Jedan od onih života…
pisano 02.12.2009. godine
Nakon povratka iz zavičaja pročitao sam priče koje je naš dobri Cyber postavio o legendi Marjanu Jelenu.Pročitao sam ih skoro ne dišući srećan što sam imao tu čast i privilegiju da upoznam legendu i budem njegov savremenik.Malo je reći da nam je bio jedan od uzora i vodilja naših odrastanja.Kao i sve nas koje su zadesile sumorne godine, trebalo je podići glavu i kroz njih proći čista obraza.On to sigurno jeste činio na najbolji mogući način.Pošto je u odnosu na tako bogatu karijeru svaki napor u pričanju sličnih dogodovština samo bleda senka ni ja to sasvim sigurno neću pokušavati zato ću uz pozdrav velikom čoveku (i Marjanu i Cyberu, logično…) preći na neke druge teme.Normalno svi mladi momci koji danas sedaju u kabinu bilo kog borbenog aviona, u bilo kom novom balkanskom patuljku, a i šire, mogli bi iz Jelenovih priča mnogo da nauče i to ne samo o letenju.O životu, radu i ljudskom poštenju.Pozdravljam te legendo, sa željom za dobro zdravlje, dug život i još puno letačkih sati, barem u aero klubu Galeb.Čast mi je i privilegija što sam te upoznao.
Ja moram jutros o sasvim drugim stvarima.
Vratio sam se za vikend iz Banja Luke sa slavlja.Novembar je prošao pa je sada opuštencija.Kao što sam nedavno već napisao, nisam religiozan ni sujeveran ali nekako mi novembar uvijek teško padne.Što sam stariji to je sve očiglednije.Ali krajem novembra svake godine desi se događaj koji vredi upamtiti i koji mi popravi celi mesec, za koji vredi živeti i o kome ću jutros.Malo je sebično, od mene ništa neobično, ali pričaću Vam u ovoj priči o slavljima koje svakako vredi upamtiti.
Pre tačno dvanaest godina već skoro mladi major je posle celog dana provedenog u vazduhu seo sa komšijom u auto, pogrešan auto u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu.Pričaću jednom i o tome ali te večeri se sve završilo sa udarcem u banderu i ispostaviće se, nesrećom koja je u finalu rezultirala sa sedamnaest preloma i povreda koje su mi promenile život.Tj. prekinule onakav kakav je do tada bio.No to nije tema, tema je nešto sasvim drugo.
Moji roditelji su nakon mog uspešnog oporavka odlučili da slave taj dan, a ja ga godinama već smatram svojim drugim rođendanom.
Roditelji se baš potrude.U nekim sitnicama mislim da po malo i preteruju.Za njihov penzionerski standard, logistika je više nego obimna.Bude tu kako ja volim reći ,,i od tice mlijeka.,,Ali ono što vredi, što ubedljivo najviše vredi su gosti i atmosfera koja sam događaj prati.Stan mali a zvanica puno.Te se tako sve pretvori u nekoliko uzastopnih dana lumperajke.Večeri za rodbinu, njihove kolege i komšije se uzajamno smenjuju.
Globalno otopljavanje nam začudo tu ide na ruku.Poslednjih godina vreme je sličnije aprilu kraj Vrbanje nego nekoj zimskoj idili.Sa mojim potrošenim Fulda
Ne bude ga ni jedne godine dovoljno za sve aktivnosti koje ja sebi zaplaniram.Za ribolove, susrete sa starim prijateljima, a i nekim novim, obilazak šire rodbine i ostale lepe događaje.Po čemu je ovogodišnje slavlje bilo izuzetno?
Pripreme, ketering i gosti su bili na uobičajeno elitističkom nivou.Ali kao po običaju ja ću izdvojiti tri sitna detalja.I ako bih o ovim danima mogao i trideset tri.Ali neću, još uvek sam pod utiskom Marjanovih priča, pa me po malo i sramota da se baš toliko udaljim od letenja.
Najpre ću dve vazduhoplovne.
U jeku priprema za Slavu uspio sam naći vremena, jednog tj. prvog prepodneva, da ispunim nedavno obećanje i svratim na aerodrom Zalužani, popijem kafu sa klasićima koji nisu bili u Moroviću i donesem disk sa takođe obećanim slikama.
Mladim poručnicima u komandi brigade je ponovni susret klasića posle dvadeset godina verovatno bio čudan ali meni lično je bio toliko impresivan i dirljiv da ću to ovde teško objasniti.Zagrljaj je bio dečiji emotivan i srdačan pa nismo imali ni onaj uobičajeni problem broja poljubaca tako karakterističan za istočnu i zapadnu varijantu.
Bez bezobraznih insinuacija.Znam da ste tu u pričuvi sa lascivnim primislima.Zato ću o’ma ispričati vic, da Vas preduhitrim.
Došao Srbin kod rođaka u Zagreb.Ovaj ga sačekao na kolodvoru i posle trećeg poljupca kaže mu ,,Brzo me poljubi još neki put, bolje da misle da smo pederi no da vide da smo Srbi…,,
Ja sam već godinama ufatio šemu.Kamara i moje rodbine (cela polovina, skoro…) nisu Srbi pa jedan iskren, snažan zagrljaj uglavnom pokaže radost susreta.Dovoljno adekvatno.
A ovde je bilo, radosti i to mnogo.
I osmesi koje nismo skidali narednih više od sata uz kafu u kantini su bar malo vratili godine o kojima ja ovde uvek tako rado pričam.
Nisam video sve klasiće, jer su ljudi bili u sred selidbe u nove objekte, a i ja sam žurio, ali prepodne koje sam proveo sa njima pokazalo mi je da nismo zaboravili da budemo deca i da smo negde u dubini naših omatorelih i devedesetim izranjavljenih srca još uvek u hodniku našeg trećeg internata ili na platou naše drage Gimanzije.
Ha, kako se dežurni iznenadio kada su me moje, sada već ozbiljne budže u vojski ispratili do kapije a meni rejting neuporedivo skočio u odnosu na period pre malo više od sata dok sam mu predavao ličnu kartu.
Klasići, hvala na gostoprimstvu i časti.A dogovor o nekom zajedničkom susretu kraj Vrbasa ili druge velike vode ostaje kao plan za naredno ljeto.Svi zajedno.
Drugi detalj takođe ima vazduhoplovne elemente, ali ima i elemente očigledne dividende.Dobiti, dobiti…Boravak na ABG, meni tako drag i prijatan, počeo je da se debelo ,,isplaćuje,, i u drugim i drugačijim pojavnim oblicima.
Sreo sam prvog poznanika sa ABG-a i lično.Veoma lepo i prijatno iskustvo.Doduše sedili smo veoma kratko zbog objektivnih okolnosti, popili kafu i kratko popričali ali barem smo se upoznali i stvorili osnovu za dalja druženja.Dobra, odlična.
Ja sam celi taj dan bio otsutan.
Bili smo brat, ja i prijatelj, celi dan na čamcu u ribolovu.Imali katastrofalan dan u smislu uspeha.Taj moj dobar prijatelj Milan je otkrio čari kupovine preko interneta pa nabavio silu opreme i sonar između ostalog.Morali smo to čudilo i pored ostalih obaveza isprobati.Bočac je daleko, šteta je ne provesti celi dan tamo, posebno takav, sunčan i neverovatan za ovo doba godine.Prokletstvo sonara je mnogo veće no što i možete naslutiti.Ne smijem u ribolovačke teme, znate me već kakav sam, ali…Ne znaš šta je gore, kada ideš ,,naslepo,, i ne znaš da li ima i koliko ribe…Ili kad sonar non stop pišti, vidiš gdrosije u dubinama ispod sebe u velikom broju, savršene mamce im guraš pod nos, a ono mućak.
I tako celi dan.
Naveče nam se još pokvari motor, dva puta ode štift na penti…Vozili smo se po mrklom mraku kroz brdo smeća iznad bočačkih trocifrenih dubina (u fitima jakako…) sa izglednom perspektivom one barkase koje je 12. te prošlog vijeka zaplovila iz Sautemptona u jednom pravcu, jedva dovezemo u mrkli mrak na sidrište i sa pola sata zakašnjenja, kasno te večeri, štrokav i iscijeđen stignem na mesto susreta.Pedeset kilometara do grada.U jedan od elitnih gradskih kafića uđem kao krme
Drug nas strpljivo sačekao.Poprilično.Hvala mu.
Tada sam tek u potpunosti shvatio da je ABG životno mesto.
Mi smo dobri, pošteni i stvarni ljudi.Iza nickova i dragih avatara kriju se realni, pragmatični i iskreni (u velikoj većini…) ljudi.
Zato se iskreno nadam da ću u narednim godinama biti u pozicija da Vas, drugara, upoznam što više.Dok ABG fercera, a i dugo posle toga, svi ste dobro došli.
Drugaru, komandantu 3. tb. Hvala puno na druženju i časti, a sve ovo mi liči na početak jednog divnog prijateljstva…Puno novih poznanstava sjajnih ljudi u perspektivi.
Filter ličnih susreta je verovatno najbolji lakmus između ljudina i provokatora.Internet jeste brz i efikasan ali predaleko zajedničkoj kafi, kavi ili kahvi, ljudskom osmjehu i plemenitosti, drugarstvu i lepoj reči nikada neće ni prići.Ni blizu…
U treći deo ću skarabudžiti nekoliko sitnica.
Moram malo i o ribolovu.Zašto je ovaj bio drugačiji od ostalih?
Iz dva razloga.
Prvi je već rečeni sonar i njegova upotrebna vrednost.Relativa.Teška.
Tako blizu a tako daleko.Dok sve poprtiš, raspakuješ akumulatore, sonde i ostala ćeresta prođe ti vreme.A i nije nekada dobro sve ni videti.Čak ni u svetu ihtiologije.Ali pozitivna strana cele priče je u tome da na licu mesta shvatiš koliko je priroda savšenija od čoveka.
Čak i uz pomoć tolike te’nike.
Drugo je moj odlazak na Vrbas sa ocem, bratom i drugim dragim prijateljem narednog dana.E tu sam video (i ulovio…) najveće skobalje u životu.Svaki između dva i po i tri kila, žive vage.
Spala su mi tri u seriji, zaredom.Na mušicu…
Imam čak i snimak ali ga ne znam turiti na onaj Tube.U ovim godinama nisam verovao da na našim vodama tako nešto još može da mi se desi.Mislio sam da sam sa svojim dugogodišnjim iskustvom do sada na pecanju sve video.
Srećom nisam.
Treće, roditelji vole decu, istorijska činjenica.
Ali dede i babe nekako drugačije, možda i više, vole unuke.Ono što meni i bratu teško da bih nekada davno dozvolili, unuku su učinili sa radošću i uživanjem.Mom ocu nije bilo teško da i pored silnih obaveza, ovih dana iz svog zavičaja unuku donese malog, crnog psića kome je bilo dozvoljeno da se šeta po stanu i spava na papučama.Maloj, crnoj loptici, dražesnoj i umiljatoj moj sin je htio dati ime Rex, ali pošto je ženka nazvao ju je Rexona.Ostala je kod mojih, skupa sa buvama, češanjem i treniranjem da nuždu ne vrši po kući…Rastanak je bio težak.Kažu da je jedini način da kupiš ljubav, da nabaviš psa.
Taj psić je dodatno popunio ove sadržajne dane i ostavio želju za neke skore naredne susrete.
Mogao bih još puno nabrajati ali onda bih do zaključka teško došao.
A zaključak je …Divno je vratiti se u mladost.
U zavičaj, mesto odakle Vam kreću sva ishodišta i gde Vam se nalaze sve tačke povratka.Gde Vas svaka staza, kamen i uzdah podsećaju na neke sretne dane.
Gde sretnete drage ljude i podsetite se onih koji više nisu sa Vama.
Doći kod svojih
Kući, kako god to zvučalo…
Eto to bi bio izveštaj sa Slavlja.
Živeli…
Dobar pogled…
pisano 02.01.2010. godine
Drugi je dan Nove, 2010. godine.Još jednom dobre želje u Novoj svim mojim prijateljima, poznanicima i jaranima.A i ostalima…
Da ne zaboravim, kakva sam izlapotina moraću zapisivati uskoro i obaveze kao što su pranje sudova, zuba i usisavanje…
Sad imam upisano da sam Vam čestito’ pa sam serbez.
Zašto sam stavio koji je dan?Lahko je zaključiti.
Pored ove moje knjižice koja je već izašla, sad kad obrnem kintu, i ponese me nezaslužena slava, moraću objaviti i knjigu ovih novih, poslednjih i budućih priča sa net-a.A tada će mi trebati raspored kada sam šta brljavio i šarao.E zato podnaslovna rečenica…
I još zbog nečega.
Prvi i drugi januar su mi uvijek bili neuporedivo draži od Novogodišnje noći.
Reason, simple.
Na Balkanu se Novoj godini nekada pristupalo (sad malko manje, ima i kriza svojih prednosti, utanjilo…) kao da sledeće jutro ne postoji.Kupuje se, pojede i popije kamara pa januar tako logično munjevito postane najduži mjesec u godini.
Kod mojih postoji poslovica da ,,mrtvac jede još deset godina…,,.Familija se toliko zaduži oko tupavih običaja sahrane, a da su trećinu te love, ili pažnje, dali pokojniku dok je bio živ možda bi još srećan mrdao.Možda ne bi baš mrdao ali bi sigurno bio značajno srećniji dok je još mrdao.
Trapavo poređenje ali ima više no realnog osnova.
Mrzim da budem veseo po narudžbi.Hoću da se napijem, smijem, provodim i uživam kad je meni ćeif, a ne tog tries’prvog uveče.Eto baš neću.
Imam ja opisanih iskustva sa Novim godinama.I previše.Kad bi delić resursa sačuvali tijekom prvog meseca, i kako u Republici Srpskoj apropo broja radnih dana, kažu i ,,svetog januara,, možda bi bio malo kraći.Subjektivno
I that’s ovi reason’si za vake priče.
Priča je o mom poslednjem boravku kod onog mog jarana zaće u selu.On je juče i danas u lovu na predivnim obroncima planine Jastrebac.Nadam se da mu je konačno na nišanu i neko kezme (malo ili veće šareno krme, divljanče…) pa prijatelju uspešan lov i Dobar pogled.
Donedavno nisam znao da se u odnosu na ribolovačko Bistro kod lovaca koristi termin Dobar pogled.Valjda mu dođe na isto, jer lovcima je izgleda Dobar pogled samo do doručka.Zaključke izvodim iz nekih davnih ličnih iskustava, kao i iz šaljive definicije koju sam takođe odavno čuo a koja glasi ,,Lovci su relativno organizovana i veoma dobro naoružana grupa ljudi koja kroz šumu ide pravo u kafanu…,,
Moj prijatelj je Novogodišnju noć proveo sam u selu.
Čestitao sam mu odmah poslije novogodišnje epizode ,,Selo gori…,, koju je uzgred, po mom mišljenju, Radoš prilično usr. ali nije bitno…, negde oko devet uveče.Da ga ne budim kasnije, da se čovek naspava i odmori za vrleti i pentranja koja ga ujutro očekuju.
Za dobre želje nikada nije prerano.
Moj prijatelj Goran nije nikakav predator.Za više od petnaestak godina aktivnog bavljenja lovom ako je vidio dva, tri vepra u uslovima u kojima nije mogao pucati, i baš ako je roknuo jednu liju i par zekana.Sve ukupno.Dakle, čovek sportista.Uporan i dosledan.Šteta, osim mene, nema više kerova za lajanje, pa mu to komplikuje lovačku stvarnost.
Redovno plaća ne baš malu (čitaj oko stoju evrića…) članarinu, učestvuje u svim ekološkim i drugim sličnim akcijama i pridržava se svih više ili manje tupavih propisa.Čak i onih o nošenju fluoroscentne odeće od koje i svrake begaju.Ili rasporeda šumskih mapa lopovske organizacije zvane Srbijašume koje su teritoriju šume tako podelile da samo njihovi šumarski doušnici, pijani politički rukovodioci lokalnog i viših rangova, i krimosi, ovaj biznismeni poslednjih godina prošlog veka (ono za sve ih pitaj al’ ne za prvi milion…) mogu da se nadaju nekom ulovu.
Ostali na periferiju.
Moj drug zaća i to trpi.
Takav je entuziasta da je odlučio da prva dva dana januara provede u lovu.I obična sirotinja raja eto državnim praznicima može u šumu (Leba i igara…).
