Braća od Bi(J)aća...

Počeo sam da radim.

Tačnije, radio sam ja nešto, ko fol i ranije, ali sada sam se ono 'zaposlio'. I to mi liči na ono kada je puž sa kućicom, sreo puža golaća. Kaže njemu ovaj 'golać' : „Eee blago tebi, imaš barem kućicu...“ a 'stambeno zbrinuti' njemu: „Pa zaposli se i ti, radi i imaćeš...“

Poslije godinu dana, sreću se oni, ovaj paćenik i dalje tegli kućicu, a ovaj bivši 'goljo' auto, stan, vikendica, sve tu... Sav začuđen 'skućeni' njemu: „Odakle ti to? „... „Pa poslušao sam te, zaposlio sam se ...“ „Đe si se bolan ti takav zaposlio...?“ „U javnom preduzeću...“ „Pa kako, šta radiš tamo?“ „Ništa, jeste da sam spor i tupav, al' sam zato ljigav...“

E pa, ja se nisam zaposlio, ni u javnom preduzeću, ni u vojski, odavno su me iz nje isćerali. Ali sam porilično spor i tupav i još uvek ništa 'ne postizam'. Lepo mi je na poslu. Ko kaldrma, ne'a fuge, al' se uklapam J No, dok moja ljigavost ne donese 'vidljive' rezultate, da ja iskoristim današnji dan. Carpe diem, dragi Horacije...

I ako danas, u ovu nedelju (mislio sam u pečurke, iliti gljive, no sprema se neka kišurina, bljak vreme...) ne opišem kako smo se predivno proveli tog vikenda u Bihaću, ostadoše uspomene da same izblijede, a ja to ne dam nipošto. Sutra opet 'na nove radne zadatke', pa daj ... 'Udri Vojo u tarabe, eeeejjjj...'

Riknula mi i Bembara, pa sam neurozan ko leptir kupusar, no nastojaću da ne mračim i da ne 'urušavam' sliku ugođaja J

Daj da testiiram i ovaj blog.

Do sada me uvek poprilično nervirao, kako sa tugom i sirotinjom od alata, uređenjem teksta, tako i sa obradom fotgrafija. 'Alati' mu skromni, ja ko što već naglasih tupson i to je vazda 'dobitna kombinacija' ...Sada ću izabrati jedan 'ljigaviji' i znatno 'ljeni ' pristup J Ako već vele da je slika kao hiljadu reči, evo turiću sličke i po neki opis između, kao i snimak ako skontam kako se to radi i završiću sa jednom pesmom (napisanom samo za tu prigodu) i tri, meni genijalne šale...

Daklem hajmo.

Ako slike bidnu zezale, nemojte zamjeriti. Dok dođem do 'kola i kućice', naučiću i ja po nešto, valjda J

Mi smo već 'tradicionalisti' i ponosimo se činjenicom da se sakupljamo svake godine. Ovaj puta je Samir zalegao i organizovao sve, više nego savršeno.

Pre polaska na put desilo se nekoliko tužnih i neprijatnih situacija. Umro je Sudo, čekao se termin sahrane. Umrla je i mlada žena, supruga našeg kolege, Šaki je morao u 'kontra pravac' u Niš, na kuminu sahranu. Pindžoniju riknuo 'dihtung glave', no srećom ne njegove, to još 'dihtuje' no Toyotine. I na kraju smo morali odabrati nesigurniju, znatno skuplju i 'nepovoljniju' varijantu, no nas nikada i ništa sprečiti ne može, to ste već mogli videti prethodnih godina...

U četvrtak prije fešte, Pindžoni, Cigojlo i ja 'krešemo' Bembaru (nek' košta šta košta J jednom godišnje je susret klase ) i krećemo kod Jove na konak. Đe ću bolan proć' kraj ćaćine kuće da ne svrnemo i da ga ne upoznam sa još nekim klasićima... ?

Pred polazak iz Niš, be ...

Čuvena Pindžonijeva Titovka sa zastavama država nastalih iz one 'što nije valjala ništa'  ... I koja ide svuda sa nama...

Put do tamo ko i inače, osim što se kišurina zainatila da nam sve pokvari L E nećeš vala, mi smo bivši pitomci, za potpuni ugođaj nam treba samo još SDO.

Srećom tu su bureci iz Niš i 'deset upola sa lukom' iz Šamca da 'popravu ugođaj' do Čelzija.

