebeo minus... Kako ono Ameri lepo vele ,,Besplatan sir postoji samo u mišolovci...,,

A ja?

Pa moram dati nekoliko zaključaka i privršiti ovu priču, jer ujutro idem kod jarana Gorana u selo. Valja orezati šesto stabala šljiva, dok ne olista, rakija ne teče sama, a kada i mi uletimo u zajednicu zabraniće i ,,vesele mašine,, pa đe smo ondak prispjeli ... Daj da se radi, dok je vrijeme.

Zaključaka će biti sa nekoliko aspekata.

Najprije bugarskog.

E komšije, ne bih reko' da ste se usrećili zajednicom. Opustošili vas sumnjivim, ma šta sumnjivim, lopovskim najmanje ko naše, privatizacijama i odrali ko mačke, a pravo da vam velim, plava zastava se ne maže na leba. Ni zvjezdice umjesto aleve paprike nisu poželjne.

A sa europskog... E pa braćo Bri selci (ovo namerno odvojeno...) debelo ste se zahebali. Čim ste vi počeli primati 'vake ko što smo mi i komšije, ne predviđam vam ništa lepo. Što kaže Dule Pacov u seriji ,,Vratiće se rode...,, (ne mogu taj snimak naći na tubeu niđe, sve sam prevrno'...) ,,Ma da ta Evropa šta valja, pa Ameri bi prvi ušli u nju...,,

Eto tako, šefice Merkel, pod hitno ti uvodi ligaška pravila (ono, prva, druga, treća i seoske lige...) inače sve ode u helać... Za nas je i 'nako kasno, a vala ponoviću onu sa početka, sad kad je lova iz fondova opelješena, ne vidim đe nam se toliko žuri...

Meni je drago što se komšije nisu sasvim promenile i što je ostalo nešto ljudsko i pod plavom zastavom. Barem kod ,,službenih lica,,...

Možda sam ja nekakav skeptik, možda iz mene samo progovara životno iskustvo, možda je zbog vinjete ili samo zbog toga što sam se sinoć u gluvo doba noći, valjo' od smjeha dok je imenjak davao poslednje segmente svoje završne reči tribunalu...

I sada se pitate, pa dobro, oćel' ovaj u Jevropu il' neće? Oću da živim drukče' ko i svi ? Da putujem i radim bez da mi kod svake šarene rampe traže krvnu sliku na uvid i rodoslov unazad desetak koljena. Kontam da je za nas malko ko što rekoh, kasno, al' hoću da mi dete bude inžinjer u Irskoj bez kamare dodatnih papira. Hoću da mi kći završi master studije u Milanu bez diskriminacije... Eto to 'oću. Jer mi smo Evropa već hiljadama godina. Džaba nas Balkanerose zavađate i ucenjujete kad vam se prohte, a primate kako koga stignete ... Džabe ti je vala zajednice, meni nemoš' ništa, ja sam građanin Sveta i sa samo dvaes' evrića u džepu... Makar ih ovaj ofucani i razduženi asker sve potrošio na komšijske ,,putarine,, U Evropi sam od rođenja, barem u onom njenom, boljem, ljudskijem, manje plastičnom delu...

Ajd' zdravo.

Eh, da... Nismo se slikali, hbg, bio mrak na aerodromu, a u mraku su sve mačke i svi aerodromi crni, jel' de ? Barem nam je budućnos' svetla... Reko bih, najmanje  ko komšijska...

Zato, eve gi, ovih nekoliko slika iz zajednice, prave...

I prikladan spot, meni najbolji (jednog od najvećih lafova estrade...)

Slike nešto neće sada, pa ćemo to malko kasnije... PozZzz