On baš i ne gotivi evropske perspektive i buduće integracije.Smatra da su Turci sa svojom poreskom desetinom bili neuporedivo poštenije gazde, i da nisu bili pet stotina godina na Balkanu da bi oni sada bili ko Švajcarska, a i nešto više.Kad nešto pogledam ovaj za sve i svašta PDV, višepartijske sisteme u ovim balkanskim patuljcima, TV pretplatu, novi zakon o saobraćju, reizbor sudija u državi Srbiji, revizorski izveštaj o trošenju budžeta… i još niz sjajnih demokratskih promena od Petog oktobra ne mogu da se sa zaćom apsolutno ne složim.
A Bog nam je svedok da smo bili jedni od prvih koji su koristili onu parolu ,,Gotov je…,,
On možda i jeste, ali koalicioni duhovi dugo žive.A ovi novi se izgleda još nisu dovoljno nafatirali…
Zato mi i idemo u šumu.
Tamo samo hodamo, gledamo predivnu prirodu, ćutimo, nosimo one tandžare i ne razmišljamo ni o čemu.Osim o doručku.U perspektivi.
Prošle nedelje sam bio u selu.
U petak me nenadano al’ i dugo čekano, pozvao izdavač, javio da je knjiga pošla iz štampe.Mi smo taman bili oko ,,oficira za moral,,.Upalili smo kazan i krenula je prva jabuka.I morali smo toj vesti da nazdravimo.
Ne novom, gluho bilo.Pretprošlogodišnjom.
Starešina je tako pripremio posebnu sobu za kazan
Ne kazanu je nedavno izvršena mehanička modifikacija za jednostavniji rad i rukovanje (podizanje poklopca…).U sobičak je uvedena struja i tekuća voda.Grad za gradiranje i bačve sa kominom su pri ruci i sve po ps…
Ukratko, milina.
Malo nam jabuka ove godine slabije baca, preseko je mraz.Ali ne sikiramo se.Od dvije tone ispašće čak i za nas dovoljno.Za domaću radinost.Priča se da u Jevropi to nije dozvoljeno.Pa daj jarani iz EU javljajte je l’ to istina (mislim da nem’reš sam peći mučenicu…) da već sada mapiramo tajne šumske staze i bogaze, nauljimo i zakopamo tandžare i tražimo pouzdanu i proverenu mrežu jataka.
Kazana se ne odričemo.Uz njega nam je i tranzicija daleko lakša.
Taj nedeljni lov je bio predivna šetnja.Bez kiše u prvom poluvremenu.Tokom uspona blatnjavim puteljcima.Možda da je počela ranije mi bi se ranije i vratili.Vako nas pritisla na petnaestak kilometara od kuće.
E, o tome sam hteo.
Još dve sitne teme i neću više.
U ovim i ovakvim godinama, kako za mene, tako i za Državu mislio sam da me ništa više ne može prijatno iznenaditi.I srećom, prevario se.Drugar je isplanirao da doručkujemo kod Crkvice.Mesta bez crkve, samo sa takvim nazivom, čistine u gustoj hrastovoj šumi, zabačenoj kao u bajci o Snežani i plemenitom lovcu (to je onaj što se sa njim vucala prije no što je našla naivne patuljke…).
Na proplanku i zaravni koji su se nekako za mene iznenada stvorili pred nama dominira postolje sa drvenim krstom.Par drvenih stolova sa mušemama i klupama okolo, i dva metalna ormarića visine oko metar neposredno pored improvizovanog oltara.
Na tom oltaru i u tim ormarićima se i sakrilo to iznenađenje.Požalio sam što nisam poneo neku sveću voštanicu da je zapalim za godišnjicu mog strica kad mi drug reče da tu imam sve.
Priđem do jednog od ormara i imam šta da vidim.Na oltaru pored nekoliko sveća koje je kiša ugasila prethodnih dana, stoji gomilica metalnih novčića.Povelika, ni dečija kasica ih se ne bi postidela.Vidi čuda…
Otvorim nezaključan ormarić i tamo scena još čudnija.Gomila papirnih novčanica, relativno sitnih doduše ali njih poprilično i uz njih lepo složene, sveće raznih veličina.Zamotane u papir i odvojene po vrstama.Otvorim drugi ormarić a tamo složen escajg, tanjiri i pribor za jelo.Čist nož i šibice.
Ljudi šta je ovo? Da nisam negde u Skandinaviji?Je li ovo moguće u državi Srbiji?Na moje pitanje jaranu kako je ovo ostvarivo, on se na moju začuđenu facu nasmejao i rekao da osim lovaca i nekih seljana iz susednog sela tu malo ko zalazi.Jeste teško je doći prilično a ja sigurno neću reći gde je to.
Mogu dodati samo vazduhoplovnu komponentu u priči a na svim vazduhoplovnim kartama ćete lako naći.Nalazi se negde tačno ispod VOR-a Blace (BLC) pa sam možemo snimiti i Pirate sa Jastrepca, prvi deo.
Jeli smo slušajući čest prelet civila iznad nas.Na velikoj visini iznad magle i naše šume.
Šta drugo no suvu peku, napili se vode sa izvora udaljenog dvadesetak metara u šumi, slikali se dok baterija u aparatu još drži i vijećali hoćemo li prema lovačkoj kolibi na vrhu planine?
Srećom po mene jer sam tako nenaviknut bio na izmaku snaga, oplela je kiša, pa smo okrenuli nizbrdo.I tukla nas narednih sedam, osam kilometara sve do kuće našeg kolege i budućeg jataka u susednom selu.A i dalje do naše kuće.
A zaključak?
Biće, evo stiže.
U lov se ne mora ići zbog ulova.Nikada.Dovoljno je biti u prirodi.A meni i nekako žao životinja.Da ne bude ono iz Kovačevićevog ,,Profesionalca…,, Ma nije pesmica ,,Pada Vlada…,,vidi ti odmah njih…
Nego ona antologijska upućena Vesni Čipčić ,,Debela, pojela si Bambija…,,
Ja u Bambija puco’ ne bih.Ni u Pepu prase.Sreća i strelac sam nikakav.Više sam krelac.
Mom jaranu zaći i svim kolegama lovcima ,,Dobar pogled,,.Srećna Vam još jednom Nova ‘10.
Što više dobrih druženja, posete retkim preostalim oazama poštenja kao što je proplanak Crkvica, a i po neki dan pored rakijskog kazana.Što da ne?
I što više jataka… (jarana, mislim…).Kad stignete svrnite na jabukovaču.
Vaš Elmer (Milivoje…)
Meda, Kalašnjik, Goran i ja... D2O ...
pisano 01.04.2010. god.
Tim redom.
I šta ću sada? Imam brdo priča, a prostora tako malo ili nedovoljno.
Prehladio sam se neviđeno.Curi mi nosina, slinavim, ležim i pijem čajeve a barem da je posledica neke pijanke ili makar ‘ladnog piva, bilo bi mi bar malo, neznatno lakše.
Ali nije.
Izgleda da je samo nestašni, obični virus.Nije čak ni krmeći.Potpomognut nepromišljenim sedenjem na taktoru potpuno oznojen i pijući ladnu vodu iz bunara.Promuko’ sam toliko da bi mi i Vlado Kalember žestoko pozavidio.,,O Ana, tugo mojih danaaaa...,,
No proći će.Sve prolazi.Kažu, čak i doživotna robija.
Usto’ sam samo da Vam napišem par redova.Nisam odavno.
Imam ja sada i većih problema.A ne, ne, nećete me navući na priču o lovi i sličnim svakodnevnim glupostima.Trenutno najveći problem mi je kako napisati dobru priču.Priču dostojnu aktera.Imam je već negde u glavi.Barem u podsvesti ili barem ja mislim da je tako.Sada je treba samo zapisati.
Ništa lakše.Jes’ kad bi se zaj..., ovaj šalili.
Da li da se i dalje zavaravam ovakvim stavom ili da se drugarski izvinem, izvadim na glavobolju (oproban recept...) i odem gledati Ligu šampiona?
Moram barem probati.
Pokušaću opisati grupu izuzetnih ljudi.Običnih a neobičnih.TV mudroseri i političari bi rekli ,,malih,, a meni nekako velikih, najvećih.Mojih prijatelja.
Neće biti lako, ali da li je išta što vredi u životu ikada lako.Nije.
U ovoj priči ili nekoliko narednih, želim da govorim o drugarstvu.U mnogim oblicima i varijantama.
Hoće li biti zanimljivo?Iskreno, ne znam.Meni hoće.Kada pokušate da svojim očima i iskustvom analizirate neke detalje vaših prijateljstava, biće interesantno i Vama.To sam siguran.
Jutros rano sam stigao iz sela.Ne mog sela.
Moje selo je daleko, predaleko od mene i živi samo u mojim sećanjima.Već onog predivnog mesta gde poslednju deceniju odlazim da pomognem mom prijatelju Goranu.A nekako više, mnogo, mnogo više, da pomognem sebi.Odmorim se od grada, TV-a, kompjutera i mobilnog.
Ugledam prirodu u skoro nedirnutom obliku, shvatim koliko smo se od nje odrodili i koliku grešku pravimo.
Gde svoje frustracije i životna nezadovoljstva kanališem kroz jedini po meni pošten i ispravan način.Fizičkim umorom i časnim, težačkim radom
I gde srećom shvatim da globalizacija nije svuda stigla.Još.
Ovaj boravak je bio baš dinamičan.Recimo.
Krenula nas neka slavlja pa svako veče fešta.
Goran je napunio pedeset, a Kalašnjikov sin osamnaest.Dva različita razloga a dva identična slavlja u svojoj lepoti i savršenosti.Dobri ljudi, na meniju šta se ima i šta se može, da se ni kraljevska trpeza ne postidi i slavlje je uspelo i pre no što je počelo.Još ako uspeš da izbegneš, veliku čašu za zdravicu ili tako često ukrštanje ruku i zdravicu na taj način što je još jedan lepi ali teški, običaj toga kraja ili je bar svedeš na razumnu meru i dan posle ti može biti lep.
U suprotnom mamurluk ti ne gine.A jedini pouzdan lek je boravak na čistom vazduhu i oslobađanje od glavobolje fizičkim radom
‘Oćemol’ prvo o imenima?
Ajd malo.
Meda se zove Nebojša.
Prezime Vam nije važno.Mogao bi da se preziva i dobrota ili slično.To bi bilo baš tačno.Suva dobrota kao u nazivu njegovog sela.Nadimak je verovatno stekao zbog svoje mirnoće, ogromnih šaka i načina rešavanja problema.,,Sve može, i završićemo, ne brini.,,
I tako stvarno i bude.
Ako ti čak i zaboraviš nešto što ti je Meda obećao, on sigurno neće.
Meda je majstor.Bravar, vrhunski.Bolji od Maršala sto puta.
Ono što očima vidi a od metala je, on to osmisli i bez komplikacija napravi.Čak i abrihtere i slične mašine neobičnih naziva.Od metala do finala.Napravio je čitavu radionicu svojim rukama.Kompletnu liniju za obradu drveta.Bušilice, cirkulare i sve što Vam padne na pamet.Od trupca do nameštaja, časkom.Dok o dasku lupiš daskom...
Ali nije to sve ono što želim reći.
Meda radi kod privatnika za socijalno i zdravstveno, sebi i deci.Vozi u pekari.Ustaje svako jutro u tri a kući se vraća oko podneva.I tako stalno.I nije mu teško.Sa Medom putujemo u selo i iz sela.Skoro svaki put.
Samim tim imamo jako puno vremena za priču.Ako se vratite neznatno unazad, recimo u vreme prošlog leta, videćete da sam sa Medom bio i na Dunavu i čak tada Vam obećao priču o njemu.
Pa evo je.
Odakle naslov?
Pre par dana su pekli jabukovaču u Medinom dvorištu.Goran odluči da napravi šalu i podvikne Medi da odmah doda hladnu vodu jer kazan
,,E pa nisam ovoliko trčao još od kako su me Amerikanci ono dva puta jurili...Vratiću ti ovo, biće ti teška ova voda...,,
Neće, neće, znam Medu.On vraća samo dobro i to dobrim.
Najčuvenija je njegova ,,Kad su me ono mobilisali samo je Kalašnjik plakao za mnom.Prati me, nosi mi torbu i plače...,,Sad se tome smejemo, a tad nije bilo smešno.
Meda se srećom vratio živ i zdrav, i bori se sa životom i dan danas pošteno i majstorski.
Drugarčina na delu.Bravo majstore.
Kalašnjik i Meda su moja generacija.
Kalašnjik se zove Miroljub a nadimak nema nikakve veze sa oružjem.Ostao mu u nasledstvo od ćaleta kao uspomena na jednu pradavnu šalu.
Njega još ne poznajem najbolje ali sve ukazuje na početak sjajnog prijateljstva.On nam je najveći veseljak u grupi.Sa njim je smeh zagarantovan.Kao domaćin se pokazao izuzetnim.
Vrhunski je majstor za drvo i od drveta pravi prava umetnička dela.Nije čovek koji bi stalno ulagao i radio.Mnogo mu je bitnije da život provodi po svojim pravilima.Rekli bi boem.
Ne znam, kažem, ne poznajem ga još dovoljno ali za drušvo genijalan, pozitivan i veseo lik.
Gorana i mene već znate.
Goran domaćin i dokazana poštenjačina.Pa nekako najtanji deo celog četverca ispadnem ja.Ništa ne znam kvalitetno raditi, samo pričati.A ko je pošten uspio sa pričom.Da sam bar malo kvarniji pa da odem u politiku.Ali nisam i neću, ne pada mi na pamet.Kad vidim ko je sve tamo, bolje mi je sa mojim prijateljima.Kad bi bar znao pisati, bilo bi odlično.
No naučiću, evo vidite koliko aktivno treniram.
Šta je pisac htio kasti?Ili đe zaključak, smoto?
Evo ga, i neće biti baš kratak.
Odavno sam čuo jednu lepu izreku da se ne možeš pozdraviti stisnutom pesnicom.Moraš otvoriti ruku.Tako je i sa prijateljstvima.Upravo tako.Da bi stekao priajtelja moraš otvoriti dušu.Nastupiti iskreno i pošteno, prvo prema sebi a onda i prema drugima i stvari budu mnogo jednostavnije.
Da li to ponekad donosi razočarenja?Naravno, toga ste i sami svesni.
Teška vremena, kriza i ratne godine razvalile su mnoga prijateljstva.Do temelja.
Ali neka su i preživela.A ona koja jesu, e ta su prava.
Kako to unapred možeš znati?Ne možeš.I u tome leži i lepota ove priče.
Nikada se nemojte umoriti za nova prijateljstva.
I bez obzira na teškoće u kojima živite ne zaboravite da oko Vas žive i dobri ljudi.Samo ih treba pronaći.A ako se zatvorite u vlastitu ljušturu to nikada uspeti nećete.
Meni je i boravak na net-u donio sjajna iskustva i divne prijatelje.Ali definitvno sam prilično staromodan.Verujem još uvek u lični susret, pogled u oči i stisak ruke.Srećom donio mi je do sada i takve susrete.A doneće još puno njih, nadam se.
I to se promeniti neće.
Kao što se neće promeniti moj stav prema prijateljstvu i mišljenje o ovim dobrim, poštenim i sjajnim ljudeskarama koje sam relativno nedavno upoznao.
Znači u našem društvu ni rakija nikada nije teška, a kamoli voda.
I ona godi, doduše tek ujutro, ali šta bi bez nje?
Pozdrav za moje drugare Medu, Kalašnjika i Gorana.
I naravno za sve Vas.
Ipak da bi ste čuli sve naše šale i šege moraćete bar malo biti deo našeg društva.
Poziv je trajan, sa pečatom ali bez datuma...Možda i Vi upoznate prijatelje.
Eto, meni je uspelo.
Vaš Cvetko.
P.S. U Aranžman je uračunat i izuzetna meza, šljive i jabukovače po volji.Ponesite samo osmijehe, poštenje i želju za druženje.
Doktori života...
pisano 02.02.2010. godine
Ček, ček...Stani, stoj, ko ide (ma nije to iz ove priče, govedo vojničko...), da se niko nije mrdno’.
Najprije mala djeca, hajd u krevet.Čibe.
A ti brate Vule, oprosti, ako možeš.
Nije namjerno.Nisam ja puco’, Kaje mi moje.(Znaš kako u šali veli jedna moja jaranica pred svojom starom ,,Ako Va m je majka dosadila, zakunite se u nju, pa slažite...)
Jesu lovačke al’ istina, časna reč, a imam i slike.Eheehe.Mama bezbedna si.
Oni slabog srca nemoj da ovo čitaju uveče, još kad bi ovde mogao da stoji onaj TV kružić u ćošku ekrana u njemu bi bio broj, recimo dvae’s.