Normalno, šta se čudite, vazda je tako. 

Urnisao sam ih pričom o 'detaljima' puta i opisima zavičaja. Ko im je kriv, kada su pristali da rizikuju J ?

Stigli smo na kratko i kod klase Zlaje na kafu.

Kod Jovajše, bi kako bi. 

Lijepo brate, prelijepo. Ko u roditeljskom domu. I ovoga puta su se opoštenili moj burazer Dragan, kumašin Cibo, naš Karanfil i moj brat Veselin. Logistike falilo nije, a ni priče i šege. Kao što ja volim reći, baš tako počinju slavlja.

U petak ujutro, novo potpuno iznenađenje. 

Cigojlo, babo Jovo i ja pijemo kafu, kad neko 'leg'o na zvono' rano ujutro. Mislio sam da je buraz, otvorim vrata, skoro galameći: „Daj ne zvoni, čovjek još spava (Pindžavi udario u dremku... valjda mu pasovao mrak i 'francuz' u sobi...), kad ono, na vratima Dinko i Ramiz, došli da pozdrave Jovu. Joj sreće i zahebancije, tek tada. Kaže Dinko :“Ko spava? Daj otvaraj, budi ga odmah ...“ Bez milosti, pitomački

'Inicijacija' tipa docrtavanje visine 'novpridošlih' na Jovin 'zrakoplovni' štok od vrata i slično. Bureci, pituljice i na put dalje ka Bihaću. Komšiluk došao da nas isprati i poželi dobar provod, a Jovi ružičnjak u ušima, sav procvjetao od nekog ponosa i roditeljske ljepote.

Stigao sam toga jutra, dok su gosti pili kafu, da odem do mame na groblje, spakujem štap za varalicu (da me onaj Aresnić ne handri dodatno na Uni i okolici...) i nastavili smo ka Novom i dalje ka odredištu.

Plan je bio da svratimo na kafu kod Zoke, na ušću Sane u Unu i tu dobijemo dodatne informacije o kamerama od Otoke uz Unu, da ne 'tanjimo sopstveni i punimo budžet MUP - a'.

Reke su bile jako mutne i ni blizu svoj svojoj ljepoti, no terali smo dalje, uz šegu i Dinkove Šale da bih mogao 'prebaciti i u drugu povremeno' J Lako je njemu, vozio je tuđi (Ramizov ) auto, pa kada prođe pored kamere samo se nasmješi i pokaže na suvozača J

Osim par 'močanja' pored puta, jer je sinošnji 'Nektar' htio napolje, do Bihaća stigosmo za tren. Uz predivni kanjon Une. Doduše bilo je puno radova na putu, pa smo putovali za nijansu sporije ali potpuno bezbedno i sa uživanjem. I vreme se razvedrilo, dan je bio prelep.

I da razjasnimo nedoumicu. Naime, zašto neđe BiJać, a negde Bihać?

Pa lako je. 'Književni' deo je poznat, no Bišćani nekako gutaju taj suglasnik u svakodnevnom izgovoru, pa to više sa strane zvuči 'Bi'aća', a eto ja sam kao ukras dodao J, kako meni nekako zvuči J

O samoj fešti ili danima tamo, šta reći?

Da su nas ljudi dočekali kao rod rođeni.

Da smo, slučajno, dok se igralo kolo, razbili samo jednu ukrasnu saksiju (neko zapeo u 'prolazu' pa se gazda poslije šalio sa svojom ženom : “Jel' kol'ko bi ona saksija 160 ili 180 eura, u nabavci...? „

Da za tri dana nije bilo ni jedne tužne i teške teme. Osim što nam je kolega, dok smo jeli izvrsnu čorbu na jezeru, pokazao kuću Iftarinog strica, gde je on tragično završio...

Da sam ja ( a i svi ostali...) plakao kada je Fićo otpjevao onu o Višegradu za našeg kumaru Šuleta...

Da nam svake godine bude sve bolje i ljepše.

Da smo upoznali parkić u BiJaću iz svih 'uglova'.

Naime, dok smo išli kod Samira na vikendicu i dalje ka izletištu na Uni i jezeru ( mi manje hrabri, koji nismo ćeli na rafting...), naše drage kolege nas 'zaborave' na semaforu (od 'utešnog' : „Ma znaju oni put...“ do paničnog „Ma đe su do sada...“  J ) I ondak mi, bezmalo sat vremena rajzuj po gradu. Koga god pitamo za pravac, ne gine nam krug oko parka ... J Lep grad, baš. Mislim, tada smo ga jedino i videli.

