Kružok 'laureata'...

U, poslednjih dana, učestalim momentima jurnjave za sponzorima i 'prosjačenja' oko Giginog odlaska na svetsko prvenstvo u Hong Kong, i drugih, sitnih, svakodnevnih obaveza (računi, zamena tuš baterije... i sličnih ‘meraka’) odlučio sam ipak sebi dodeliti malecku 'pauzu' , pa sesti za tastaturu i opisati dane prethodnog boravka u zavičaju.

Greota mi nekako da sve te lepe situacije i događaji ostanu 'nepoznate širem auditorijumu' … J

Pa hajdemo redom. Neću gnjaviti. Više će to biti slike i snimci, a želja mi je da i pesma sa poslednjeg konkursa 'Slavko Jungić - Jesej' koja je zaslužna za sam naslov, ostane negde upamćena i zabeležena. Dok ne dođe na red neka zbirka pesama, dom će joj biti ovaj blog, gde će biti ušuškana i spokojna...

Šta je obeležilo moj poslednji boravak?

Nakon puno godina, pružila mi se prilika da konačno prisustvujem tom predivnom događanju, književnoj večeri i nagradnom konkursu za Trifundan, u 'Vinariji Jungić'. Već sam, prethodnih godina, dobio nekoliko nagrada na tom konkursu, no zbog niza specifičnih okolnosti, ni jednom do sada, nisam prisustvovao samom događaju... Ove godine sam rešio da to promenim, dođem na samo druženje i tako učinim sebi zadovoljstvo i barem delimično uzvratim svom dragom prijatelju ( kako ja volim reći, mom starijem bratu...) Željku Jungiću, za svu njegovu dobrotu i pažnju mecene, kojom on i njegova porodica, ne samo mene, nego i značajan broj ljudi iz našeg zavičaja, a i šire, decenijama obasipa.

Najmanje što sam mogao učiniti je da te prelepe večeri, pročitam pobedničku pesmu (da ne bude zabune, jednu od ... J )

Željko je moj drug, no meni je mnogo važnije što sam izgleda i ja njegov. Jer, postoji ona stara poslovica da ako želite da proverite koliko ste stvarno dobri, probajte pomoći nekome ko ne može da vam uzvrati... No videćete već slike, da se ne ponavljam, kao papagaj.

Jovajšina 'Plava ptica' ( Fiesta, od pre par dana i zvanično Oldtajmer, prešišala tri dekade 'staža'...) se nešto 'jogunila' tih dana, valjda razočarana mizernim nivoom pažnje koju je dobijala tokom ove zime J , pa nije 'tela da upali, no tu su se našli naši dragi Jadranka i Karanfil, pa smo svi zajedno to veče, otišli do vinarije...

Par stvari koje su meni to veče 'zapale za oko' ...

Bilo je neobično lepo ( i ako zima i nije baš najidealnije godišnje doba za neverovatan prostor restorana vinarije), te večeri je bio krcat posetiocima, a predivna muzika  u izvođenju jedne sjajne devojke, Tijane i njenih profesora i prijatelja, je uz posluženo izvrsno vino, dala svemu dodatnu dozu mistike i glamura.

Nismo se zadržali preterano dugo jer je naša drugarica Jadranka morala da sebi da insulin i da nakon toga, ne propusti večernji obrok, no ipak sasvim dovoljno da prisustvujem neverovatnom i za mene vrlo moćnom i snažnom događaju, samoj dodeli nagrada, čitanju nagrađenih radova, da se pozdravim sa poznanicima i prijateljima, i po ko zna koji put iznova, osetim svu magiju tog čarobnog mesta ...

Od strane mojih drugara iz organizacije same večeri smo (svi...)  dobitnici nagrada zamoljeni da budemo nešto kraći (jer nas je srećom samih laureata, bilo puno, žiri je ove godine bio blagonaklon prema nama 'sredovčenim ljubiteljima vina' J ) čitali smo samo odlomke pesama, pa će čitaoci ovog bloga, pored članova žirija manifestacije, moje najuže porodice i retkih prijatelja, prvi biti u prilici da sada pročitaju i celu pesmu ( Što bi Boro šaljivo rekao: “Samo ja, kao organizator, imam prava da čitam cele poeme...“ J  ).