Zabranjeno ispod dvae’s.Ma godina, sram Vas bilo.
Kakav vikend, ljudi moji.
Dođeš nekada u godine kad pomisliš da te više ništa ne može iznenaditi.Posebno ne prijatno.Već sam ovde radio analizu pristupa iznenađenjima pa se neću ponavljati, ali kažu da se sva iznenađenja bazično mogu podeliti u dve osnovne skupine.
Na prijatna i neprijatna.
Ova prva su mnogo ređa a samim tim i dragocenija, logično.A njihov broj proporcionalno opada sa brojem godina.
Ali da sam se ‘vakom nečemu nado, nis
Sad mi frka velika.Iz puno razloga.
Da nešto ne propustim, da ne odem puno u širinu i da barem privremeno smanjim ,,uzbuđavanje,, (Šojić...) da mogu makar pogađati dugmići na ovu moju napaćenu tastaturu (dobro zasad fale malo padeži, al’ da se uk
Ajd malo ozbiljnosti.
Krećem.
U petak smo onaj moj jaro, Goran (zaća...) i ja otišli kod njega u selo.Razlog više nego dobar.
Za vikend se tradicionalno (već trinaesti put ...) u selima Blačke opštine održava lovačka manifestacija ,,Vuku u pohode...,,.
Ovaj puta broj trinaest je bio baš baksuzan, ali samo za vukove.
Hajka, kukala im majka.
Došli fino.Moj ,,krnjo,, ( opelče od milja...) se i ovaj puta pokazao odlično.Smestili se.Založili smederevac i surduknuli po jednu prošlogodišnju šljivku, mučenicu, za dobar početak.
Ja sam novi u toj priči pa samo jari asistiram.,,Sestro municiju,, dodam municiju i tako to.
Naveče malo sjeli sa komšilukom ali ranije legli da nam pogled bude bistar.
Ustali ko vampiri.Oko pet.
Mjesečina, stego mraz.Snijeg samo škripi.
Došli u centar, pred hotel i Dom kulture među prvima.
Stigla bratija sa svih strana.Iz 42 udruženja iz Srbije.Iz Bosne , Italije, Švice, Austrije.
Mašala.
Oko trista ljudi.
Od opreme boli glava.Sve skupi džipovi, puške ko kod Švarcenegera, prsluci, odelca kakva ja do sad nis
Ima kerova u prikolicama koji su bolje obučeni ( i hranjeni...) od mene i zaće.Al nama to ne smeta, ni malo.Boj ne bije svijetlo oružje...
Čaj, kafica i ko šta voli, pa dogovor u centru.Na ulici.
Sve po propisu.Otvaranje manifestacije u usnulom gradiću i plan rada.Gosti na čeke a domaći lovci u pogon.Jes’ stručna terminologija ali tako se veli.
Mi smo nekakvi domaći.
Dobre želje predsednika udruženja i kratka pravila radi opšte bezbednosti.
Tri grupe.
Jedni u pravcu prema Kopaoniku, drugi prema Kruševcu a treći prema Jastrebcu.Kako god okreneš, dođe uzbrdo.
Za vodećim kolima do prvih sela.A onda u strelce i u šumu.
Mi se nekako uk lopili sa grupom iz Beograd a.Slučajno.E kakve su to ljudine koje smo taj dan upoznali to ću Vam teško dočarati.Mislio sam da su ribolovci najveći maheri na svijetu.Ali sam se malo preračuno’.Ovi šampioni su najmanje egal.
Doktori života kako sebe nazivaju.S razlogom...
Prva pauza i osveštana kruška iz fruškogorskih manastira.Tek toliko da krv brže prostruji.Upoznavanje i prve šale.
Tereni savršeni.Hrastova šuma i proplanci sa obećavajućim tragovima.Ajd da se pohvalim.Malo.
Naučio sam da razlikujem trag vuka, lisice, kune, zeca i lokalnih džukaca.Obuka na terenu, najboljem mogućem.I da kao Apač procenim starost traga.
Dan izmišljen.Ni ladno ni toplo.
Kad smo pošli bilo minus 7, sad ide prema nuli.Samo gledam i učim.
Malo se mučim sa ovom mojom tandžarom.Teška mi.Razmaženi piloti su uvijek nosili pištolje.
Stižu i prve vijesti.
Nekoliko pucnjeva.Udaljenih, raštrkanih, prekidaju jurarnju tišinu.I mi naćulili uši.
Stižu i prve vijesti preko motorole.Nekakve žute i skupe.Dobro ne znam je li baš ta marka ali su vijesti dobre.Vodiči javljaju da je jedan vujo već fasovo, nekih dva tri km sjevernije od nas a da se u našem pravcu kreće čopor od šest komada.
Ma samo nek udare.Ima i nas, uzvratićemo nekako.
Meni malo čudno.
Krećemo se po šumarcim i proplancima kroz raštrkana sela.U selima kuće velike, lepe, dvorišta puna mehanizacije.Ali pusta.Od dvaes’, tries’ kuća dim samo iz jednog do dva dimnjaka.Snijeg, cjelac nije progažen mesecima.Nigde nikoga.
Tuga i jad južne Srbije novog milenijuma.A sve tu.I asfaltni put i pitoma brda.Džaba.
Nije ni čudo što su vuje sišle.Ovde se i oni teško mogu ovajditi i omastiti brke (dobro ajde, tako se kaže...).
Naša grupa se malo razdvojila.
Nas četvorica ušli u jedan šumarak i uz brdo.Kad...
Bruka.
Nemojte ovo nikome pričati...Sramota nev
Joj sramote majko mila.A trijezni potpuno.
Iz šume stotinjak metara iznad nas na ivici sela čuje se kratko zavijanje Auuu, Auu...Odmah do jedne kuće.Slabo se kroz šumu nazire samo krov.
Stali.Pogledamo se.Opet kruška iz ranca.Šta je ovo?Vuk.
Ma daj reko’ nemojte zahebavati, đe će vuk u selo.To je neki džukac.Zaća i još jedan jaro su malo iskusniji.Kad ono opet Auu, Auuu...Nekako tužno.
Ovo nas neko zahebava.Neki lokalac se zavuko u grmče i igra se glavom.Odrasli smo i pametni prikoliko.Ne pucamo nikad na nev
Ja reko ajd’ da stavimo sitnu sačmu pa da mu malo potrpašimo iznad glave.Nas je našo’.
Konzilijarno odlučimo da se ne provlačimo kroz ostruge i bagremar pod sedamdeset stepeni nagiba uzbrdo a i poslije još jednog tužnog Auuu, sve prestade.
Produžimo lijevo prema starom višnjaru i naredna dva sata provedemo tražeći ostatak grupe.
Na čistini poviše sela vidimo tragove u manjim smetovima.Jesu vučiji, od jutros.Nemamo ni jednog kera, a valjo bi nam sad ko lebac.
Vreme odmiče i dođe vreme za okupljanje.Vijestima skoro da i ne vjerujemo.Potvrđeno sedam komada.Otkud tol’ko ?
Pa na Zlatiboru već dvaes’ godina organizuju mondensku hajku sa više od hiljadu i po ljudi godišnje.A za sve te godine, prošle su utepali jednog, jedva.Možda im je neznatno pomogo’ i drugi Vuk (Bojović-direktor Beo Zoo-a...).
A ovde sedam.Na nas dvesta-trista.
Selo u kome je kazan
Lada samara, dečak od devetnaest godina i vučina preko haube.Cele.I gledaoci, pjevači ,,zagerajni,, okolo.
Roditelji su mi pričali da u selu pored Sjenice gde su bili učitelji početkom sedamdesetih smo mogli videti noću ponekad oči koje nedaleko od ograde školskog dvorišta sijaju u mraku.Ja se ne sećam.
Tako da ću ovo ur
Ma hebem ti ovaj foto-aparat.Jeste dobar, poklonio mi buraz, ali baterija nekakva čudna (i skupa...) a već na izdisaju.Sve kontam da će ovi trgovci uskoro početi poklanjati aparate a prodavati samo punjače i baterije.Isto im dođe.Ovoj mojoj kapacitet zero.Dvije slike pa u džep na prsima.Da se umlači...
Valjda će izdurati.Đe da propustim vake slike.A punio je cijelu noć.
Kakva moćna životinja.Za svaki respekt.
I krupna, bezbeli.Ugojena.A zubi skoro tri centa dugački.Žao mi je nekako.Nije ovo njena prava slika.Tužan kraj za gospodara...
Valjda me umrtvio ovaj gradski život.Otupili instinkti.U srnu i zeca ne bih mogo pucati u životu a u ovo drugo ne bih ni stigo’ , pa rezultat vazda nula, nula.
Ali divim se ovom magičnom stvorenju.Nisu priče džaba.Ni bajke.Crvenkapo imala si pravo sreće.A baba i lovac lažu.Sto posto.
I ona tri praseta su mutljavine nev
Ovaj bi im oduvo kućicu.Ma šta oduvo, sa ovolikim zubima pojeo bi i nju.
Vreme je za najbolji deo lova.
Doručak u šumi.
Ostatak grupe koju smo jedva našli već zapalio vatru na proplanku.Povadilo se suvine, mesišta, alkohola raznih i ko je šta imo’.
Vozim, hebo me patak, pa se držim suvog mesa.Jes hajka al’ da ne bude na vozačke.Novi zakon al’ saobraćajci stari.Da ne bi moja zlatna rezerva od dvaes’ evrića, sakrivenih i od sebe u najtamnije dubine penzinerskog novčanika đe osim dječijih slika i zadnje uplate za loto ima još samo paučine, nenadano postala nečije mito...
Nećeš Vojkane, stoko.
Navali zato na suvo meso a holestrerol ćeš mjeriti na proljeće.
Ovo je najbolji deo lova.Biće jedan još uveče ali neće stati u ovu priču.Šala, smijeh i upoznavanje izuzetnih ljudi.
Nekih sat vremena a onda je tajming za odlazak u grad.Ponovo u centar gde na stepeništu ispred Doma kulture već leži pet nesrećnika.Četiri vuka i vučica.
Dva su još u putu ka gradu.A naša bruka se uvećava kad smo čuli da je u našem pravcu potvrđeno još jedno ranjavanje, ali da ga nis
Bilo me sramota i pričati ovo ali možda je tako i bolje.
Vujo želim ti da se izvučeš i budeš dobro.Drago mi je što te nis
Ne znam ni jesam li ja bio za vojnika uopšte, ali za ovaj deo lova za sada nis
Meni više leži doručak a i večera.Bogami.
Neka ostane nedovršena priča.Never ending story...
Moje impresije o ovom nev
Možda to uopšte nije loša vrezija.
Vuci su ipak mudriji i pošteniji.Zna se ko je glavni badža, a i uzimaju onoliko koliko mogu pojesti...
U sutrašnjoj priči ću o fešti, izuzetnim ,,Doktorima života,, večeri, muzici, tomboli, provo
Zato, ne mijenjajte kan
Na pravom ste mjestu...
A ti Vule, oprosti još jednom jarane.
Ništa (s)lično...
Vaš Elmer (Milivoje...) ,,balkanski gonič,,.
Pomor vukova... ,,Rosseom,,
Na uvce.
Sve tako obično počinje.
U početku fini, tek se upoznamo.I kafana nam nova.Pa dok malko osmotrimo oko sebe i upoznamo ambijent, prave dobrice.Ko da močamo kolonjsku...
U Bosni bi verovatno birali da nam i zid bude iza leđa a neki otvor, vrata ili prozor, blizu za bežanje ali ovde nas je mnogo a i drugačija je vrsta gostiju.
Za šorku su izgledi vrlo mali
Hotel ,,Jezero,, Blace.
30.01.2010.
Rani popodnevni i tako to časovi (do jutarnjih...).
Iako se ne čini na prvi pogled, ja ovde nastavljam prethodnu priču o hajki na gospodara šuma.Za mene najboljem del
Ali...
Najuspešnija hajka u novijoj istoriji, po broju odstreljenih vukova je završena.Sedmoro baksuznih (šest vukova i jedna vučica) su završili karijere, neslavno.Najuspešnija je bila srećom i po broju odstreljenih lovaca.Nikome ni dlaka nije falila.
Pa pošto je svijetlo oružije i oprema bezbedno uskladišteno, lovci se presvukli, malko namirisali i očešljali ko za slikanja, ludilo je moglo da počne.
I počelo je.
Mene su dočekali sa ,,Semberijo moja u aprilu, ti si mene ljuljala u krilu.Bosno moja jabuko u cvetu, štooo me pustiiii, da lutam po svetuuu...,,
Sa Semberijom za sada imam malo veze, ali ovaj drugi deo me dirnuo.Istina, Bogami, tužna.
Naši dragi prijatelji koje smo toga dana upoznali sebe u šali međusobno oslo vljavaju sa ,,Doktore,,.Oni su doktori života, što su toga dana, a i sutradan egzagtno dokazali.Čak su Goranu i meni uplatili i ulaznicu za tu feštu, jer mi nis
Pjevač i pjevačica su došli za naš sto i bez obzira na još petstotinak prisutnih u ogromnoj sali tu ostali narednih sat i po.Verovatno zbog bakšiša, jer kolege ,,Doktori,, nisu žalili ,,črvene,, (milju dinara...nemojte da Vas sa strane zavaraju nule, to je ovde velika lova, a konvertibilno iznosi oko deset evrića).
Ali nakupi se.Poprilično.
Slike mi još nis
Uglavnom domaćini su se pokazali kao sjajni organizatori.
Klopa je bila izvrsna.Prvo je svakome pojedinačno stigao takav oredever (mezence...) da nam ništa drugo i nije trebalo.Zatim gulaš od srentine i divlje svinje, koji je mene iskreno najviše oduševio, a na kraju roštilj i pečenje u količini recimo, oval na dvojicu.
Juče sam išao da vadim krv, pa ću Vam nivo holesterola, triglicerida i transaminaza saopštiti u narednoj priči.
Ali da će biti nizak, neće.
Moram anegdoticu.
Pre par godina razgovaraju dva drugara, pilota, Sremca.
Kaže jedan drugom ,,Zemo, jesi li bio već na pregledima?,, ,,Nis
E tu je negde.
Piće je posebna priča.
Svi smo imali lične zalihe na nivou boemskog života.Ali ovde nis u trebale.Mogao si naručiti šta si hteo i koliko si hteo.Za našim stolom krenuo domaći roze iz Aleksandrovca.To je mesto u okolini koje je poznato po vinogradima i manifestaciji dana vina ,,Župska berba,,.Na toj fešti jedino u svetu postoji fontana
Ovaj roze je bio izvrstan.Bar mene glavudža, bez obzira na konzumiranu količinu, nije ujutro ,,svrbila,,.Ni bubnjala.
Ali najbolje od svega je bila atmosfera.
Ako zbog nečega postanem lovac to sigurno neće biti zbog trofeja.A i krv nekako ne podnosim.Biće samo zbog doručka, društva, ovakvih Doktora, šetnje u prirodi i ovakvih slavlja.Ima jedna šaljiva definicija lovaca koja kaže ,,Lovci su veoma dobro naoružana i relativno dobro organizovana grupa ljudi, koja kroz šumu ide pravo u kafanu...,,
Mi malo toga dana krivudali ali zadovoljni stigli na cilj.
A slavlje dostiglo vrhunac sa lovačkom lutrijom i sromnim nagradama.Većinom.
Neke i nis
Svaka mu čast, ja takve stvari ne zaboravljam i uzvratiću nekako prvom prilikom.Još smišljam modus.
Naši listići svi omašili.Isto ko i mi.
Lovački Savez Srbije i udruženje iz Blaca su se pokazali kao pravi šampioni i na iznenađenje svih, najmlađem lovcu (19 god.) koji je ubio i najvećeg vuka (svog prvog...), takođe poklonili karabin, dozvolu za lov za ovu godinu i još neke sitnice.
Prštale su i nagrade za lov u lovištima gostujućih udruženja a mi smo dobili toliko poziva da dođemo u goste da to ne bi postigli ni u narednih deset godina, taman da svaki naredni vikend ništa drugo i ne radimo.
Mislio sam da su ribolovci najveći boemi i šmekeri ali...Sad sam u već ozbiljnoj dilemi.
I ima li još kakvih iznenađenja?
Ima, najveće.
U neko doba oko 22 h, kad smo se Goran i ja spremali da krenemo kući (došli smo do hotela mudro, taksijem...) jer nas ujutro čeka oproštajni lov na vepra, poče iznenada za mene najbolji deo slavlja.