Našao nas Samir konačno, tu u komšiluku, kada smo već bili 'ublizu' oko aerodroma Golubić (toliko smo već znali...) i 'priveo' nas u društvo.

Srećom, mojom, Arsenić nije ništa ufatio, a mi proveli predivno prepodne, kao uvod u savršene večeri...

Eto, jedino smo od Željave odustali. 

Nudio nas Samir, sve čovek pripremio. No meni Stipan i Živko nisu mogli doć' iz Zadra, pa mi se nije ni dalo da idem. A ne bi ni sve stigli. Hbg, moraš proći par granica da bi video nešto što će izazvati samo tugu. Mi smo imali tu sreću da smo ga videli u punom sjaju, još kao đaci... 'Pokojnika' je ipak možda bolje pamtiti dok je bio mlad i zdrav. No, ne vidim to baš kao neki nedostatak celog ovog boravka. Naprotiv.

I sada, šta da ja dalje radim?

Da opisujem detalje?

Koliko smo se smejali?

Kako mene svake godine zaboli dijafragma i promuknem na par narednih dana?

Kako jedva stignemo da se istuširamo i presvučemo pre naredne šege i zahebancije?

Kako smo Varnica i ja molili (skoro preklinjali...) da nam daju mikrofon samo na pet minuta da zapevamo onu „Kad me put nanese...“ pa nam Alma, pevačica, Samir, Bešo, Šarac, Fićo ... i ostali tu ideju odbili 'sas indignaciju' i zajebanciju... (no otpevali smo nas dvojica to ipak, u nedelju, oko pola pet ujutro, oko fajronta, kada se pevačica umorila, a ovi naši Tarabići, zaboravili mikrofon... J )

Kako smo, ovih par dana u godini, oni dečaci sa Rodoča, braća za celi život... Kako je od tog Rodoča prošlo 38 godina, a mi baš 38. klasa...

Kako... ?

Pa ne mogu to sve opisati.

Zakasniću sutra na posao J

Od pečurki sam danas već odustao, evo sprema se kiša, a ne mogu sam u šumu. Mislim mogu, neće me niko ni tražiti, al' daj prvo da završim ovo sećanje...

Nosim se mišlju da ugasim potpuno onaj FB. Žao mi slika nekako. Pa će mi blog ostati jedina veza sa svetom... J

Evo, pripremam za jesen i knjigu pesama, koja će se zvati 'PaŠteta' (ko fol' pa eto, šteta baciti... J ) a ova pesma će (sasvim sigurno)  biti deo te, nadajmo se skorašnje, knjižice...

Htio sam za ovo divno veče, napraviti šalu (bolje i to nego da supijan držim govore J ) , tačnije prepevati pesmu 'Mala moja iz Bosanske Krupe' (prošli smo dva puta, kroz Krupu, predivna je kao i uvek...), pesma se zove kao i naslov ovog posta (tačnije naslov se zove po njoj...) 'Braća od Bi(J)aća' meni je jako draga, a Vama po volji J

Braća od Bi(j)aća

Imao sam četrnaest godina,

prvi puta stigoh do Mostara,

onim 'brzim' Štutgart - Kardeljevo,

pratili me moj Jovo i stara...

o dječačke uspomene glupe,

'eej drugari Vi iz školske klupe...

Tad sam znao samo za Neretvu,

Velež, Most i skokove sa njega,

Presreo me kamen i vrućina,

postaj'o sam brzo svestan svega.

U sjećanju sad me brinu rupe,

'eej drugari Vi iz školske klupe...

Dočeka nas plakat na kapiji,

'Dobro došli najmlađi drugovi'

čim ga prođoh, shvatih, istina je,

na Rodoču se legu sokolovi...

Pred nama su decenije trupe,

'eej drugari Vi iz školske klupe...

A vi ste me gledali ko svoga,
zbunjenoga, seoskoga đaka,
svjetlokosog i očiju plavih,
u ‘oklopu’ vojničkih oznaka,
kako zija u izloge skupe?
‘eej, drugari Vi iz školske klupe!

Lakše beše, sa ljudima dobrim,

za sav život upoznah jarane,

 a on surov, kako već zna biti,

razveja nas na sve čet'ri strane...

Izdaše nas, poput sablje tupe,

'eej drugari Vi iz školskle klupe.