Moram napomenuti da su moje pesme uvek šaljive.

Život je suviše težak i tužan za neke elegije pa onda ja to i izbegavam kada god mogu, a same pesme najčešće pišem 'ciljno' , za drage situacije ili drage ljude... Niti ja sebe vidim kao pesnika (niti kao pisca J ...) niti će (u bilo kom, pa i tom smislu...) ikada od 'mene biti nešto, no ja uživam i lepo mi je, a ove godine sam se baš potrudio i napisao (hajde recimo šaljivu...) pesmu o tome kako ja ‘u samoći’, razgovaram sa vinima koje proizvodi ta sjajna institucija ( zato su pojedinačno navedena imena vina, redom, da vas to ne zbuni...).

Nisam hteo ni Željka dodatno da 'smaram'. Taj dan je njemu počeo jako rano, uz orezivanje vinograda i sve što ide uz dan Slave vinarije, preko druženja sa gostima celo popodne, no junački se nosio sa svim 'nedaćama' i bio na nivou savršenog domaćina, kako on to inače zna...

Mogao bi ja o mom drugu celi roman, no neću. On zna šta mislim o njemu, njegovoj porodici i svemu što radi i eto, reći ću samo, čast mi je što imam privilegiju da poznajem takvog čoveka. I čast mi je što sam bio deo te večeri.

No, ne brinite, nadoknadili smo mi sve to jedne naredne večeri, uz paški sir i 'Tamjaniku' koju ja 'najvolem' J

Želim još da se zahvalim Bori, Borislavu, Jeleni, Rodi, profesoru Spasojeviću, kao i svim ostalim ljudima iz organizacije i žirija, jer su moji, jer znaju koliko ih cenim i koliko mi je dobro u njihovom društvu.

Do neke naredne prigode, ostajte mi dobro, dobri ljudi. Čelinac se srećom ima čime ponositi (Vama naravno, a ne mnome J )

Eto, ostalo će vam reći slike...

Domaćin sa organizatorima i 'laureatima'...

Čast je biti deo ovakvog društva.

Sjajno vino, od sjajnog čoveka...

Sa (neznatno) 'starijim bratom'.

Može to i bolje, momčino ... :-) 

Veče za pamćenje...

'Škrabalo' davež ... :-) 

No, pošto ja uvek pravim 'slojevite planove' nije to bio jedini događaj koji je ispunio moj boravak u zavičaju, i o kome želim ovde pisati. Ovo 'drugo' se baš i ne može nazvati događajem, nego više nekako 'zbivanjem' (trajno, srećom...).

A to je pecanje.

Ovakva mesta i uslovi ribolova, mislio sam da postoje samo u nemačkim katalozima... No, takođe, mojom srećom, nije tako.

Nikada u celom mom životu, nisu se ‘poklopili’ tako savršeni uslovi za ribolov, kao ovih februarskih dana.

Stabilan vodostaj, bistra reka, noćni mrazevi koji su sprečavali topljenje snega na Vlašiću i Borju, perfektno izabrano mesto ‘zimovnika’ prepunog ‘raspoloženog’ skobalja, a savršenstvo je išlo dotle da je čak i povremni povetarac duvao iz idealnog smera, nekako preko levog ramena, i tako ‘španovao’ plovak pa je čak i taraba poput mene, mogla prevariti podosta ‘podusta’ J

Jedan dan (jedan petak, sećam se kao da je juče bilo J ) smo negde od 9 h ujutro, do 13 i 30 h, ulovili, ni manje ni više nego 106 komada ribe, veličine ‘porcijaša’. Uživao sam. Bio u prilici da treniram taj sportski način ribolova koji ekstremno retko imam priliku koristiti poslednjih godina. Baš je bilo lepo. Hvala ti, pape moj…

'Oprosti mi pape...'