Za stolom do nas, ustade čovek u lovačkom džemperu i pantalonama, uze od pjevača mikrofon i poče.Cela sala se umiri.Glas kao slavuj.Prvu pjesmu posveti svom pobratimu Ibri koji je čak iz Bugojna došao na ovaj događaj.,,Mujo kuje...,, je pjevala cela sala.Ori se kroz Blace.
Jel ovo moguće?
Jeste, jeste.I to su doktori života.
Otpeva čovek četiri pet pesama i još par na bis.Na čelo mu zalepiše u zbiru 160 eura za deset minuta.Pevač sedi pored njega, i gleda ga sa zavišću na ivici mržnje, ali mu se vrati osmeh kada lovac uze sve one evriće (2 x 50, 2x20, 1x10 i 1x1000 din...) i stavi ih pevaču u džep.To mu je garant najlakša i najslađa lova u životu.
I ne odosmo mi kući.
Nastavi se sa ,,Niz polje idu babo Sejmeeeni...,, i još nekim Ind
Kakav aplauz.
Ja nis am mogao da poverujem kako čovjek lijepo pjeva.Priđem za susjedni sto i kažem mu ,,Svaka ti čast druže.Ti bi ovo trebao raditi profi...,, a on se samo nasmija i reče ,,E moj jarane ja sam se uk
Upoznaše me se zemom.Otkud ti Ibro ovde?
,,Ha, bili ljudi kod mene prošle godine u Bugojnu pa nis
Kući smo stigli kaaaasno, noću.Čekao nas srećom dečko taksista.A već u šest ujutro bili na istom mestu za lov na verpa.Samo jedan jaran nije mogao ustati, iz ,,opravadanih razloga,,.Višelitarskih.
Ujutro u nedelju, smo bauljali po šumi ko tifusari.Pili vodu sa izvora u većim količinama no obično a uspjehu se mogli nadati samo oni sa dvocevkama jer smo videli više nišana.
Srećom, ne bi ništa.
Mi zaboravili i hranu (nije nam ni trebala...) i foto aparat.Ja ponio samo bateriju, ostala mi u džepu...
U kući našeg vodiča smo popili oproštajnu kaficu.Svaka čast njegovoj gospoji, pustila nas da uđemo u čizmama.Srećom.
Razmenili telefone i adrese, napravili plano
Eto, to su impresije.
Plan za sledeću godinu smo već stvorili.Ja znam i tačno mesto gde ću stati na čeku (kraj kazan
A da ne biste preterano žalili vukove juče sam se čuo sa mojin jaranom iz sela.Na 150 metara od njegove kuće juče ujutro su videli još dva.Povelika.
Bilo je i sitnica koje bi se mogle popraviti.Naši drugari sa raznih strana, sledeće godine neće boraviti u hladnim hotelskim sobama, no kod nas.Okrenućemo i nekog janjca...
A deda seri koji je na fešti u hotelu naplaćivao wc (što poslije toliko vina nije ljudski i što je moja najveća zamerka organizatorima...) sam već spremio punu šaku siće.
Neka ste zdravo, Doktori života.
Čast mi je što sam Vas upoznao.
Vaš Rosse lovac, Điđi.
Eto, izveštaj je skoro kompletan.Još slike, kad dođu...
Srijemuš, Sremoš (Allium ursinum...)
pisano 07.04.2010.godine
Bil’ovo trebao prevoditi?
Hoću, hoću, nema sikiracije.Jer samo u najbližem okruženju čuo sam najmanje pet, šest različitih naziva za istu biljku.Eto već sam otkrio malo.Radi se o biljci, vrlo zdravoj, korisnoj ali i prilično rijetkoj.U današnji vakat.
Tamo gde smo ga ovih dana brali, na visovima planine Jastrebac zovu ga Skremboš.
Divlji beli luk, medvjeđi luk ili slično.
Sad znate.Ali nisam siguran da znate koliko je to korisna i dobra travka.Nisam ni ja znao doskora.
Bez namjere da se nešto pravim pametan citiraću malo i Wikipediu ,, ...U našem narodu postoji uverenje da nijedna biljka ne čisti tako dobro sistem za varenje i krv kao sremuš. Ima jako dejstvo na crevne parazite, sprečava infekcijske upale sluzokože creva, snižava visok krvni pritisak, a i odbrana je od gripa i groznice. Pored delovanja na crevni, sremuš povoljno deluje i na kardiovaskularni sistem sprečavajući arteriosklerozu, otkanjajući nesanicu i nesvesticu...,,
I šta sad?
Da privodim priču kraju?
Ma ni u ludilu.Bljku sam tek delimično opisao, ali nisam predivan dan koji smo proveli berući nežno zelene, duguljaste listove u gustoj bukovoj šumi.
Inputi nam nisu išli na ruku.Ni blizu.
Prethodnu noć smo slavili pedeseti rođendan našeg druga pa smo po logici stvari ujutro bili ,,manje upotrebljivi,, i ,,slabo komunikativni,,.Ali i dalje odlučni u namjeri da naberemo srijemuš (tako ga ja zovem...) dok još nije procvjetao.Poslednji su rokovi za ovu godinu.
Ima se poći u planinu.
Traktorom prilično, najmanje desetak kilometara.Moramo proći i rampu na brani, valjda će nam je čuvar otključati, jer ‘vaki post-rođendanski nema šanse da izbauljamo još tri, četiri kilometra, blatnjavim šumskim putem, uzbrdo.
Stanemo ispred seoske prodavnice.Da li da kupujemo doručak?Šta će nam?Ja predlažem litar kisele.Meda i Goran mi objašnjavaju da je planina prepuna bistrih potoka sa pitkom vodom i da mi karbonizovana ne treba.
Ipak, kupiše mi flašu.Što je sigurno, sigurno.Kupiše i neke salame, ‘leba i jogurta.Ništa od roštilja u planini koji smo danima planirali.Mamurluk i od najboljih ljudi časkom pravi zombije.Ovde, trojica na okupu.
Godi mi vožnja na traktoru.Vetar i jutarnje, proljetno sunce.Blago, nekako kao rukavice koje majka oplete.Na krilu, bez kabine.Na krilu traktora, a ne na Medinom krilu, toliko baš i nismo bliski, niti ćemo biti, bez obzira na mamurluk.Traktor ipak trucka.
Usputno stajanje kod brane.Meda me nudi cigaretom a ja samo sa gađenjem pogledam poluzgužvanu kutiju i pomislim ,,Kako neko može...,,Vraćaju mi se sećanja od sinoć i pomislim ... koliko li sam ih ,,sagorio,,?
Ulazimo u šumu.
Čuvar nam je srećom ljubazno otključao rampu, valjda se sažalio na Savu Savanovića i društvo.Rekao nam da će u povratku neko morati da dođe po njega, da nam ponovo otvori rampu, jer signala mobilne telefonije na dalje nema, sve do vrha planine.
A pre vrha planine evo i vrha suštine.
Nigde žive duše.Nema ljudi.Osim par optimistički nastrojenih ribolovaca na obali predivnog jezera kojim se obližnji gradić napaja vodom, u daljem putu, tokom celog dana nećemo sresti nikoga.
A kad nema ljudi onda nema ni plastičnih kesa, flaša, raznobojnih folija, stakla i ostalog otpada.
Priroda i naše jedinstvo sa njom.I dok se penjemo uzbrdo i zalazimo u gustu bukovu šumu osjećam se već mnogo bolje i prijatnije.Jedini šum je šapat vetra u još neolistalim krošnjama.Penjemo se uz obalu planinske rečice.Ćutimo.
A IMT brekće i poslušno nas nosi naviše.
Kakva je ovo lepota.Savršeno.Put doduše loš, samo za traktora i iskusnog vozača a u ovom slučaju nema boljeg.Čvrsto se držimo (,,nemoj kume preko rupa, spašću...,,).
I dođe vreme da parkiramo traktor i nastavimo pešice.Stigli smo.
Gde ćemo ga ostaviti?Pa na sred puta, ovde i ‘nako niko ne prolazi.A i zvaće ako šta treba.U tihoj šumi se sve čuje.I mi smo tu blizu, samo još nekih dvije, tri stoje metara vazdušne tj visinske razlike (desetak izohipsi, šta je to...).Jedva, do proplanka.
A tamo jedan od onih pogleda koji se ne zaboravljaju.
Evo i slika ispod da vidite i Vi malo.
Nemojte da Vas zbuni uniforma.To mi je, neku staru, poklonio kolega iz žandarmerije.Moja jedina sličnost sa žandarmerijom je onaj žandar iz Sen Tropea, ličim.
Ponio sam je da je probam jer letački kombinezon pored očiglednih prednosti ima i svoje mane.Nezgodan je za leto, ali i za veliku nuždu, nema rajsferšlusa nazad.Ovu poklonjenu sam ponio jer su pantalone odlične i mogle bi mi valjati ljetos za pecanja a i za ovo drugo.Ponekad.Čisto, da mi rukavi ne upadnu.
Stigli, zadihani i radoznali.
I tren iluminacije.Nismo Medi verovali, a ja ovde ne verujem ni svojim očima.Dokle god pogled dopire svuda su izdanci srijemuša.Cela planina.
Aparat iz džepa i par šaljivih fotki.
Kese u šake i navalimo na nježne listiće.Pokušavam da izvučem biljku zajedno sa lukovicom.Obećao sam tašti.Teško ide.Koren je vrlo duboko.Možda će u jesen biti bolje, tj. veće lukovice i dosta lakše.
Sa listićima ide dosta brzo.Mladi su i zdravi.Mirišu na beli luk.Malo razgovaramo i uživamo u tišini šume.Do doručka smo već ubrali poprilično.
Ajd i u priči mala pauza.Digresija, što bi rekli.
Dobio sam juče informaciju iz rodnog kraja da ove priče pažljivo čitaju i u mom zavičaju.Pozdravljam zavičaj i zemljake.Čak me kontaktirao, preko oca i glavni urenik lokalnih novina iz mog mesta sa željom da se letos vidimo i ustanovima neki vid saradnje.Eto vidi slave, iznenada.Još samo da se ne uobrazim.Neću.Kad nisam do sada onda je kasno.Garant.
Jedino me ta predivna šuma podsetila na moj zavičaj.Šume oko moga Čelinca.Priroda, posebno savršena, svuda liči.To i jeste jedino savršenstvo koje postoji.No ne smijem, a i neću zaključak prije još par detalja.
I to je vazduhoplovni deo ove priče.Iznad samih vrhova drveća, na nekih destak metara proleti G4.U niskom letu.
Ja začuđen.VOR BLC je blizu i civili često prolaze.Ali vrlo visoko.A kolega vojni ili je iz tog kraja ili se sprema neka maršuta.Ostavim srijemuš, uzmem aparat i narednih pola sata čekam.Odmaram a vadim se na avijaciju.Zezam jarane da se od pravih aviona ne možeš sakriti.Nigde.
Ne bi ih više.Samo jedan, solac.Ali meni drago.Tačka na i a i odgovarajući završetak jednog takvog dana.
Ostatak srijemuša smo ubrali brzo i lako.I za komšiluk i familiju.Pune kese.
Sa radošću smo ostavili proplanak znajući da ćemo i u narednim godinama imati gde doći.
Pažljivo pokupili otpatke od doručka, napili se vode direktno sa potoka u blizini i krenuli kući.
Srećni i ispunjeni.Mirom i tišinom koju samo takva lepota može da stvori.
I zaključak.
Možda bi najbolja bila jedna davna priča sa Vrbasa.Ujutro tek stigli na predivno mesto za ribolov na kome već peca jedan čovek.Sam.
Moj ćale odmah ,,Dobro jutro majstore.Koja je dubina, oće li išta?,, a na to neznanac ,,Na ti mjesto, hebalo te mjesto.Na’ranjeno, evo ti i dubina, evo ti sve...,, a na čuđenje mog starog babe ,,Šta ti je čovječe, samo sam te pitao?,, lik izvadi neki papir iz džepa i dade nam šlagvort za naredna decenijska zezanja ,,Šta, šta mi je? Ne mogu s’ ljudima.Evo imam i napismeno...,,
Izvadi papir, pokaza iz daleka.Pokupi se i ode.
Eto tako, kad jednom ne budete mogli s’ ljudima a biće uskoro, dođite vodiću Vas u Sremuš, Skremboš, Srijemuš i da gledate G4.
Tamo Vam ljudi neće nedostajati.
A moje lično viđenje stvarnosti je da je za ljudski rod prava sreća što ovakva mesta još postoje.Jer dok postoje, za ovu planetu još ima nade a i za nas kao vrstu.
Doduše nesavršenu ali sa mogućnošću popravke.
Nama je taj dan savršeno ispravio posledice mamurluka a Vama, drugarima savet.
Kad naiđete na takvo mesto, zastanite, osvrnite se, sedite na suvo lišće, slušajte tišinu i uživajte u trenutku.
Nikada nećete biti ni zdraviji ni mlađi, a i kako ide zasad’ globalizacija će i tu stići.
Soon or later.
Ja nekako sve manje mogu s’ ljudima.
Vi ste srećom još izuzetak.
Vaš Cvetko.
P.S. Klinci neće salatu od srijemuša, kažu, smrdi im na luk.Zato ga mi matori tamanimo a sreća je pa se miris izgubi mnogo pre klasičnog belog luka.Mislim, samo zbog onih socijalnih aspekata.
Ima ga još, ajte na salatu.
Ajd’ šta se sikirate, pa neće biti samo salata...
Poplava (ili nehotično poribljavanje...)
pisano 26.04.2010. godine
Interesantno, ali koliko sam mogao pronaći za ovaj kratak kampanjski, moj uobičajeni pripremni period za priče, ova riječ nekako formuliše bratstvo i jedinstvo.Mislim skoro isto se kaže na svima jezicima naših naroda i narodnosti ( përmbytje, од поплави, poplav...).Valjda isto i znači.Otprilike.
A šta znači?
Znači da ste ga nahebali, kako god okreneš.
No svi smo svjedoci ovih naših talasa, tijekom devedestih, prema kojima je singapurćanski ovaj indonežanski, cunami talašika, obično diječije prskanje, pa ću ja prvo malo bukvalizovati situaciju.
Tj. opričaću Vam poslednju, pravu bujicu kojoj sam prisustvovao.
Nema slobodnih dana.
Mislim ima kod mene, penzija majka.No nema kod jarana.Jaro sa friško izvađenom ribolovačkom dozvolom, što je ovde postao luksuz, taman krivolov postao krivično djelo, što poštujem i za šta sam se prvi zalagao, a dozvola odmah toliko poskupila da nas naša presvjetla carevina, tjera u kriminal.I poslije odrađenog dežurstva ( tad je jedino slobodan...) odluči da nas časti ribolovom.Čitaj, sune plina za milju i ponese kojeg ,,bucka,, (naš lokalizam za pivo u tesarskoj ambalage – dva litra, plastike...) i pravac mutno Morave.On će nas pokrivati i dozvolom.Ko fol’ ako neko dođe, samo on ‘fata.A mi smo Šerpasi.
Danima kiša lije.
Nebo se otvorilo.Ni Noa ne plovi.Valjda dozvola i njemu skupa.Pa đe ćemo sad božiji čovječe?Hajd’ samo da prohodamo, ucrvali smo se zimus u kući.Da izađemo u prirodu.Kod jare u dvorištu možda turimo neki otanji roštilj.A i opet sledećih dana najavljuju kišu.Daj makar da zabacimo.Možda som kod Raše radi.U onom ćošku do puta.
Premotaćemo barem strune i viđeti šta nam fali od sitnog pribora.Jesu li nam istrulile trokrake i đe su nam vunjeni čarapci.Da se nije ufatilo ono crnilo karakteristično za pecaroški nemar i priglavke zaboravljene u čizmama.od onomade, jesenas.
Aman čovječe, gledaš li ti vijesti?Moremo zabacivati i sa balkona.
Dobro ajde, ako ne bude moglo tamo u Rašinom komšiluku razgulićemo prema Leskovcu, na one Lipovičke bare, đe smo onomadne tamanili one štuketine.Jel’ se sjećaš?
Nešto se baš i ne sjećam, bar tih štuka, al’ ajmo.
Uobičajeni krug po gradu.Da kupimo burek i kedere.Burek sa sirom, tako se ovde veli.A kedere sa vodom.Tak’e štukci najvole.
Bureci masni i pecaroši približno a kederi žilavi.Pravac Morava .
Ha, prvi signal da nešto nije kako valja.
