Šaki...

 Sutra idem na put.

Težak put. Svakako, jedan od najtežih u mom životu.

Put, za koji bi voleo da nikada nisam njime pošao...

Put na 40 dnevni pomen, tebi, bratu, klasiću i drugaru.

Mom Šakiju.

Prije puno godina, moj Jovo im'o neku bašticu. Ono po bosanski, više bašhčhu... Razlika je golema. U ovoj nije bilo povrća, samo šljive... On i čika Ljubo, napravili kapiju, bez ograde, na sred ledine stoji drvena vratnica...

Rođak Dule se vratio iz Srbije da živi na selu. Moji starci im pomogli a rođo za uzvrat ćaći, nekoliko duluma zemlje u zavičaju, da se nađe starom nastavniku... I 'nako nam je ovaj rat donio to da na više od dvjesta duluma zemlje i šume, nema muške glave.

I babo mislio da šljive mogu sve same. Posadio 88 stabala. Mi ga handrili da je to zbog uspomene na Druga Titu, al' baš toliko moglo stati, ako se poštuju sve tehničke mere koje je propisao doživotni drug, nastavnik tehničkog.

I šljive nekako 'bortale' same par godina.

Vazda nekih qu (sitnica...) fali. Treba, orezivati, orati, kositi, stalno ići u selo... Ćaćina strina davno, već rezignirano, rekla : „Eee, da mi je probat' tu rakiju iz Jovine bašče, ne bi žalila da odmah umrem...“ Otišla strina, rakije probala nije...

I jedne godine bašča opasno rodila. Ma nije samo ona, rodilo bolan svuda. I ko je radio oko njih ali i ko nije...

Berača i kupilaca tog ljeta i jeseni, nema ni za lijeka, k'o keramičara il' neurohirurga ... Mog kumašina Cibu ‘nafatala’ neka komšijka, gastarbajterka na odmoru, sa ponudom da joj drug pokupi šljive… Ka’e njoj Cibo: “Ne mogu, obeć’o sam već Jovanu da ću mu pomoći…” Komšinica ne popušća: “Pa daj bolan, daću ti dnevnicu 30 maraka (to tad bila ozbiljna para…) dobar ručak i za piće šta voliš… Koliko te taj Jovan plaća? “ Cibojlo, ‘mrtav ladan’ : “Ništa, kupi ona jedno - dva ‘bucka’ (Nektar u plastičnoj flaši, od 2 l - prim. aut.) i zaboravi dat’ sirnicu, pa jedemo ladnu oko pola čet’ri popodne…”

“Pa ne razumijem, što onda ideš kod njega…? ”

“Nećeš nikad’ ni razumjeti. Znaš, ja sam u njihovom porodičnom albumu na svakoj trećoj slici… Eto, zato idem.”

Oprosti rode, znaš kako je ono Stipe rekao… Kad bi čovjek mogao preskočiti ‘amazonske meandre’ mojih uvoda… No, moj Šaki, dragi moj brate, ja sve, kad nešto ovih dana pogledam, ti si na svakoj mojoj drugoj slici, na svakoj našoj fešti ili susretu…Teško mi je da poverujem. Jedva sam ovo napisao. Tek iz ‘nekog’ pokušaja…

Zato nastaju ovi redovi. Zato što si znao foru, zato što si znao sve fore, kad si ono jednom došao da ispoštuješ moga Jovu, sa vrata si rek’o : “Znam čika Jovo da je Titina bašča jope’ podbacila, moraće noćas poslužiti ova škotska brlja …” J Izvadio si viski, izmamio starom babi suzu i osmjeh… Hvala ti.

I tu noć kraj Vrbanje, jutro nas je iznenadilo majskom svežinom…

Setih se eto, onog Filma : “Lepa sela…” kad Brzi kaže pokojnom Velji: 'Kako si me zajebo’… Sa kim ću sada na fešte, ko će mi biti cimer, sa kim ću sediti do zore, ko će me zvati na pecanje da me zahebava… ? Brate moj dragi i dobri.

Za poslednjih sedam godina, bio sam tužan, na žalost, puno puta. Kada je umro Sudo, kada je otišao Vule, kada je nedavno umro Igorov učitelj Ivan, Drki i još neki dragi ljudi. Jako tužan.

Ali sam za ove godine, plakao samo tri puta. Ne kompariram tugu, nije to, znaš i sam, do glave bolan, do srca je… Kada mi je umrla mama, kada je umro Šule i kada su me pozvali da mi jave da si ti otišao u plavetnilo… Odaću ti znaš i jednu tajnu. Nakon one nesreće i svih moji lomova i frka, plačem samo desnim okom. Levo, valjda zbog tog facijalisa, nikada, ni kapi… Sada sam desnim, nadoknadio za oba. Bilo je ovih godina, srećom i suza radosnica. Zbog dece i svega drugoga.

