Ovakvi dani postoje, da daju životu smisao,
Ti naš si ponos, ljubav i sva naša snaga,
da nisam uzalud postojao, bitisao i disao...
odavno bolji od ćaće, ljudino moja draga...
Postoji ona stara, večna, univerzalna istina,
muškarac želi bolji biti od svih ljudi na svetu,
lošiji samo od jednog momka, još u pubertetu,
svog voljenog, eto danas i punoljetnog sina...
Neki na poklon dobiju lovu, za ovakve dane,
ili ključeve opasnih „zveri četvorotočkaša“,
a ti dobroto, pameti, lepoto i sva srećo naša,
ćaćin stari, pilotski sat, na koji jedva posveta stane...
Ko ne vidi u orahu, ni u tovaru videti neće,
poslovica iz našeg, starog kraja, upravo tako veli,
jer ko se uspomenama ovakvim ne veseli,
ništa, ni za se, ni potomstvo, neće požnjeti sreće...
Ponosno velim ti si naš prvi, genije u familiji,
mudar, ostvaren, čovek, a još se i ne briješ,
roditelj i ne može biti zadovoljniji i sretniji,
spreman već svoje bitke sam u životu da biješ ...
Ćaći ‘Bembaru’ kupio, onakvu kakvu je sanjao,
Ni ‘sedamnaest’ imao nije, majku na presto digao,
pa dobro mladi čoveče, kako si sve to stigao,
Dok si sve tupave obaveze u gimnaziji ganjao?
Jedan život imamo i stalno se u njemu pitamo,
kako sopstveno dete pravilno da vaspitamo…
Posebno ti hvala što si od rođenja sve shvatio,
dobro si dobrim roditeljima, hiljadu puta vratio…
A eto mi se nadamo i samo za to još živimo,
da “osamnaesti” sutra slavimo tvojoj kćeri,
jer ništa baku i dedu toliko ne može da veseli,
kao to da poživimo, nekome da se divimo ;)
Nemoj da nam se danas ljute Anjos i Boškić njen,
ona je ipak rođena bila, kad tebe nije bilo ni “u pleću”
i nemoj da se raspravljamo, ko donio je radost veću,
drukčiji jeste, no to je recept za život, ljudski, ispunjen…
Nisam baš Antić Mika, za takve lepe, završne rime,
no shvataš ipak šta želim reći, uz sveće i lampione,
kroz tebe znaš, i dalje živi ovo naše časno prezime,
Sretno ti punoljetstvo, naš voljeni Gile šampione ...
Ovakvi dani postoje, da daju životu smisao,
Ti naš si ponos, ljubav i sva naša snaga,
da nisam uzalud postojao, bitisao i disao...
odavno bolji od ćaće, ljudino moja draga...
Postoji ona stara, večna, univerzalna istina,
muškarac želi bolji biti od svih ljudi na svetu,
lošiji samo od jednog momka, još u pubertetu,
svog voljenog, eto danas i punoljetnog sina...
Neki na poklon dobiju lovu, za ovakve dane,
ili ključeve opasnih „zveri četvorotočkaša“,
a ti dobroto, pameti, lepoto i sva srećo naša,
ćaćin stari, pilotski sat, na koji jedva posveta stane...
Ko ne vidi u orahu, ni u tovaru videti neće,
poslovica iz našeg, starog kraja, upravo tako veli,
jer ko se uspomenama ovakvim ne veseli,
ništa, ni za se, ni potomstvo, neće požnjeti sreće...
Ponosno velim ti si naš prvi, genije u familiji,
mudar, ostvaren, čovek, a još se i ne briješ,
roditelj i ne može biti zadovoljniji i sretniji,
spreman već svoje bitke sam u životu da biješ ...
Ćaći ‘Bembaru’ kupio, onakvu kakvu je sanjao,
Ni ‘sedamnaest’ imao nije, majku na presto digao,
pa dobro mladi čoveče, kako si sve to stigao,
Dok si sve tupave obaveze u gimnaziji ganjao?
Jedan život imamo i stalno se u njemu pitamo,
kako sopstveno dete pravilno da vaspitamo…
Posebno ti hvala što si od rođenja sve shvatio,
dobro si dobrim roditeljima, hiljadu puta vratio…
A eto mi se nadamo i samo za to još živimo,
da “osamnaesti” sutra slavimo tvojoj kćeri,
jer ništa baku i dedu toliko ne može da veseli,
kao to da poživimo, nekome da se divimo ;)
Nemoj da nam se danas ljute Anjos i Boškić njen,
ona je ipak rođena bila, kad tebe nije bilo ni “u pleću”
i nemoj da se raspravljamo, ko donio je radost veću,
drukčiji jeste, no to je recept za život, ljudski, ispunjen…
Nisam baš Antić Mika, za takve lepe, završne rime,
no shvataš ipak šta želim reći, uz sveće i lampione,
kroz tebe znaš, i dalje živi ovo naše časno prezime,
Sretno ti punoljetstvo, naš voljeni Gile šampione ...