Na silasku sa glavne džade, dva džipa, ona velika Defendera, sa nekoliko žandarma oko njih.Silazimo u selo i na tri stoje meteri od vikendice vidimo ogoman kamion sa plavim policijskim tablicama.Neka gungula.Još dosta auta parkiranih i likovi u ronilačkim odelima, na leđima im piše Spasilački tim MUP-a Srbije.Oho, ho, šta je ovo?
Izađemo iz kola i imamo šta viđeti.Ne moramo mi ići do Morave.Došla ona do nas.
Gumeni čamci na sve strane.Frka, spašavaju preostale žitelje.One najupornije što su ostali da urolaju tepihe.
Koliko izdaleka možemo videti dvorište suđeno za barbikju više je za polufinala vaterpola.
Od vikendice malte ne samo krov viri.
Sreća, štapovi su sakriveni u gepeku, da nas ljudi još ne napucaju.Pristajemo im na muku.
Dokle pogled dopire prostire se mutna voda.I očaj.
Policija i meštani pokušavaju spasiti ono što se spasiti može.Sitnu stoku i uspomene.Slike i dokumenta.Nikada tako nije bilo.I najstariji pamte samo slično negde 62. ge.
Bježmo odavde.Ako ne možemo pomoći, a ne možemo, bolje da fatamo tutanj.
Kolega sopstvenik i zemljoposjednik samo tužno gleda.Sada i ne vredi ići do vikendice.I kapija i vrata su zaključani pa voda neće ništa odnijeti.More samo donijeti.Čist ćar.Žao nam i da ga zahebavamo.Sa takvom facom lako bi, bez obzira na jaranluk mogao uslijediti i kroše ili aperkat.Treba znat’ stat’.Doći ćemo za par dana na trijažu i analize.
Oćemol’ kući?Finansijer ne odustaje.Ajmo na one bare, dalje su od Morave, možda se tamo može.
I razgulimo, trideset kilometara ka jugu.Bureci se hlade, a i mi.Jedino kederi žilavi.Piče li piče u onoj kesi.
Sa brda koje dominira nad gradom moji suvozači se nagađaju je li ono što svijetli pod podnevnim suncem koje se iznenada pojavilo Morava il’ plastenici.E ako su plastenici biće povrća ali ne liči mi baš.Nikad ih nije bilo toliko.
Sve reke usput, Toplica, Jablanica i neki potočići su jedva prohodni.Uglavnom cent ispod mostova.
I stigosmo.
Nadvožnjak preko auto puta suv.I auto put suv.Ali resto...
Samo što smo krenuli prema reci vidimo da je od petnasetak velikih bara koliko je nekada bilo, sada sve jedna.Ogromna.I to mutna i nekako brzo protočna.Probila rijeka
Ej, sila je to.
Pecanje kaput.
Ajmo samo negde pored vode da pojedemo i popijemo ovo što smo ponijeli.Kažu ne valja vraćati kući.Posebno alkohol.
I nađemo relativno čist parking i livadu pored njega.Što je u južnoj Srbiji ekstremna rijetkost.Na čuđenje lokalaca izvadimo onu švalersku deku (ma šala, falim se, onu štrokavu što mi koristi da ponekad privežem auspuh, da ne ležim na zemlji...) sjednemo kraj igrališta od koga vire samo stative a procvetaloj trešnji krošnja i razgulimo.
Smažemo onu klopu.Ladnu za osveženje.Memo ima i plastične čaše te udri po ,,Jelenku,,.Dok Morava šumi u stvari više nekako tutnji i nosi gomile smeća i plastičnih flaša mi se na onom ćebetu zgledavamo i ispijamo mlako pivo svako sa svojim mislima.
Memo se dosjeti da pusti kedere i poribi rijeku.
Đe ćeš ih pustit’ u ‘vaku ludnicu?
Pa tu ne bi roditelji ni onog Nemu pronašli.Ajd ako mora, istresi ih negde kod centra igrališta tamo mi se čini nekako najmirnije.Mi ga ložimo, kao šatro, možda dobiješ popust za dozvolu sledeće godine.Ko boračka pemzija.
Imaš već dva svjedoka.U ovom slučaju lažna.
Bil’ još malo?
Ajd i zaključak ću.
Došli kući oko tri popodne.Praćeni podsmjehom familije i okoline.U fazonu, ako, tako vam i treba.Kad se trpate ko gaće u gu...u.Podrška najbližih je recept za uspjeh.Vazda.
Predveče, sva ta mjesta gledali na udarnim vjestima.Meni jedino žao što nisam ponio foto aparat pa eto upamtite slike iz dnevnika.Smješne mi bile one stative, a ostalo ni malo.
Ni ostalim postradalim ljudima.Sirotinja vazda nagrabusi.A političari se sada slikaju u gumenim čizmama i po običaju petljaju, obećavaju i mute.
Ko da nije dovoljno mutno?
Veliku većinu dobronamernih ljudi su utrefile ove ,,balkanske poplave,, pretprošle decenije.I odnele sve.Pa o njima ne bih.Samo ću reći onu narodnu ,,Rat je kao poplava, na površinu uvijek izbaci ono najgore.Mulj i talog.,,
Umesto zaključka dobronameran savet.Osvrnite se oko sebe i pogledajte šta negativna selekcija može da uradi od bilo kog prosečnog društva.Firme i svake druge organizacije.
Ne moram Vam ja navoditi primere.Eto, pogledajte.
Koliko kvalitetnih, dobrih i poštenih ljudi su u senci glasnih nesposobnjakovića.Partijski pravilno usmerenih i nacionalno svjesnih.
Ne verujem baš u ono ,,Pametniji popušta...,,.Eto vidi šta nam je to donijelo poslednjih godina.
Imal’ ikakve veze ova priča sa avijacijom?Pa ima, logično.
Ja sam već dugo van te priče ali ako pažljivo i pravilno pogledate sve će biti jasno.
Kristalno.
Čast izuzetcima.
Retkim.
Vaš Cvetko Điđimilović.
P.S. Volim šum moje Vrbanje koji je uvijek nekako drugačiji..Posebno u letnjim, toplim noćima.Ali, eto jednom narednom prikom ću Vam ispričati kako je pitoma voda za šest sati narasla u visinu devet metara.Poplavila čitav Čelinac, prešla i preko mosta i odomaćila se u našem podrumu preko metar, a mog ćaleta poslije zahebavali da je šarana od četiri kila, nedelju dana ranije ufaćenog na Bočcu, upeco’ tu u dvorištu na svoju garažu.
Rijetke daske pa sića prošla...
Čuvajte se mulja.
Na duši a posebno na obrazu.
Taj se teško opere.
LRMP ,, Jeloštak 2010... ,,
pisano 02.09.2010. godine
Zbunjeni, a?
Polako, šifrovano je, he, he...
Za sve je nekako, kad bolje pogledaš, kriv onaj Lukas Podolski.
Dobro po malko i Vlada Stojković, Lane Jovanović i ostala fudbalska bratija.
I jedna rođačka proljetošnja opklada.
No, daj da prvo pojasnim naslov da Vas ne zbunjujem dodatno.
Naslov je parodija na nekadašnje zvučne nazive raznih vežbi izvođenih u SFRJ.Pa ako bi skraćenica KŠRV trebalo da znači komandno, štabna, ratna vežba ili tako nekako, onda sam ja napravio sopstvenu skraćenicu koja bi samo u ovom slučaju mogla da znači recimo Lovačko Rođačka (tazbinska...) Mirnodopska Pijanka.
Morate priznati da neznatno bolje zvuči.A tek kako izgleda?Akcenat ovom prilikom nije na prvoj reči.Nikako.
Jeloštak je izvor u planini, negde iznad Gacka, na oko 1700 m, godinu vidite i sami i eto to je naslov.
A otkuda sirotog Lukasa, Marina i resto bratije u priči?
Lepo i jednostavno.
Naš Lukas promašio na toj utakmici sve što se moglo promašiti, pružio priliku i Stojkoviću da se proslavi a Jovanoviću da ostane upamćen kako po skoku u kanal tako i ,,zemljačkoj komunikaciji,, sa Marinom.
Ja se kladio sa mojim dragim, daljim, šurom Mišom.Desetak dana pre početka SP za moga prošlog boravka u Hercegovini pala je opklada na utakmicu Srbija-Njemačka.Mišo je kao oprezan i pametan čovjek fudbalski pragmatično izabrao Nijemce a ja naivac u očekivanju konačnog dobrog rezultata na velikim takmičenjima, naše.
Opklada, gajbuša.Kojeg bude ladnog.Jelenka, Nektara ili Nikšićkog.
Moj šura Mišo je legenda, pošteni, duhoviti, izuzetni čovek.Skoro četvrt veka se izvrsno slažemo, ali to veče svako odsudno brani svoje tranšeje.Šomi kaže da smo mi ipak Balkanci pa ako bude i nerešeno opklada pripada meni.E onda se ja naljutim pa kažem ,,Ako je tako onda ćermo drugačije.Na gajbu koju ti platiš, a platićeš je, ja ću dodati još jednu.Ali je nećemo piti ovde kod tebe ili kod kuće u selu, nego ćeš je mili šuro iznijeti ladnu na Jeloštak.Jel' pošteno?,,
,,Jeste, vala.,,
Ako izgubimo, ja nosim.Desetak kilometara uzbrdo.
Na to naš tj. tazbinski jaran i kum Zoka, i izuzetan prijatelj u šali dobaci ,,na te vaše gajbe ja ću dodati janje.Da mi ne zakovrnete od alkohola u šumi.Jel' i to pošteno?,,
Jeste.
Davne 1998. god moj brat se kladio sa svojim tastom Arturom, Nemcem, na utakmicu SRJ-Njemačka u Francuskoj.Opklada u 500 dm.Na to mu tast kaže recimo kao Mišo meni ili slično ,,Vi Balkanci ste psihički slabiji od nas i ako bude nerešeno opklada je tvoja...,,.Sećate se svi da se utakmica završila 2:2, nakon vođstva plavih od dva razlike.
I došao buraz posle tekme kod tasta a ovaj se pravi blećak, kao nije bilo tako prilikom opklade i slično.Buraz, nervčik mu svašta izgovori a tašta Tereza smešeći se, smiri situaciju ,,Što se Gorane toliko nerviraš.Ćerka je jedinica, neće ni on večno.Pusti 500 maraka i onako je sve na kraju tvoje...,,
Ova priča ima tužan kraj pa neću dalje o tome.Moja dobra snaja je nedavno preminula a Artur i Tereza sada imaju samo Gorana i decu.I paze se međusobno najbolje što mogu.
Poslužila mi je samo kao periferno poređenje za ovu opkladu.
Opet fudbal i opet inat.
Kladio sam se dosta puta u životu.Ne u ovim kladionicama, to mi slabo ide, no 'vako sa rajom.Nekada dobijao, nekada gubio ali uvek i bez izuzetka svoje izgubljene opklade plaćao.
Nakon povratka iz Čelinca u Niš dočekalo me dosta posla i neki porodični sitni problemi o kojima naravno neću javno.Sačekale su me i pripreme za put u Hercegovinu.Deo sam već opisao u prethodnoj priči pa neću gnjaviti detaljima.
Uglavnom, krenuli smo na Zalom da kuću, ovaj puta praznu, tj. nenaseljenu, punu a praznu, očistimo i pripremimo za zimu.Posle celonoćne vožnje, ometane samo mojom višedecenijskom izraubovanošću, manom da ne volim voziti noću i početkom Guče koja je na put Kraljevo, Čačak, Požega, Užice izvela te noći svakog besposlenog šumadijskog saobraćajca, iscijeđeni stigosmo u Gacko.
Možete zamisliti kad sam odbio lešo teletinu, pršut i mlad sir.Da sam okusio samo jedan zalogaoj ili ne daj Bože suknuo domaću lozu ili ponuđenog Jelenka zaspo' bih tu odmah za stolom.
Kafa i cigareta dok moji fruštukuju pa onda na selo.Za desert tri kilometra makadama, uzbrdo kroz šumu, koji je za vijekove postojanja sigurno imao i svijetlije trenutke.Ali ,,krnjo,, već poznaje put pa malte ne, sam do kuće.
O selu Zalom bih mogao nadugačko.Na žalost mnogo više o njegovoj prošlosti no sadašnjosti.Visoko, skoro pusto, planinsko selo, skriveno u polju između vrhova, gde zima traje skoro tri puta duže od ljeta, sa vrlo bogatom istorijom iz svih vakata.
No neću stići ovde o tome.Jednom, ko zna?.Srećom moj, takođe dalji šura, Peđa se sprema da napravi nešto poput monografije o tom neobičnom mestu pa ću tada i ja biti u prilici da naučim više A onda ću naduže.
Ono što za sada kao kuriozitete znam da je tu postojao prvi poznati vodovod na Balkanu, Selim paša krenuo odatle na svoj poslednji pohod na Crnu Goru, a brojni spomenici okolo govore o ,,višku istorije,, kroz vijekove do ko zna kada.
Uglavnom, čekaćemo Peđu.
Ovo će nekako biti izokolna priča o mojim dobrim šuracima.Ovaj rođeni je popriličan ljigo pa njega nećemo uračunati u statisktiku ali su zato svi ovi nerođeni prave, pravcate legende.Što bi rekli, ljuti Hercegovci.Rijetko koji ispod dva metra i sto dvaes' kila.Ima ih i preko.Oko i preko 130.Sa mojih 85 među njima sam ko liliputanac.Ili 'nako ko Balašević među NBA centrima.
Ratni heroji, skoro svaki ranjen u prošlim ratovima, barem jednom.Nevoljni saputnici ,,izgradnje Balkanske demokratije,,.Reko' bi čovjek kad ih vidiš, strah i trepet.
Ali nije tako.Nikako.
Sasvim suprotno.Duša im ko pamuk.Ili je to samo zato što mene gotive.Bar preda mnom tvrde da sam im ja najbolji zet koga imaju.Srećom, ni izbor nije neki pa mi je lakše da održim rejting.
Godinama ih poznajem i nikada od njih ružnu nisam čuo.Bilo da su sa tetkinih ili ujakovih strana.Pošteni, hrabri, odlučni ljudi.Čudno je da neko hvali tazbinu.Ajd neka ide na moju dušu, ja ove dobro poznajem i svesno rizikujem.
No da se mi vrnemo na poslednji boravak.
Ja gajbušu iz opklade već zaboravio.Ali Mišo nije, ni Zoka.
Nekoliko dana po dolasku odosmo na bratački lug da malo gledamo 135. Nevesinjsku olimpijadu.Vašar, veliki.Auta, šatori i muzika.Ringišpili, roštilj i pečenje, suveniri i puno ljudi.Razne sportske discipline.Mom Giletu najdraži i najsmješniji skok na mijeh i penjanje uz lojem namazan stup.A meni?
Meni najlepši konji.U svakoj trci.A u poslednjoj trci, predivna stvorenja.Rasni.
I šta me još, nekako umiruje?
Prisutne ergele iz Cazina, Gradačca, Širokog brijega, Beograda.Sve ko nekada.Ima tu neke nove, čudne normalnosti.Pomalo suprotne sa tekstovima pjesama koje odjekuju iz pojedinih šatri.Izgleda da konji bolje znaju...
Imao bih i cijelu priču o Olimpijadi pa ću vidjeti ovih dana.Ako stignem.Ali suština je da tu pod šatrom pada finalni dogovor.
Zoka daje logistiku.Šumsko gazdinstvo stiglo putem daleko u planinu pa sad traktor može do ublizu.Jagnje će biti ovogodišnje, oko 20 - 25 kila, očišćeno.I ovi iz pivare se profinili.Sad imaju ove limenke, u pakovanje staje po 24 komada a ne moraš vraćati ambalažu.Odmah se pakuju dvije.Jedna za Podolskog, a jedna još preko.Od mene.Lepota ravnoteže.
Malo datum problem, dok se svi usklade.Ali i to ćemo riješiti.Lako.
Dođe ta subota.
Pripreme gotove.Nastupaćemo u dva odvojena ešalona.Mehanizovanim, traktorskim koji nosi celokupan provijant i opremu, po lijevom krilu.A mi pješadija ljuta, desno uz Razbojni do i Vidakovu rapu, sve preko Kadijinih poda, Barnih dolova do Lokvi.Krećemo u slično vrijeme.Sve natovareno.Ovi lakši su u pješadiji.Dan lep, sunčan.Savršen.I raspoloženje na nivou.Iz Poljica će nam se popodne priključiti i Milan sa domaćom lozom, sirom i kajmakom.Preživjećemo valjda nekako.
Srećom sad ova mobilna telefonija radi.Signala u selu nema, ali kad izađeš na vrhove sa kojih vidiš od Lovćena do Zelengore, skoro sve ćize.Možemo uskladiti ,,dejstvo,,.