Moje, poslednje, za tobom, su bile one teške, muške, najteže, uz jecaje i brisanje nosa. Nema pravde… Definitivno. Da sam barem vjernik, bilo bi mi lakše. Ovako, dođe mi da urličem za našim poslednjim, predviđenim, neodržanim Kladovom, za tom, narednom promocijom ‘Paštete’, za svim onim planovima koje smo kroz smeh pravili… Ma za životom. Nedostaje mi strašno ono tvoje: “Šta je stipso penzionerska, upravo si me mislio nazvati, jel’ de…?” J

Poslednji puta smo se čuli kada si me ono navuk’o da upravo stižeš u Niš, a ja bio na pecanju na Šangaju… I opet je bilo: “Eto, čim čovek dolazi u Niš, vi pobegnete negde…” Ja se pogubio, naravno, otkinuo varalicu a ti, kako si već znao, sa onim tvojim smehom: “Ako, tako ti i treba, idem iz Beograda za Kraljevo, skrećem na Pojatama, nemoj da se brineš…” J

Bože, kako te volim i cenim. Više nego rođenog brata. Mnogo mi je teško. Cenim tvoj integritet i hrabrost da ni pred kim ne ustukneš. Nikada. Volim kako znaš sve reći kroz šegu a da onaj kome si rekao odmah i sam skonta. Sećam se one rečenice u Banja Luci : “Jedno slovo razlike a…” i one iz Niš, na moje pitanje koga si dovezao : “… ni… , ni čoveka” J

Neću da koristim perfekt kada govorim o tebi. Za mene ga nema, niti će ga biti…

Sutra ću upoznati tvoju Lolu i Anju. Ja vas sve već odavno 'poznajem'. Obožavam Vaš međusobni i uzajamni humor koji odiše merom i inteligencijom. Lola mi je sestra a Anja kći. Neću ja sada tužne rečenice. Tuga je lična, biće je sutra ‘za izvoz’… Vas dve, sve već razumete i nema potrebe da ponavljam. Drugovi se ne poznaju po rečima, nego po delima.

Samo da znaš, odlučio sam, narednu knjigu ću posvetiti baš tebi.

Pričamo često o tebi. Svi mi, klasići, komšije i jarani. Juče bila neka tribina, dolazili ‘Kurjaci’ iz Beograda, svi pitaju za tebe. Moji, tamo u Čelziju, ne mogu da veruju…

Tu si ti negde, zezaš nas, Čikalo, zar ne…?

Primetio si da nigde nisam spomenuo tvoje letačke kvalitete. Što bi tvoja Lola rekla (a meni se baš jako dopalo…): “Magareće godine u letačkim kombinezonima…” Nisu nam baš bile naklonjene ali … Ti si bio u svemu hrabar i častan. Znaš ono kako smo se zezali, ne možeš biti malo pošten… Ili si pošten ili nisi. 

Tako je i sa tobom. Majstor svog posla… Majstorčina, maher, što bi u nas rekli.

 

I šmeker, vazda za šegu spreman, šmekerčina...

Znaš da ništa bez tebe više neće biti isto i da će svaka naša naredna fešta biti samo 'Missing Man formation’ … 

I molim te da primiš moje izvinjenje. Ovo go.no od bloga ima tako siromašne alate i mogućnosti da ne znam kako ću postaviti snimke i slike. Probaću, nekako, znaš i sam da sam glup a ovako tužan biće još teže. Barem neke. Evo jednog od poslednjih i meni najdražih...

Uostalom, svi koji žele barem da naslute, kako nam je bilo, mogu pročitati prethodnu priču ("Braća od Bijaća...") odakle potiče i ovaj snimak. Ko se nadao da će biti i  poslednja?  A evo i jedne od naših prvih zajedničkih ...

I neke od poslednjih...

Nisam imao priliku da upoznam tvoje roditelje, sestru i njenu porodicu. Zato ovaj tekst između ostalog i služi, da im kažem koliko mi je teško i da im izjavim saučešće, najdublje i najiskrenije. Znam da je užasno ali želim  da budede dobro i zdravo i da budete ponosni na Vašeg brata i sina. Bio je ljudina u svakom smislu te reči.  

Plavo ti nebo moj dobri brate. 

Znam koliko si volio zabavu, p(J)esmu i kafanu zato ću sada popiti jednu za pokoj tvoje plemenite i dobre duše i pustiti do kraja pojačanu, baš ovu... 

P.S. Izvini, nikako ne znam da prebacim snimak onog tvog oproštajnog leta Gamom. Dugujem ti. Znam šta ćeš reći: " E bukvo bosanska..." :) Večna ti slava, dobri moj...