Čišćenje, patnja neviđena ...

Babo Atif i ...

Hajduk Stanko, I deo ...

Drugi deo...

Pojavio se doduše i jedan ‘specifičan problem’.

Niko neće neočišćenu ribu.

Delili smo nemilice, po komšiluku, rodbini i prijateljima, i ovaj puta posebno se zahvaljujem mojoj seki Tanji i njenom mužu Toniju, koji su nas spasili čišćenja, kao i porodici Spasojević i mom Cibi, koji su takođe uzeli neočišćenju ribu i tako pomogli dvojici manijaka kojima su već bile totalno ispucale jagodice na prstima, pa im nije pomagala ni krema od nevena, niti glicerinska mast za ruke… Toliko smo preterivali sa ribolovom (čitaj, svaki dan smo bili na vodi…) da smo više pripremali hranu i primamu za ribolov i ‘angel brot’ nego hranu za sebe … J

Čišćenje gotovo, a sada 'Nektar' ...

Zabolila me ruka u laktu, pa ako postoji ‘teniski’, što ne bi postojao i ‘ribolovački lakat’, zar ne ? Palac od zabacivanja preko ruke (da izbegnem grane iznad sebe…) mi je i dalje utrnuo. No neka, vredelo je svakog sekunda.

Posebno se zahvaljujem jednom divnom čoveku, mom prijatelju, Tomi Buljanu, za svu pažnju, prihranu, udice, Berklijev dodatak prihrani, divnu jaknu koju sam dobio i društvo u kome sam uživao. Hvala ti Tomo, puno.

Moj brat Dragan i njegov i naš drugar Radojica (Moj dobri Rašo, od koga sam takođe dobio predivne poklone, svečanu jaknu i još puno toga…) su takođe bili deo našeg ‘tima’, oni znaju da su ‘moji’ i koliko ih volim. Hvala vam puno dragi ljudi, na svemu.

Na pomoći oko sređivanja Jovinih trpezarijskih stolica (da, da i to smo stigli u hladnim danima i ‘noćima rauba’. Zalepili i presvukli stolice, sada su k’o nove…)

Hladan, snjegoviti, vikend nam je pomogao da odemo i do Banja Luke, na neke davno obećane babine i saučešća (Ah, šta da se radi? Mora tako, sve u jednom danu…) Kada riba radi, znaju se ‘prioriteti… Malo smo odmorili ta dva dana, pojeli nešto i na ‘kašiku’ i stigli upaliti sveće na grobljima. I što je najvažnije predahnuti malo do pecanja, da ne stvaramo familiji obavezu da oni ‘pale’ uskoro nama … J  

Mogao  bi ja stvarno nadugačko sada o svemu (a ovo je kao ‘kratko’ J ). No evo, navešću samo još jednu sitnicu…

  

Upoznao sam Veselina.

Mislim sada lično.

 Jednog divnog čoveka za koga ‘po čuvenju’ znam celi njegov život. Naime, moja mama mu je bila vaspitačica u vrtiću, a moj Jovo kasnije nastavnik, puno godina.

Veselin je sada odrastao, porodičan čovek, stomatolog, zamenik direktora našeg Doma zdravlja, ljudina u svakom smislu te reči…Uživao sam u tvom društvu, hvala ti Veso. No meni je bilo jedino u početku malo neugodno da se nasmešim pred tim stručnim čovekom ovom mojom krljavom ‘trulom seoskom tarabom’ od kljova (nije došlo na red još, hbg J ) a što bi Cibojlo rekao : “Imam zuba za još dvije dobre tuče…” No brzo smo to prevazišli. Od potpisivanja posvete na knjigu u samoj ordinaciji, do kafane i druženja na reci, sve je bilo za ponoviti što pre’ …

Lako je Jovajši, on već ima 'škljoce' :-) 

Kažu da je Vanja Bulić napisao knjigu koja se zove ‘Moj brat Veselin’, e pa izvini ‘kolega’ posudiću naslov.   Prikladan je ovde, baš. 