Dakle ni mi pješaci ne moramo žuriti.Imamo vremena u Prijekim njivama sjesti na ivicu debelog bukovog lada i zamotati po jednu.
Bruka.
Jedina ozbiljna primedba koju najbolji deo moje tazbine ima prema meni je to što nikada nisam naučio ručno motati škiju.Sve nekako, al' kad treba ono ćat finalno podvrnut' ispod, sve zaser..Nikako.
Dvaes' godina treniram, taraba.A tamo je duvan dragocjen pa na moje prosipanje, jes' nehotično, al ipak prosipanje, ne gledaju baš blagonaklono.
Mehanizacija stigla nešto pre nas.Malo nas prepo' i usporio jedan šargan koga smo džentlmenski pustili da zamakne u šumu u srednjem Barnom dolu, da ne kvarimo dan i sebi i njemu.
Dok smo mi došli, mjesto na proplanku već izabrano, vatrište napola iskopano a motorka se raspakuje za hranjenje celonoćne vatre.Još hladna loza obiđe jedan krug, o'ma.Skida se čaršaf sa ražnja i prave kao oslonac, sove na kojima će se peći.
U trenu je sve spremno.Žara već ima i kreće rotacija.Ja dobrovoljac, daj da vrtim prvi dok se nismo svi utepali.Bar ja poslije neću biti kriv.
Treba to dugo da se peče, pa se časkom podijelismo u tri tima.Dva odlaze na čeku u dubinu jelovine a ja sam u trećem, pozadinskom, vazda najboljem.
I sada bih mogao nadugačko o danu i noći pred nama.Ali neću.
Za promenu u odnosu na sve moje dugačke priče svešću sve na par osnovnih crtica i emocija.I kao u udžbeniku RiK (rukovođenja i komandovanja – jedan neobično ,,zanimljiv,, predmet – prim.aut.) počnimo sa analizom.
Jagnjetina izvrsna.
Pivce ladno, 'nako, kol'ko se u šumi moglo održati, padala temperatura uveče, mi se grejali a ono ladilo.Savršeno.
Društvo izuzetno.Najbolje.
Šala, sadašnjih a i prošlih, kamara.
Ni trunke dosadnih priča, o politiki, ratu, a i inače.
Kajmak, sir, domaća loza i krompiri iz žara pred jutro
i
Ganga,
U neko gluvo doba, počela je pjesma.Pazi ljepote, još ni pola zaliha nismo utukli a krenula Ganga, ili nešto između bećarca i iste.Ja odavno nisam ništa pjevao a po tonalitetu ovo mi baš pasuje.
Moram prestati sa ovim crticama, evo i sebe nerviram.
U neko doba je u planini počelo vijanje nekih čudnih vukova.Pravi su nam se garant kikotali dok su šumom odjekivali tonovi raznoraznih pjesama.Smjeh i neki savremeni tekstovi od kojih sam većinu prvi puta čuo.Kao i u krajiškim pjesmama izgleda da i kod gange nije bitno kada se uključiš i da li u potpunosti znaš tekst.Dovoljno je da si glasan a tehniku baratanja nazalnim samoglasnicima lako savladaš.E tu pripomogne i ,,Jelenko,,.
Najviše su me oduševili sledeći stihovi, najpre jedan ,,olimpijski,,.
,,Nevesinjko širokih ramena, bi li sa mnom ,,bačila,, kamena...,,
Zatim još nekoliko kojih se baš ne sećam najjasnije a onda nekoliko i u moju čast.Recimo ,,Curo Zoro, rodom iz Čelinca, bi li pošla za me građevinca...,,.
Normalno, da Slađu, Zorku i motorku nismo mogli preskočiti a najviše sam se smejao zdravstvenoj analizi kroz komičnu pesmu koja recimo ide ovako
,,Dođi brate na Manjaču, da se čudom čudiš.Mrtav pijan legneš, živ i zdrav se budiš.Bubrezi će proraditi, neće biti pijeska, svaku bolest liječi brate, arija nebeska...,,
Ima još, ali i ovo je dovoljno.Arija stvarno liječi...
Noć je odmicala skoro jednakom brzinom kao i limenke iz folije.Nakon više od dvadeset godina planiranja, bili smo tu, veseli i složni.Ni jedne jedine riječi o svakodnevici, ludilu kroz koje smo svi zajedno prošli.Kao da smo u nekoj drugoj dimenziji, pod ,,dnevnim,, svjetlom mjesečine u dubini šume Striborove.
Ranko me ujutro oko 5 probudio sa ,, Ustaj zetino, vrijeme je za čeku...,,.Jedva sam se izvukao iz šatora, slabo videći i njega a kamo li mušicu nišana.
Normalno da nismo videli ništa i posle nekih dva sata sedenja u tišini na obodu šume vratili se taman na doručak.
Obično su pojutarca bolja od večeri.Tako bi i ovoga puta.Janjetina je bila sve slađa što je manje ostajalo a i loze nije manjkalo.Ostala je čak i po neka limenka za posle.Vode je srećom ostalo dovoljno.
Vatra se gasila a naš mehanizovani tim se spremao za povratak.Rade i njegov teča, tj. ja, smo odlučili da predanimo tu.Nigde ne žurimo a da se po takvoj vrućinčini mlatimo nizbrdo, ne pada nam na pamet.Sačekaćemo sledeće veče.Ostali imaju obaveze u gradu pa treba da pođu.Osim jagnjeće plećke koju Zoka nosi Giletu kući ostalo je još, rep za zeta i poneki deo oko rebarca da imamo i nas dvojica požarnih šta meznuti.Ostalo oglođano.
Traktor upaljen, oprema natovarena, pozdrav i odlazak većeg dela tima.Ostavili su nam sasvim dovoljno opreme da nam bude udobno ali ne preteško.A meni u natekloj glavudži još odjekuje od sinoć
,,Svašta mi je prepisao jedan doktor mladi, po njegovim receptima crko bih od gladi.Ne da jesti luka bijela, Adidas slanine, još mi reče da ne smijem vruće janjetine...,,
Uvukao sam se u šator i spavao kao top.Poslije burne noći, ništa neobično.Rade kaže da sam toliko hrkao da bi mi mogao pozavideti i čopor divljih krmadi.Veprina koja inače ne hrče, ili bar sebe ne čuje J
Predveče smo se još malo slikali, proverili vatrište da bi bili sigurni da je ugašeno i ako od jutra niko nije ništa ložio, pokupili i poneli sve otpatke, spakovali stvari i krenuli ka kući.
Polako, nogu pred nogu.
U selo smo stigli tek negde oko pola deset uveče, a mesec, stara lola, nas je čuvao i osvetljavao nam put.Skoro da smo ga mogli i grabljama dohvatit'.
Usput, pred samo selo, smo videli dve srne kad smo im se najmanje nadali.Nismo pucali, izdalo nas svijetlo oružje, ali nismo preterano žalili za tim.Ja mnogo više žalim što se nisam setio da ih slikam, Valjda sam bio oduševljen i impresioniran prizorom.
Dovoljno sam debeo, ne moram još i Bambija da pojedem.Srećom, jedini Jeleni koji su stradali tih dana bili su oni u limenkama.
A je li bilo ružnih stvari u ta dva dana?
Jeste, samo jedna.Drugog dana nam nestalo cigara.I škije.Svega.
Eto ako je to najveća tragedija onda znate ili bar možete naslutiti kako nam je bilo.Kao na dečijim letovanjima pred polazak mehanizovanog ešalona, počeli su planovi kako bi mogli ovako svake godine.A ja sam prokomentarisao da mi to liči na đački rastanak ,,Hajte draga familijo da mi to uspijemo odraditi na svakih pet godina.Ili bar na svake četiri kada pada Svetsko prvenstvo.Biće odlično.Ili bar kada budemo sledeći puta u grupi sa Švabama.Ove dane smo čekali samo dvaes' jednu...,,
Mnogo retko za jedan život, brate.
Na kraju ću biti malko sebičan.Zaslužio sam poslije ovolike pisanije.Zahvaljujem se puno na ovakvom doživljaju Zoranu, Miši, Ranku, Milanu, Peđi, Rašeti, malom Zoki i našim divnim porodicama koje su imale strpljenja i razumevanja za ovu našu, nazovi avanturu.
Hvala.
Eh, da i Lukasu Podolskom.Bez njega sve ovo ne bi bilo ovako izvedeno.
P.S. Što bi Vule rekao, mogao bi se ovaj deo zvati i ,,Mamurluci koji se pamte...,,Svima Vama želim što više ovakvih druženja.Život je ipak vrlo kratak.Ovo mu dođe kao sastav ,,Doživljaj sa letnjeg raspusta.,,Škola je juče počela.
I bio je doživljaj.Pravi.
Ako želite, zavidite mi slobodno.Imate na čemu.
A za gangu ćemo lako, samo smislite neke šaljive tekstove.Muziku i aranžman ću ja, pa ćemo jednom zajedno razguliti po jednu...
Ponesite cigare.
Cvetko,
hercegovačko - tazbinski, safari pozadinac...
Bojtar i Madar...
pisano 23.09.2010. godine
Sustiglo me gradivo.
Ne pišeš redovno i o'ma ti se nakupi za pet priča, ,,objednom,, što bi rekle stare nane na nek'dašnjim, čuvenim zborovima u Javoranima.
I šta sad da radim?
Dal' da sve skarabudžim u jednu podugačku, il' da to lijepo ,,rasčalnim,, razvučem u pet, šest priča?Ne znam ni sam.Sutra ujutro moram (i želim jako... naravski, jedva čekam ) na Ohrid, na proslavu godišnjice klase, kvarat vijeka, malo li je? A čim se vratim idem jedno pet šest dana na pecanje na Dunav, imam i ja dušu...Pa tek poslije toga neću stići ni o čemu drugom, osim o tome.Ajd' malo da prvo započnem ovako pa ćemo viđeti.
Ima do kraja dosta.
'Bem ti ovo krečenje, umal' mi dođe glave.
Kad sam sa molerajem završio sve ostalo ću lako.Joj što to mrzim, to mi je jedan od najmržih poslova u životu.A tek u ovakvim uslovima.45 kvadrata, na četvrtom spratu.Crno, da ne može biti crnje.Sijeci uši, krpi guzicu, premiještaj iz jednog ćoška u drugi.Dao bih, čini mi se, i ovu jednu sobicu za ikakvo solidno dvorište sa drvenom šupom u ćošku do urasle i oronule kapije.
I to ja sam ovaj puta samo šegrtovo.Majstor je radio, drugar i maher za to, no džaba.Kad vidim svu onu štroku okolo i šta me još čeka, muka mi.A prsti mi se smežuraju i specifično izbrazdaju od poludisperzije i vlage.Šta bi tek bilo da je cijela disperzija, kad sam od polu... 'vako i ja umal' poludio?
No morao sam kod familije zaraditi put na Ohrid.I eto jesam.Još samo da spakujem knjige i put pod noge.
Moram jedan vic da mi ne pozli od ovolike ozbiljnosti.
Kreči mlada Nišlijka stan a dijete joj plače u krevetcu.Prolazi komšinica i pita je šta se to dešava a mamica joj odgovara ,,Eve sam se nešto raskrečila, a da ima neko da mi ga malo ljuljne, začas bi ja svršila...,, (pazite na akcent...).
U' me niko plako nije, jedino sam ja bio na samoj ćizi.Orgazmičnoj.
No srećom i to je gotovo.Još da danas donesem tepihe sa pranja i slobodan građanin.
Oklen naslov?
Neću Vam reći.
Počelo se svuda se nekim kvizovima pa evo nagradno pitanjce.Šta su to Bojtar i Madar?Ko pogodi, il' već zna, dobije pivo.Ladno.
Naslov mi ostao od prošle priče.Počeo tada samo naslov pa me ajvar i moleraj zamal' doradiše.
Ajd' malo da pripomognem.Priča se trebala zvati ,,Ej salaši na severu Bačke...,, i trebala je govoriti bazično i odlično o savršenoj Staparskoj svadbi.Izuzetnim ljudima i običajima toga kraja.
Hrani, piću i muzičarima koji su sigurno, bez premca u Svetu (u sve ove tri kategorije...).O izuzetnim domaćinima Paji, Živkici, Banetu, prelepim mladencima i divnim mladim kumovima, ali eto nije se stiglo.
Teško da ću i stići.
Samo da se zaf'alim domaćima.Fala ljudi, bilo je savršeno.
Nećete verovati ali ovo je posle dvadeset godina, moj prvi odlazak severno od Novog Sada.Šta ti je zatucani južnjak.Prije bih stigo' u Ulan Bator pješice, računajući i štapacir preko one pustinje, Gobi.
Kako su nas ljudi tamo dočekali, brate rođeni.,,Spremila nam kuma naša, za užinu paprikaša...Mesto leba mesa bela...,,
Još sam ja bio samo vozač, mislim u toj ulozi.Vozio sam stare kumove.Kakva divota kada naša deca dorastu do toga da kumuju deci naših kumova.Izuzetni mladi ljudi na izuzetnom poslu.
Malo se mom jaranu Gorčilu nije svideo ovaj epitet ,,stari kum,, ali ga je sigurno oduševilo kada je nakon venčanja u opštini neko iz mase zapitao ,,Da li je tu negde kumov vozač.Treba da izvadi neke stvari iz gepeka...,,
Čekaj Gorčilo, vratiću ti sve ovo već sada na Dunavu.Nisi nikada imao vozača Nobelovca u pričuvi...Rezervistu.
Štapove i opremu sam nosio ali na pecanje naravno nisam stigao.Ni na obližnji kanal a kamo li na Dunav.A baš sam bio nameračio.Ali dva sata spavanja dnevno, put od oko četr' stoje km do gore i tamo non stop za volanom, odlazak po mladu jedno 90 km u jednom pravcu i drugim putem (ne valja se kažu vraćati istim putem...) bio je dovoljan da upoznam skoro celu Bačku koliko se moglo iz svatovske kolone ali i da mi pecanje i ne padne na um.
Jedino je moj ,,varaličarac,, (mezimče ,,Shimano Catana,, 3.00, 20-50 gr.) bio predmet čestih šala jer je svaki ulazak u auto kumova i drugih bio praćen uzvikom ,,Pazi na štap...,, Bio i on u svatovima.Ili ona, Catanica moja mila.
Svadba je trajala skoro tri dana a ja ufatio kao povlašteni šofer ukupno jedno 7-8 sati dremke.U noći svadbe legli u 8 ujutro.Posebno su me oduševili muzičari koji su negde pred zoru kada se veći deo svatova razišao, seli sa nama za sto i rekli ,,E sada mi nećemo kući.Sada pevamo i sviramo za Vašu i našu dušu.Sklonite novčanike, dosta je bilo...,, i tako naredna dva sata.Bravo legende.I to prave, narodske, ne one ulickane beogradske.Još kad su krenuli sa onom ,,Nosila je šal od kašmira...,, i mojom jednom od najdražih o Bubi Erdeljan, morao sam i ja 'nako samljeven malo ustati da zaigram.
Od sigurnog kolapsa me sačuvao neviđeno dobar paprikaš i taaaaanak špricer koji sam razvlačio cijelu noć.Umal' se nisam upišo od 'nolke ,,kisele,,.Da i staparski pripadnici organa reda pred jutro ne treniraju strogoću na kumovom vozaču.
Ne bi valjalo.
Gorčilo i ja smo tih dana morali paziti mladoženjinog ćaću i našeg starog druga od ,,čašice viška,, i ja sam u toj situaciji bio Madar, a on Bojtar.
Eto već ste blizu, vrućooo, vrućooo.
Naš drugar je već na ivici i ja mu želim svaku sreću ali moraće uskoro ozbiljnije razmisliti o tome.Razočaran nečim, ,,Umoran i nem, jablan gromom razvaljen, zagledan u čašu preduboku...,, otišao je daleko.Nadam se da je povratak još moguć.
Sve ostalo je bilo savršenstvo, koje reči samo kvare.Vazda.
No ja ne bih bio ja kada ne bi bilo i jedno ali...Ovaj puta veliko.
Da li sam nečim bio razočaran i zbog nečega ljut na tako divnom putu?
Jesam.
A evo i čime.Državnim lopovlukom najvišega ranga.Do Stapara smo stigli okolo.Auto putem Beograd, Novi Sad pa onda dalje do odvajanja za Vrbas i dalje prema Somboru.Računam ajde puni smo, tu je i jagnje i pokloni za mladence, pa da se ne 'akam lokalnim drumovima.Kad tamo, katastrofa.