Tekli tako ‘Šuškavcima’ dani,
uspomena na Vas ne ocvala,
A Neretva u proljetnje noći
Naše nam je snove šaputala.
sada vidim matore mangupe,
‘eej drugari Vi iz školske klupe!

Brzo minu naše đakovanje,
 završismo, sa ‘krilima zlatnim’,
Sve Vas rado u srcu sačuvah
ja kroz bure u danima ratnim.
Ta sjećanja mogu l' da se kupe,
‘eej drugari, Vi iz školske klupe!

Sad je kasno, već mi kosa sijedi,
gledam Unu, ćuti kao nijema,
ostarismo, braćo, a ostasmo mladi

tih dečaka eto, sada više nema.
Ej, godine, nemjerljive, skupe!
Srećno, moji, Vi iz školske klupe!

Vojkan 'Brančilo' Eskić, 

Niš, maj; 2019. godine

A dalje, pa za kraj su mi ostale tri šale.

One koje sam ja upamtio tih dana.

Najprije, supruga našeg klasića, koja većinu nas ne poznaje, prvi puta nas je srela, a bila je u subotu na ovoj našoj sjajnoj fešti, kasnije je rekla mužu, u poverenju J  :

 “Znaš, dok nisam upoznala ove tvoje kolege, pilote, plašila sam se letenja... Sada, kada sam ih upoznala, plašim se još više...“ J

Druga šala:

U neko doba, kada smo već bili debelo u 'elementu' pjevačica Alma pravila sjajnu atmosferu ( Mlada brate, lijepa, ima je taman svuda đe 'treba', visoka i baš onako lafica.) kaže Milčo Fići : "A bre Fićo, ustaj odmah, da se vidi da imamo barem jednog koji je viši od pjevačice...“ J I ona to čula smeje se i kaže nama pemzošima (ofirali nas ovi 'kompanijci' J ) :“Šta je jarani, nije bila pemzija...?“ a Varnica vadi 'Senior karticu' i ide do orkestra, da je 'provuče' J

Treće:

Pred rastanak, u nedelju, kaže Zolotić, onim svojim finim smislom za šegu: „Moja baba bi neg'da reka „Mogle su još oči, da je bilo noći...“ 

Upravo tako Zoćo, mi smo pravi ljudi, braća za ovoga zemana, i tu nema pomoći.

Jako mi je drago, što neke druge klase ( i starije i mlađe)  organizuju svoje susrete po uzoru na nas. Znači, postavili smo ljestvicu ko ' za Bubku'. Mi se bolan ne takmičimo, nama je ovo 'urođeno'. 

Od Niša do Bihaća ima oko 720 kilometara. Drugarima 'iz vana' ili Dragom i njegovoj porodici iz Makedonije, ima još više, no nama nije bitno rastojanje. Mi znamo decenijama i đe, i kada, i kuda idemo. U našu luku, ljubavi i prijateljstava, kumstava i dečijih uspomena. U zemlju Dođiju (ovo sam samo da zahebem onog Petra Pana i Ne Dođiju J ) i stizaćemo do tamo, makar puzajući sve dok možemo da 'mrdamo'.

Sledeće godine nam je 'Dođija' neđe na Tari ili oko Kraljeva. 

Daklem Šaki sada 'priJoni' (i nemoj baš ono što si nam davno obećao 'Eminentni restorančić na ibarskoj...' J Lolo ne daj mu da nas tamo strpa i ako će realno, nama biti svejedno  J ) .

Ove Bišćane je teško 'nadmašiti', no moremo im se barem na ovaj način, ono ljudski zahvaliti...

Samire, Besime, Emire ... i svi Vi dragi ostali domaći, hvala Vam beskrajno, što sam ova tri dana ponovo bio onaj bezbrižni, plavokosi, seoski dečak, kome je jedina briga bila kako će se spremiti za kontrolni kod Boleta ili ispitivanje kod Čvore...

I za kraj šta? 

Pa najbolje. Muzika brate...

Haj' ovih nekoliko kratkih snimaka neka potvrde onaj moj stih, još sa Fruške gore:

"Iscure nam nekako kroz brige životi,

Živce nam skroz istanje razni idioti,

Bude srećom ovih dana kad se kupam u lepoti,

Nek' svi vide kako slave klasići, piloti…"

I za sami kraj jedna 'sasvim lična' , da se vidi da nismo samo dangubili tih dana, kraj takvih voda ...