Jedno veče nas Veso pozvao na piće (koje se i pored našeg opiranja pretvorilo u sjajnu večeru) i tu se desio jedan predivan događaj koji vredi pomenuti. 

Kafana, nafaka...

Ulazimo u restoran, 

Veselin se pozdravlja sa nekom devojkom za susednim stolom. Kaže nam : “Ovo je moja ‘mala sestra’…” . Jole naravno, kako se stalno hvali mojom bivšom profesijom, i ‘predstavlja’ me redom svima… A devojka koja sedi sa Veselinovom sestrom za stolom kaže. “Pa i moj pokojni tata je bio pilot…” U daljem, kratkom, srdačnom razgovoru, ispostavi se da je to kći mog vršnjaka i drugara Neše Krčića, za koga me, iz gimnazije i sa akademije, vežu divne uspomene. Ja sam ‘krenuo’ godinu ranije u školu, pa je Krle bio generacija iza mene, ali moj vršnjak je bio drag, izuzetan čovek... Večno ti plavo nebo, laka zemlja i pokoj duši, moj dobri prijatelju ( od njegove divne kćeri sam saznao da je Krle ‘otišao’ za nepunih 28 dana od prvih zdravstvenih tegoba… Tuga. Slava ti ljudino dobra.)

Sa 'našom' decom.

Eto Veso, hvala ti i na ovom ‘prstu sudbine’. I hvala ti na dolasku na reku (ispoštovao nas čovek, došao direktno na mesto za pecanje i donio ćaći poklon, nama 'Jelenka' i meni ‘doktorušu’ staru 15 godina). Upamtiću, pa nekako uzvratiti… 

Moj brat Veselin... Kad Jovo 'slikuje' obično se ne vidi ništa, ovo je još i dobro :-) 

Da nije ovih prsluka nikada 'Jelenka' nafatali ne bi ... :-) 

Sa dragim 'profešurom' ...

Uostalom, ovo je tek početak jednog sjajnog prijateljstva, vidimo se legendo i ljudino dobra.  

Teško sam do sada mogao sebi piuštiti luksuz da provedem toliko dana na ‘ćaćinoj penzionerskoj grbači’. Ovaj puta smo, uz dobru organizaciju i relativno ‘skroman itinerer’ (bez većih reka, avantura po jezerima i uz značajno limitiran budžet…) uspeli nekako sve izvesti.

I vreme do mamine godišnjice tih lepih dana, ispuniti druženjem sa mojim ocem. A đe postoji bolje punjenje baterija od toga? To je valjda i smisao svega… Život može biti baš lep, ako od njega zahtevate ‘prave stvari’. A meni je, sve ovo prethodno opisano, više no dovoljno.

Jako mi je, neizmerno žao, što ovaj puta, nisu mogli doći moji Cole i Ajdin, da se ‘uteftere’ kod Jove na štok, no, neka smo zdravo, biće prilike i za to.

Želim još da se puno zahvalim mog jaranu Darku na suvom mesu i domaćoj šljivki iz Semberije, kao i dragom klasiću i jaranu Zlaji, na društvu i prevozu ka istoku…

Kao i svima vama koji ste nam slali poruke, šaljive poruke, podrške i zeze, na ‘internjotu’, jer to valjda i jeste najbolja namena svih ovih ‘ćeresta’…

Ovakvi uslovi za ribolov teško da će mi se u životu ponoviti, no to bi trebala biti neka eksponencijalna krivulja (težiti, pa ako dostigneš J ) ali to i nije smisao, uvek se, u slučaju ‘standradnih ulova’ karakterističnih za majstora poput mene J mogu vaditi na sport, a ko bi to inače toliko i čistio …