Auto put na koridoru 10 severno od Novog Sada postoji samo na RTS-ovom TV dnevniku.Ima nekih mašina, kao nešto rade, ali puta nema.Ali putarine ima.I to naplate ti unapred.Valjda nemaju naplatnu rampu, ili ih nemaju dovoljno pa daj odmah da ti uzmu lovu.
I platismo najskuplju putarinu na svijet, viđi.Tri eura za tri kilometra.Bilo mi žao one mlade curice koja naplaćuje, inače bih bio još oštriji ali sam je ipak upitao jesu li te njihove iz drumske mafije sve pohapsili?Izgleda da je većina ,,pretekla,,.Na pitanje zna li ona kome se jedino plaća unapred, samo se nasmejala i rekla da nije ona ništa kriva.I nije, al' platismo joj.
Moj stric za celu godinu u Švici za sve auto puteve plati vinjetu 40 CHF.A putevi ko ogledalo.Ovi naši su prevazišli i Slovence sa onim prvobitnim vinjetama koje su u EU izazvale mnogo ljutnje, a i Crnogorce sa njihovom ekološkom taksom.
Čuo sam da se u Deutschland putarina i ne plaća (nisam još bio...), a ovi lokalni lopovi, međunarodnog ranga, su uspjeli biti vješti skoro kao Bil Gejts.Prodaju maglu.Uspješno.
Dakle, ako krećete na sever Bačke, savet, u Novom Sadu, pravac na Rumenačku cestu pa dalje lokalom, nipošto na auto-put.Nema ga.
Bio sam, zbog nečega, na ovom putu i tužan.Jako.
Od Vrbasa prema Crvenki i dalje prema Somboru osim Vitala, Carnex-a, Jaffe i još par firmi, na svakom koraku te prate tragovi ,,uspešnih privatizacija,, devedestih.Ruševne hale, sa travom do krova.Bez mašina, prozora, budućnosti, i što je najgore, radnika.
Izgleda da svako ima svoj Beograd.Krvopije.
Vratili smo se kroz Novi Sad koji blješti punim sjajem a tužna Bačka, pusta grca.
E jadu moj, kad nama takva zemlja stoji pusta, nemamo se ničemu, osim gladi, uskoro nadati.
Tako ja dovezoh kumove, zdrave i čitave, i sebe sa njima, kući.Malo me stomak mučio narednih par dana.Valjda izraubovana penzionerska crevca nisu navikla na toliku količinu ljutog paprikaša, šunke i ostalih đakonija ali sada sam ok.Ovo što ovde kenj.m nema veze sa 'ranom.
Odoh.
Moram kupiti bar dva para čistih čarapa, da imam za Ohrida.Toliku investiciju sebi mogu priuštiti, a i da ne maltretiram klasiće, eteričnim mirisima mojih stopala.Vratićemo se narednih dana u pitomačke dane sasvim sigurno, ali ne moramo baš i čarape prati u lavabou.Imaćemo preča posla.
Ne verujem da ću stići neku priču izemeđu Ohrida i Dunava ali nadoknadiću Vam to čim se vrnem iz Kazana, Tekije i Milanovca sa nadam se, kapitalnim smuđevima.
Na Ohrid ne nosim štap.
A još nisam stigo' opričati ni ovogodišnje spremanje ajvara.
Ali biće.Duga je zima.Valjda ću prije napisati priču no što pojedemo zimnicu.
Eh, da.Bojtar i Madar su pulini.Ne mogu Vam više pomoći.Ko sad ne pogodi onda je stvarno bruka.
Pozdrav jarani.
Vaš Cvetko, ,,kumov šofer...,,
,,Ej salaši, na severu Bačkeeeee...,,
Laf muabet...
pisano 06.10.2010. godine
Sve u životu jednom dođe na naplatu.
Dobro doduše vazda malko rijeđe, ovo drugo češće, ali tu je to neđe...
Preladio sam se ko' ćuko.Jedva gledam.
Rekli bi neki, posledica neurednog života, no bolje i neurednog no dosadnog.Proći ću srećom ovaj puta bez bocki.Ne bojim ih se, ofucano penzoško dupence izduralo dosad
sve i svašta ali ih i ne gotivim preterano.Logično.
sve i svašta ali ih i ne gotivim preterano.Logično.
Sve me živo boli, curi mi nosurda ko ova kiša vani a i kašljucnem povremeno.I to me podseti na jedan vic, kad je čiča sa kašljem došao kod doce a pošto je ovaj bio u klonji primio ga stažo i propiso mu ricinus.Ulje.
Kad je doktor čuo, sav užasnut ga upita, zašto?Na to mladi stažista odgovori
,,Čiča je tu već treći put ove nedelje.Dosada.A da ga vidim, nek kahne sad...,,
,,Čiča je tu već treći put ove nedelje.Dosada.A da ga vidim, nek kahne sad...,,
Ja mogu kašljat kolko oću, al eto neću.Možda prođem ko čiča.
Ček samo dok pustim muziku, nabavio sam sve 'itove Tošeta Proeskog pa mi uz njih
lakše nekako a i daju mi divnu muzičku pozadinu (ili što bi rekli ovi što se foliraju da znaju globalni jezik...) background, ko da su je pravili Marina i Futa.
lakše nekako a i daju mi divnu muzičku pozadinu (ili što bi rekli ovi što se foliraju da znaju globalni jezik...) background, ko da su je pravili Marina i Futa.
Slušalice na ušima i moremo krenuti.Komotno.
Grijanje još u stanovima počelo nije pa pišem kao Umbertov kaluđer i ako bude kakih mistejkova to je zato što su mi prstići malo jutros pomodrili i ukočeni, ali bitno je da su sjećanja topla a do pete strane će se i zglobovi razmrdati.
Neću sada o prethodnim dunavskim danima koji su mi i kumovali ...itisima, laringo i resto, tj. koji su me doradili jer o njima i ne bih mogao previše (rezultat neriješen, tj. smuđovi – somovi tj. mi, 0:0 ).Bio doduše jedan udarac (som, noćom...) koji ću pamtiti doživotno ali premalo za cijelu priču.No pošto me dobro poznajete, znate da ja i od sitnica napravim priču, ko Boldrik puding od male mace... možda uskoro bude priča o Kapetan Mišinom bregu, Kulturnom centru Donjeg Milanovca, dobrim ljudima koji su mi odmah ponudili promociju knjige, mladim Vlajnama koje mi doduše još ništa nisu ponudile ali koje na
pilote trzaju bolje no smuđovi na sve moje tvistere i varalice...
pilote trzaju bolje no smuđovi na sve moje tvistere i varalice...
To ćemo nekih narednih dana.Vidi se da sam se uželio pisanja, odavno me nije bilo, pa oprostite, al' ovo sve nekako dođe kao uvod.
Odakle ova priča ovde, o čemu govori i šta znači naslov?
Odgovori redom.
Priča će biti postavljena na ovaj deo o našoj klasi zato što se fabula na nju i odnosi, na najbolji i najlepši mogući nači.Videćete.
Govoriće o našem nedavnom boravku na Ohridu.O nezaboravnoj proslavi godišnjice
naše izuzetne klase.Četvrt vijeka Gimnazije, malo li je?
naše izuzetne klase.Četvrt vijeka Gimnazije, malo li je?
Naslov meni zvuči savršeno.Jedan od najlepših u svim mojim pričama.Garant.
A kako sam ja djelomice mahumran shvatio Dragog (klasić i moj grupić se zove Dragi, nemojte mi o'ma uvoditi intimu...) jesmo bili grupići, cimeri i drugari a i on je legenda od čoveka ali nismo još toliko intimni da bi njegova gospoja trebala biti ljubomorna, daklem Dragi mi je objasnio da bi u slobodnom prevodu to trebalo biti druženje ili razgovor
lafova, drugara i legendi.Tako ja skontao.
lafova, drugara i legendi.Tako ja skontao.
I bilo je.Pravo, pravcato.
Zato je ova priča samo moja malecka pohvala našim klasićima iz Makedonije.Orcetu, Dragom, Stoletu i Marjanu na savršenoj organizaciji i gostoprimstvu.Koliko god bila
opširna ova priča će biti samo bleda, najbleđa senka predivnih dana provedenih na tom čarobnom mestu.
opširna ova priča će biti samo bleda, najbleđa senka predivnih dana provedenih na tom čarobnom mestu.
Hvala, klasići, legende ste.
Kako je sve počelo?
Prošle godine u Moroviću, negde posle onih mojih ,,Žutih dunja...,, onih što sam pjevo'
pa me pjevač sažaljivo pogledao i reko' ,,Neš' se ti sine od pevanja leba najesti...,, ustao
je Orce, nasmejao se onim svojim čuvenim i neponovljivim osmehom, i uzeo mikrofon.
Reko' i on će nešto otpjevati, da ja budem manje uočljiv, ali legenda reče sledeće
,,E dosta nam je bilo da mi Makedonci uvijek najdalje putujemo.Sledeće godine nam je 25 godina od završetka Gimnazije u Mostaru i hoću sve da Vas vidimo na Ohridu...,,
pa me pjevač sažaljivo pogledao i reko' ,,Neš' se ti sine od pevanja leba najesti...,, ustao
je Orce, nasmejao se onim svojim čuvenim i neponovljivim osmehom, i uzeo mikrofon.
Reko' i on će nešto otpjevati, da ja budem manje uočljiv, ali legenda reče sledeće
,,E dosta nam je bilo da mi Makedonci uvijek najdalje putujemo.Sledeće godine nam je 25 godina od završetka Gimnazije u Mostaru i hoću sve da Vas vidimo na Ohridu...,,
Ja mislio, šali se.
Hajd' ono, pred zoru svemu vjeruješ, dok ne odspavaš.Ali nije tako.
Već polovinom maja stigla je na mail svim klasićima pozivnica sa slikama i svim detaljima organizacije.Čak i do takvih sitnica o itinereru sa sjevera i putarinama na svim odeljcima
auto puta.Neću priključivati ovde pozivnicu, klasići već znaju o čemu govorim ali verujte
na reč, iznenađenje, izuzetno pozitivno već u startu.
auto puta.Neću priključivati ovde pozivnicu, klasići već znaju o čemu govorim ali verujte
na reč, iznenađenje, izuzetno pozitivno već u startu.
A šta će tek biti dalje, videćete.
Milion planova, ljeto je tu.Upis ćerke na faks, promocija knjige u Čelincu i još mnogi
detalji o kojima sam već pisao, skrenuli su mi misli od ovog događaja.
detalji o kojima sam već pisao, skrenuli su mi misli od ovog događaja.
Sa početkom septembra shvatio sam da ću se morati osim krečenja i nabavke nameštaja
za ćerkinu sobu, malko i pripremiti za isti.Prvi dogovori su već krenuli.Nije bilo baš jednostavno, mnogi od nas imaju puno svakodnevnih obaveza.Ko će putovati s kim?
Ko će uopšte doći?
za ćerkinu sobu, malko i pripremiti za isti.Prvi dogovori su već krenuli.Nije bilo baš jednostavno, mnogi od nas imaju puno svakodnevnih obaveza.Ko će putovati s kim?
Ko će uopšte doći?
Ali o tome ću malo kasnije.
Na kraju, ja sam krenuo u grupi klasića iz Niša.Početni plan mi je bio da od komšijinog starog koji ima stan na Ohridu, iznajmim gajbu, pa povedem i familiju da vidimo to čudo
od grada.To je davnašnja ćerkina želja, no mlada je još, neka je zdrava, ispuniće je jednom.
od grada.To je davnašnja ćerkina želja, no mlada je još, neka je zdrava, ispuniće je jednom.
Normalno, komšija me ispalio pa od porodičnih događanja, ništa.Dakle, naš klasić Šaki je stigao novim Fusionom i nas četvorica, ka jugu.Izvadio ja i novi pasoš, frišak, u kome doduše izgledam kao Don Vito Corleone ali hajde da mu uzmu nevinost.Bolje njemu no meni, jel'? Ne Vitu, no putovnici.
Put je prošao odlično, kafa u Predejanima je sjela savršeno, iako su bata Kobca
konobari 'teli da zavrnu za milju dinarjev (deset evrića...) na tri soka i četiri kafe.Mnogo brate, čak i za krčmu kraj puta.Al' nije im prošlo.
konobari 'teli da zavrnu za milju dinarjev (deset evrića...) na tri soka i četiri kafe.Mnogo brate, čak i za krčmu kraj puta.Al' nije im prošlo.
Eto to bila jedina neprijatnost za cijelo vrijeme puta, i to što obilaznica oko Skopja bila zatvorena zbog nekih radova pa smo morali kroz grad.Da vidimo to divno mesto ponovo posle puno godina a i da se malo smejemo Šakijevom GPS uređaju.Kuda nas sve vodi,
po šumama i gorama il' se to Skopje izgradilo i bez zemljotresa.Malo je morbidno ali stara šala iz SFRJ kaže da su u Banja Luci i Skoplju, najbolje privredne grane zemljotresi.
Poruše ono što ne valja a onda se zajedno gradi novo i tako.No to je suviše grozna tema,
ajd se vrnemo GPS-u.
po šumama i gorama il' se to Skopje izgradilo i bez zemljotresa.Malo je morbidno ali stara šala iz SFRJ kaže da su u Banja Luci i Skoplju, najbolje privredne grane zemljotresi.
Poruše ono što ne valja a onda se zajedno gradi novo i tako.No to je suviše grozna tema,
ajd se vrnemo GPS-u.
Izašli iz grada, čekali se po raznim naplatnim rampama sa klasićima da nas vode dalje i
negde predveče ugledali jezero.I hotel iz snova.
negde predveče ugledali jezero.I hotel iz snova.
Na parkingu repriza Morovića.Dirljivi susreti u prevečerje nezaboravnog vikenda.Terasa, kafa, zatim, malo ,,Skopsko,, i redom na recepciju.
Ne mogu da verujem.Kakav hotel, neverovatno.Sve na kartice, daljinac ko za kosmički
brod a sobe takve da se čovek ustručava i da legne.Ko nekada ono pitomački.Krevet je
tako dobro zategnut da svi spavaju po klupama i stolovima da ga do uveče ne kvare.
brod a sobe takve da se čovek ustručava i da legne.Ko nekada ono pitomački.Krevet je
tako dobro zategnut da svi spavaju po klupama i stolovima da ga do uveče ne kvare.
Selac impresioniran kupatilom.Ni plazma, ni mini bar, ni klima, ni pogled sa terase na
modru vodu jezera, meni ni blizu futurističkom lavabou i tuš kabini zbog koje zažalim što nisam Aladin.Samo protrljam lampu i transferujem celu kupaonicu na moj sprat i ,,atresu,,.
E moj Vojo, kad ćeš ti imati 'vako kupatilo?Nikada.Jesam se kupo' prije polaska ali
moraću i ovde.Samo da vidim kako normalni ljudi žive.
modru vodu jezera, meni ni blizu futurističkom lavabou i tuš kabini zbog koje zažalim što nisam Aladin.Samo protrljam lampu i transferujem celu kupaonicu na moj sprat i ,,atresu,,.
E moj Vojo, kad ćeš ti imati 'vako kupatilo?Nikada.Jesam se kupo' prije polaska ali
moraću i ovde.Samo da vidim kako normalni ljudi žive.
Cimeru, ljudini i zahebantu Šakiju kažem otprilike ,,E moj Šaki, samo bogati i treba da žive.Nas sirotinju bi trebalo 'oma utepati, da ne patimo i sebe i druge...,,
A sve zbog kupatila, tuga.
Moraćemo pre polaska pokupiti i one male safunčiće i šampončiće da se moremo folirati kasnije.Peškire i resto nećemo dirati.Suviše smo fini za to a i Orce zna gazdu lično pa
da ne brukamo i sebe i njega.Ionako su nam ljudi učinili sa cenom.Neverovatno, takvo
mesto pod tim uslovima.Orce, mora da je prijateljstvo žestoko odradili.Ispuco' si karticu prilično.Hvala ti na tome, prijatelju.Dovijeka.
da ne brukamo i sebe i njega.Ionako su nam ljudi učinili sa cenom.Neverovatno, takvo
mesto pod tim uslovima.Orce, mora da je prijateljstvo žestoko odradili.Ispuco' si karticu prilično.Hvala ti na tome, prijatelju.Dovijeka.
Čim smo stigli jedan klasić se našalio pogledavši ka brdima preko jezera koja su se već gubila u oblacima nadolazeće linije nestabilnosti ,,A ja mislio da kraj Svijeta ne postoji...,, Šala.Naravno.Narednih dana smo shvatili da zbog sve lepote i dobrote ljudi to mesto
može biti komotno samo početak Sveta.Predivno.
može biti komotno samo početak Sveta.Predivno.
Vidi tri strane a nisam još ni počeo.Bruka.
Noć koja sledi je meni bila najupečatljivija i nekako najdraža.Poslije večere, muzike i puno bokalića ,,Žolte,, (tako se trebala zvati ova priča, ali ovo Laf... mi lepše nekako) prešli
smo na terasu.Makedonija je već tim u Evropi.Pušenje u zatvorenom prostoru nigde nije dozvoljeno i strogo se kažnjava (poštujem i iako pušač, podržavam...).
I tu je u kasne noćne sate počelo.
smo na terasu.Makedonija je već tim u Evropi.Pušenje u zatvorenom prostoru nigde nije dozvoljeno i strogo se kažnjava (poštujem i iako pušač, podržavam...).
I tu je u kasne noćne sate počelo.
Majori, bojnici, potpukovnici, pukovnici (i stari kapetani, ko ja...) iz raznih, nekada
zaraćenih vojski su pokušali do jutra objasniti jedni drugima ko je tu prvi počeo i ko je
kome šta kriv.I šta je tu lepo?
zaraćenih vojski su pokušali do jutra objasniti jedni drugima ko je tu prvi počeo i ko je
kome šta kriv.I šta je tu lepo?
Pa mnogo toga.Sve se završilo na kraju smehom i pričama o detinjstvu.Pokazale su
ljudine da se i o teškim, najtežim temama, može sa raznih strana civilizovano bez obzira na broj maligana.Svaka čast, klasići.
ljudine da se i o teškim, najtežim temama, može sa raznih strana civilizovano bez obzira na broj maligana.Svaka čast, klasići.
Znam ja da smo mi samo šrafovi zle mašine u zlim vremenima.Jesmo li se do jutra šta dogovorili?Nismo, naravno.Jesmo li se oko nečega složili?Nismo ni to, naravno.
Kao u priči mog brata od strica.Ima druga koji je ogroman čovek i dobar ko lebac.
I otišli na Slavu kod nekog daljeg strica u Karanovac (selo pred Banja Lukom, ,,odozdo,, mislim kad ideš od Jajca...) poznato po tome što se tamo tuku i uz kafu a kamo li na vašarima i slavljima.
I otišli na Slavu kod nekog daljeg strica u Karanovac (selo pred Banja Lukom, ,,odozdo,, mislim kad ideš od Jajca...) poznato po tome što se tamo tuku i uz kafu a kamo li na vašarima i slavljima.
Tek stigla prva rakija a drug ustane i upita domaćina ,,Izvini, kad je ovde kod Vas tuča?
Prije ili poslije supe?Daj da to završimo o'ma ko ljudi pa da poslije možemo smirom slaviti...,,.Te godine nije bilo šorke.
Prije ili poslije supe?Daj da to završimo o'ma ko ljudi pa da poslije možemo smirom slaviti...,,.Te godine nije bilo šorke.
Tako i mi.Završili teške teme u onim prvim trenutcima noći kojih se i slabo sjećamo pa
smo do kraja boravka mogli ko carevi.
smo do kraja boravka mogli ko carevi.
A tako je i bilo.Carski.
Umal' da zaboravim.Imam puno toga ovde reći pa moram dobro paziti.najbolji deo su
bile dve šale.Nemojte da zavara ovaj i ovakav uvod.Klasić imao to veče smrtni slučaj,
neka ženina dalja stara baka, ide na sahranu i došao sa nama da se pozdravi.Kaže mu Džo ,,Pa što ideš sada, sačekaj da svane...,, a ovaj mu sa osmehom
,,Klaso, pa već je 5 i 15...,,.
bile dve šale.Nemojte da zavara ovaj i ovakav uvod.Klasić imao to veče smrtni slučaj,
neka ženina dalja stara baka, ide na sahranu i došao sa nama da se pozdravi.Kaže mu Džo ,,Pa što ideš sada, sačekaj da svane...,, a ovaj mu sa osmehom
,,Klaso, pa već je 5 i 15...,,.
Eto tako je vreme prošlo.Ko treptaj oka.
A ujutro još jedna fora.
Kažu da je švedski sto ono kad ti priđeš stolu, jedeš i ustaneš kad dođu Šveđani.
Ovde još bolje.Sto došao kod nas.Klasići i konobari nama donijeli doručak na terasu.
Hvala klasići.Jes' da smo poslije Žolte ojadili i sve Amstele i Skopska sa recepcije i da su
nas supruge klasića koje su došle sa muževima malo čudno gledale ali bio je to doručak
sa pogledom.Onim koji se pamti, doživotno.
Ovde još bolje.Sto došao kod nas.Klasići i konobari nama donijeli doručak na terasu.
Hvala klasići.Jes' da smo poslije Žolte ojadili i sve Amstele i Skopska sa recepcije i da su
nas supruge klasića koje su došle sa muževima malo čudno gledale ali bio je to doručak
sa pogledom.Onim koji se pamti, doživotno.
Zato se zahvaljujem puno svima za tim stolom.Neću imena, ljudi još rade pa da ne budem drukara.Ali hvala ljudi, osim što sam se malo smrzao, ostalo je bilo izuzetno.
Vreme nas srećom nije poslužilo.
Što srećom?Pa pošto smo Šaki i ja izbauljali iz sobe oko 14 h, videli smo da napolju
pljušti da i od vožnje brodićem po jezeru a i od neke šetnje nema ništa, da nas ne savlada jezerska ,,morska,, bolest ali smo shvatili i da je parking potpuno prazan i da su svi
(ovi normalni...) već otišli na Laf muabet.
pljušti da i od vožnje brodićem po jezeru a i od neke šetnje nema ništa, da nas ne savlada jezerska ,,morska,, bolest ali smo shvatili i da je parking potpuno prazan i da su svi
(ovi normalni...) već otišli na Laf muabet.
Kuda sada?Ajd pitaćemo.
Restoran je negde u centru.Negde na ulazu u centralnu zonu Šaki stane, a ja otvorim
prozor ( elektro podizači, a i spuštači ehe, merak za igranje i za vake ,,sitovacije,,...) i sredovečnog prolaznika na čistom Makedonskom upitam
,,Jarane, imal' ovde kakvo jezero?,, Čovek me čudno pogleda, ko biva jel ovaj čitav, onda shvati da se zezam i na podpitanje gde je restoran, rado nam objasni.Stvarno ljubazni i
divni ljudi.
prozor ( elektro podizači, a i spuštači ehe, merak za igranje i za vake ,,sitovacije,,...) i sredovečnog prolaznika na čistom Makedonskom upitam
,,Jarane, imal' ovde kakvo jezero?,, Čovek me čudno pogleda, ko biva jel ovaj čitav, onda shvati da se zezam i na podpitanje gde je restoran, rado nam objasni.Stvarno ljubazni i
divni ljudi.
U restoran, o kome bih takođe mogao celu priču, stignemo naravno među zadnjima,
što je svima omogućilo da nas prozezaju od ulaznih vrata do naših mesta, s obzirom na
boju lica i mirise mamurluka.
što je svima omogućilo da nas prozezaju od ulaznih vrata do naših mesta, s obzirom na
boju lica i mirise mamurluka.
Za ovaj Laf muabet bilo takođe svakakve klope.Savršene.U Maćedoniji, sve počinje
salatom i Žoltom na šta bih se lahko mogao navići.Dobra zemlja, dobri običaji.Pravo.
salatom i Žoltom na šta bih se lahko mogao navići.Dobra zemlja, dobri običaji.Pravo.
Salatu i ručak smo samo promrljali iako sam predivan aranžman začinio i maslinovim uljem.Ne pomaže.Protiv Amstela se teško boriti.
Popodne smo malo proćakulali sa ostalim klasićima i spremili za nezaboravno veče.
Doterali se lepo i po kišovitoj noći krenuli u treći restoran na Biljaninim izvorima.
Baš kad pomisliš da nema bolje, a ono eto ga.
Doterali se lepo i po kišovitoj noći krenuli u treći restoran na Biljaninim izvorima.
Baš kad pomisliš da nema bolje, a ono eto ga.
Restoran iz bajke.Šta sam klavira vidio tih dana po restoranima mislim da ih ni u filharmoniji nema toliko.Svaki restoran, klavir.Ili više njih.Čak smo Šemsi, koji nije ponio 'armuniku predlagali da uspravimo jedan.Ima nas fala Bogu dosta iz zavičaja, razvućemo ga nekako.
Veče je počelo.Savršeno.U all include je bio uključen i smeh, neograničen.I predivna muzika.Pozdravna Orcetova reč, moje čitanje odlomka iz knjige (ovog antologijskog dela
o govoru profesora Tomovića...) koje je izazvalo buru emocija na koje mi je jedan klasić rekao ,,Idi u q...c, i ti i tvoja knjiga, rasplaka me ovde.,, i tada je na šalu da samo ne počinjem ja sa ,,Žutim dunjama...,, pevač peuzeo od mene mikrofon i otpevao to savršeno.Izbio mi na emocije, deset evrića iz džepa ali nije mi žao, nikako.
o govoru profesora Tomovića...) koje je izazvalo buru emocija na koje mi je jedan klasić rekao ,,Idi u q...c, i ti i tvoja knjiga, rasplaka me ovde.,, i tada je na šalu da samo ne počinjem ja sa ,,Žutim dunjama...,, pevač peuzeo od mene mikrofon i otpevao to savršeno.Izbio mi na emocije, deset evrića iz džepa ali nije mi žao, nikako.
I sada veliko hvala.HVALA KLASIĆI, velikim slovima.Skoro svi klasići koji su bili na toj svečanosti, a koji nisu ranije kupili moju knjigu uradili su to uz puno šala i emocija, to veče.Na taj način ste i meni omogućili da prilično bezbolno otplatim taj neverovatni
boravak na mestu na koje se ne dolazi slučajno i usput a život bude počesto kratak za dolazak namerno.I da otplatim i onaj deo izdavaču.Sad ja njemu dugujem.
Eto ti književnosti.
boravak na mestu na koje se ne dolazi slučajno i usput a život bude počesto kratak za dolazak namerno.I da otplatim i onaj deo izdavaču.Sad ja njemu dugujem.
Eto ti književnosti.
Ali lepo je, ovakvi trenutci sve otplate.Barem u segmentu emocija.Ovo ostalo i 'nako ne vrijedi bog zna koliko.Nedovoljno za savršeno kupatilo ali i više no dovoljno za savršene uspomene.
Veče kako je počelo tako se i nastavilo.Cigare ponovo napolju a kad je već tako, onda i slikanje na kiši, svi zajedno i smeh do suza.Nemam sad slike, nije mi Šaki još poslao, već sam ga upozorio da ne pokušava on da ih nareže, zas...e nešto garant, pa dok dođu, turićemo ih.
Pred jutro je krenulo i ,, Od Vardara pa do Triglava...,, i slično.Šta ćemo?
Morali smo barem malo.
Morali smo barem malo.
Pa jel' bilo ikakvih loših stvari tih dana.Jeste jedna.Velika.
Bio sam ljut, prilično.I htio priču početi kritikama, žestokim.Ali onda sam shvatio da ja na to nemam pravo, a i da ovo nije za kritiku no više za neke druge i drugačije emocije.
Sve je bilo savršeno, izuzetno i neponovljivo.Osim...
Na proslavu godišnjice došlo nas je jako malo.Samo oko trideset ljudi.
Ako uračunamo i one koji su bili sa porodicama, oko četrdesetak.U slušalicama mi je trenutno ,,The hardest Thing...,, nekako prikladna ovoj temi.
Ako uračunamo i one koji su bili sa porodicama, oko četrdesetak.U slušalicama mi je trenutno ,,The hardest Thing...,, nekako prikladna ovoj temi.
Žao mi je, jako.
Neki su u šali te večeri govorili da mi je žao što nisam prodao više knjiga.
Nije tačno.
Žao mi je posebno Orceta, ali i Dragog, Stoleta i Marjana koji su uložili toliko truda u
celu organizaciju a neki klasići se nisu udostojili ni da im otkažu, već najavljen, dolazak.
Orce je čak kao što rekoh povukao i lične veze sa porodicom, vlasnicima tih grandioznih objekata a na samoj večeri nam se lepo obratio pozdravom i gazdin sin, ali meni ostala
neka tuga.Možda je cena ugovorena za mnogo više ljudi.
celu organizaciju a neki klasići se nisu udostojili ni da im otkažu, već najavljen, dolazak.
Orce je čak kao što rekoh povukao i lične veze sa porodicom, vlasnicima tih grandioznih objekata a na samoj večeri nam se lepo obratio pozdravom i gazdin sin, ali meni ostala
neka tuga.Možda je cena ugovorena za mnogo više ljudi.
I interesantno ali najviše mi je žao onih koji nisu bili.Mnogo, nemerljivo su propustili.
Možda sam malo nepravedan, ja sam svoj boravak platio knjigama, znam da su vremena finansijski teška i grozna ali kada je naš legendarni Radoje mogao da odvaja cele godine
od svoje poštarske plate (srećom ovde nije došao motorom...) onda ni mi ostali nemamo pravo da se žalimo.
Možda sam malo nepravedan, ja sam svoj boravak platio knjigama, znam da su vremena finansijski teška i grozna ali kada je naš legendarni Radoje mogao da odvaja cele godine
od svoje poštarske plate (srećom ovde nije došao motorom...) onda ni mi ostali nemamo pravo da se žalimo.
Moj otac lepo kaže ,,Ako čovek hoće nešto da uradi, nađe način.A ako neće, nađe izgovor...,,Sumnjam da možemo čak i na ,,umirućem,, ABG-u više koristiti onaj šaljivi
epitet za klasu ,,najbolji...,,.Teško, posle ovoga.
epitet za klasu ,,najbolji...,,.Teško, posle ovoga.
Jutro posle je bilo po običaju predivno.
Kafa i srdačni pozdravi.Svi skupa.
Šale sa klasićima iz Podgorice koji su došli preko Albanije (dobar put i kraće 150 km..)
kako li radi njihova ,,Natalija,, (GPS...) i crta li njima puteve, il' ko nama livade (ubiće me Šaki kad ovo pročita...).
kako li radi njihova ,,Natalija,, (GPS...) i crta li njima puteve, il' ko nama livade (ubiće me Šaki kad ovo pročita...).
I do nekog sledećeg susreta, dragi klasići HVALA puno.Na svemu.Neka smo zdravo a
stara japanska veli ,,Ko ne umre jednom se uvek ponovo sretne...
(il' tako nekako, he, he...),,
stara japanska veli ,,Ko ne umre jednom se uvek ponovo sretne...
(il' tako nekako, he, he...),,
Kući smo stigli umorni, ispunjeni i srećni.
Barem ja, presrećan.Video sam jedno takvo divno i neponovljivo mesto,
Makedonija me impresionirala na mnogo načina, kupio porodici par suvenira koji su više
no jeftini.Sreo drage ljude, onu bivšu decu, koje nisam video decenijama (neki nisu bili u Moroviću...) i proveo se savršeno.
Makedonija me impresionirala na mnogo načina, kupio porodici par suvenira koji su više
no jeftini.Sreo drage ljude, onu bivšu decu, koje nisam video decenijama (neki nisu bili u Moroviću...) i proveo se savršeno.
Jer ako to nije sreća, onda neka neko pokuša da mi objasni šta je.
Na ovom Laf muabetu bili su pravi lavovi.
Blagodaram, lafovi...
Vaš, još uvek djelomice
,,žolti,, Cvetko.
Šta, ne znate šta je Žolta?
Pa gde Vi živite?Moraćemo jednom probati zajedno.
Ih, al' sam se raspis'o a mogao bih još.
Klasić Golub mi je drugarski predložio da formiram svoj blog.
Još uvek ne znam kako se to radi, ni kako to radi i čemu služi, ali naučiću.
Hvala klaso za ove divne savete za naslov Blog-a.
Ovo je moja 97. ma priča na forumu a kao što vidite imam i blizu 700 nastupa ovde pa
s obzirom na trenutna dešavanja na ABG-u, možda to sa blogom uopšte nije loša ideja.
s obzirom na trenutna dešavanja na ABG-u, možda to sa blogom uopšte nije loša ideja.
No takve analize ćemo naknadno.Dok se vratim sa Ohrida.
Jer nekako mi se po 'vako ladnom danu i ne izlazi iz one tuš kabine.Pustio sam vodu na ,,vrućo,, i čekam da me prođe pre'lada.Bar u sjećanju.
Pozdrav lafovi ...
P.S. Slike, kad dođu.