Varalice bacao nisam, prerano je za to, no tu je ljeto i moja ‘Catana’ koja čeka spremna i orna. Kažu, kada ti je negde baš ono lepo, uvek po nešto ostavi ili zaboravi, da se možeš vratiti, a ja eto, već pravim planove za neka buduća, lepa dešavanja…

Ostaj mi zdrav, ćaća moj dragi… Izađosmo i iz ove zime, nekako …

Hvala Vam svima na divnom druženju i pomoći. Oprostite ako sam nekoga zaboravio, ili nisam stigao pomenuti, mog Gošu i ‘Medušku’ (hvala strikane ) , moje Kivače, Eskiće sa Starčevice, mog malog ‘rođaka iz grada’ i sve ostale…

Hvala Vam, ipak je ishodište mesto kome se nekako uvek vraćaš.

I lepo je kad imaš kome…

Zdravi bili, do nekog narednog susreta…

A za one najstrpljivije, evo i pesmice. Meni se lično baš dopada a to je valjda i jedino važno J

P.S. E moj Borivoje, vala sledeći puta čitam celu pesmu pa kako bude, neće te 'izvući' ni litra ‘Čelinačke Radovanke’  J

Kružok...

Sastanak važni otvaram ovaj,

drugarski, pošteni, iskreni,

i ako ‘tehnički gledano’,

reklo bi se da svi ste nekako,

već uveliko 'otvoreni'...

Da se najpre prozovemo,

kako 'dnevni red’ i običaji nalažu...

za slobode se svi kažu zalažu,

a uvek samo rad i sloga pomažu,

te pre nego što ovde navedem sve

drugare i svoje stare prijatelje

shvatam da prilično je teško,

uklapati mogućnosti i davne želje.

No, u ovakvom društvu nikad loše nije,

‘Carpe Diem’, dragi Horacije…

Balatin, Šardone, Šikar, prvi su tu,

razmaženi ‘Barik’ drugari, po običaju, kasne,

moje namere ka vama su, srećom

jasne, predvidive i sasvim časne …

“Sve što je ljudsko, nije mi strano...“

dobra ti ova pravo, o moj Terencije,

nisam alkoholičar, oni se bolan liječe,

ja sam ti bolan, običan, povremeni,

ono kako se veli, 'random p'jano'

i baš ovako, knap i l(ij)epo mi je...

No da bih sačuvao, barem parčiće,

svoga nekada svijetlog ‘dela i lika’,

naglasiti ponosno želim i moram,

posebno mi je drago, što je tu,

i moja voljena, mirisna Tamjanika.

Pristrasan jesam, no tako se lakše gura,

ona nam je ovde jedino žensko,

dakle, draga naša, najbolja cura…

Merlo i Kaberne, ni zvao nisam,

i iskreno se sada zbog toga kajem,

nisam sa njima još dovoljno prisan,

reklo bi se da ih skoro ne poznajem...

No godine koje pred nama stoje,

srediće da sve to dođe na svoje.

Nek’ veselo pampuri sad okolo polete,

i ko zna gde će nas noćas odvesti,

čarolija suve, lagane plute,

sa nekog dalekog hrasta iz Portugala,

oprosti voljeni, rođeni moj svete,

ovaj razgovor za mene nije šala.

Zato kao čovek i kao častan oficir,

valjda makar toliko zavređujem,

na ovom ‘istorijskom skupu’,

da barem zeru mogu da naređujem

dok uzimam prelepu čašu u ruku,

nemojte, bezbeli, ako ste raja,

bez obzira kako se sastanak odvija,

i šta trenutno ovde sada vidite,

da me na kraju, teškim pijanstvom,

ono maksuz uvredite i postidite…

“E moj dobri druže kapetane…”

Balatin se brižno, očinski javlja:

“Nemoj ti brinuti o počecima,

brini o mudrim, časnim krajevima,

svakog sličnog sastanka i slavlja,

i svakog važnog životnog poglavlja.

Znaš da mi smo uvek, srećom našom

za tebe, i za sve dobronamerne, druge,

pravilno ohlađeni i stvarno fini,

ne brini pajdo ti o našem kvalitetu,

no o svojoj ‘konzumiranoj količini’

i brani se, kako lepo Jefrem veli,

uvek i samo ‘punom čašom’ “…

Hvala, ajd’ recimo, razumeo,

no ipak želim jasno da velim,

zašto sam sve ovo baš ovako

organizovao i lepo pripremio…

Sa godinama sam se sa vama,

prilično zbratimio i ‘ušemio’,

zato u ovom izuzetnom trenu,

prisustvom svih vas oduševljen,

želim negirati i parafrazirati

onog “debeljka s’ tompusom” ,

da svaki bitan i važan sastanak,

koji od 15 minuta duže traje,

nije pravilno i dobro pripremljen…

Slušaj me tupavi, pakosni Britu,

pa šta osim patnje sirotih, nevinih,

ti i tebi slični, vekovima i znate drugo,

ovo ovde je skup prijatelja, i more,

trajaće dugo, vrlo dugooo…

Sve do rosne, maglovite, krajiške,

one vrbanjske, pubertetske zore…

Ovo je iskonska priča o nama,

i ‘temeljito’ ćemo joj pristupiti,

momenti ovo su oni, vilinski,

što se ne mogu ničim kupiti…

Uvek ste tu, uz mene bili,

kada sam pevao i kada sam kukao.

Nekada, da mi vašeg društva ne bi,

načisto bi ‘prezubio’,

‘prolupao’ i sasvim ‘pukao’…

Sve je to jedan ispunjen život,

i šta da mu sada radimo,

često se za sopstvene brljotine,

na vaše ‘maligane i tanine’ vadimo…

No, eto, ja Vas baš ono iskreno volim,

i ljudski se za sve zahvaljujem,

ključ ste za sve moje radosti,

recept za moje najveće istine,

i lek za sve moje teške tuge,

pod svakom odgovornošću,

evo junački, stoički izjavljujem…

I zato, dok ne vidim dno ovih boca,

odavde noćas ustati neću,

magija ‘alhemije’ koju vi nosite,

i jeste da čarobno pretvara,

svaku tugu u čistu sreću…

Moje vlasi sede mi daju za pravo,

ocene da dajem, ko fol mudre, razne,

najlepše tajne vaše butelje kriju,

čak i onda kada su sasvim prazne.

Te svesno kršim pravila nepisana,

ona stara, domaćinska, narodna,

o ‘špaizarenju’ i solo cugi.

no vidite kako večeras nam lepo ide,

i ne treba nam ama baš niko drugi…

Zato ću se noćas setan ogrnuti,

nekim davnašnjim ugodnim snom,

i ‘nako već kod Šikara trećeg,

u Boriku mog detinjstva sam,

U Domu voljenom, ‘izviđačkom’…

Još jednom hvala, drugari mili,

što mi noćas čaše ne brojite,

što ste tako bistri, hladni, a topli,

hvala Vam što baš takvi postojite…

I sve dok bude i zadnje trunke sjaja,

u ovim mojim, nebesko plavim očima,

radovaću se, kao neko nestašno dete,

ovakvim sastancima i ovim kružocima…

Poslednje, što kontam da sam čuo,

u onom kratkom trenu pred snove,

kako Tamjanika, šaljivo, tiho,

taktično, nežno, nekako diplomatski,

ostalo društvo sestrinski zove:

“Hajdemo sada, neka se odmori,

nemojmo nad njim više seiriti,

mudrovati, stolovati i većati,

bašuna ga sutra srećom boleti neće,

no šteta što se većine ovih lepih reči,

siroma’ ujutro neće ni sećati…

Pođimo lagano u podrumu našem,

plaštom prašine i drevnim tajnama,

do daljnjeg, krišom se i mi oviti,

kad je već ovaj kružok ovako lep,

trebalo bi uskoro sve ponoviti…”

Napisano u Nišu, u jesen 2018. godine      Eskić Vojislav s.r.