Dr. Ljuba

 Juče sam, u sred grada, iznenada, posle ko zna koliko godina, ponovo sreo doktora Ljubu.Prepoznao me, on mene  i ja njega.Ostarili smo obojica poprilično, ali eto još uvijek smo na platformi uzajamnog prepoznavanja.Doduše na ivici, ali još smo tu...Kako ono bi, kad Mujo (Vojo) kaže ,,Bio sam nedavno na godišnjici mature.Ovi moji školski drugovi su se toliko udebljali, ostarili i oćelavili, da su me jedva prepoznali...,, Doktor je znatno stariji od mene, al' bolje očuvan.

Sa osmehom razmenismo nekoliko uobičajenih rečenica o zdravlju, porodici i trenutnim interesovanjima i dešavanjima.

Jedan od onih razgovora koje obavite nekako usput i rutinski, još uvek sa jedne strane, razmišljajući o obavezi koja stoji pred vama i pravcu radi kog ste se tu našli, a sa druge, vraćajući iz sećanja sve događaje, smešne i neobične situacije po kojima pamtite dotičnu osobu ...

Noćas sam gledao Super bowl.Četrdest peti po redu.

Odavno naviknut na činjenicu da okolina sa podsmehom i nerazumevanjem posmatra moja pojedina sportska interesovanja, celu noć kao mesečar hodao po stanu, umivao se sedamnaest puta  i tek oko šest jutros legao delimično razočaran.U neverovatnoj utakmici, punoj dinamike i preokreta, moji izgubili.Big Ben (Rotlisberger...) zabrljao sve što se moglo u tri četvrtine zabrljati i novajliji iz suprotnog tabora prepustio tako radost velikog pobednika.Utakmica je bila više no dobra ali vremenska razlika me dovela do toga da po ovom divnom sunčanom danu bunaram kao zombi.Čekam da uplate ovu crkavicu od pemzije pa da idem oprati auto, jer se zima napokon smilovala i udelila nam par skoro pa proljetnjih dana.A dok čekam, da ne dangubim, daj da realizujem ideju koja mi se javila dok sam noćas na poluvremenu pokušavao da se ne uspavam slušajući kao neke zvezde,

Zapadnjačke padavičare koje ne razumem.Ni po tekstu, a ni po muziki.

Odlučio sam da u nekoliko narednih priča opišem par legendi koje su ostale upamćene u sećanju velike većine pripadnika vazduhoplovstva SFRJ.

Moje viđenje istih.

Sam sam odavno smislio poslovicu da je vazduhoplovstvo (tada bilo...) što se poznanstava tiče, kao jedno veliko selo.Iz viđenja se skoro svi poznaju (svi smo u neku ruku vizuelci...).Jeste da možda trenutno ne možeš čoveka pred sobom svrstati u određeni pretinac i nisi o'ma siguran odakle ga poznaješ ali si definitivno siguran da ga znaš.Sa Ljubom nije takav slučaj.Njega svi znaju.Pouzdano.Nema zabune.

Pokušaću da opišem neke ljude koji to definitvno, po mnogo osnova, zaslužuju.

Prvi i jedan od najbitnijih kriterijuma će biti humor.Male a velike ljude.Neće to biti komandanti ni oni koji će ostati upamćeni po ,,važnim,, odlukama.Ovi junaci u mojim pričama mesto su zaslužili samo šegom.

Zbog te činjenice i detalja da sam nenadano sreo našeg docu, neka on bude prvi.

Zaslužio je.

Nekoliko godina smo radili na istom aerodromu.Ljuba je bio naš letački doktor.Jedan od njih.Ali to mi nije pomoglo da zapamtim kako se doktor prezivao, i preziva.I da bi sačuvao delove privatnosti junaka moje priče neka tako i ostane.Ko je ikada sreo Ljubu, znaće.Ostali zamislite.

A ja ću se, ovako bunovan, potruditi da dočaram koliko mogu.Ako nešto ne bude na nivou, dakle, ne krivite doktora, no mene...

Njegov nadimak je bio totalno neobičan strogom poručniku tek pristiglom u prekomandu.Zvali su ga Travka, Ljuba Travka.

Valjda aluzija na njegove ambicije na nivou sakupljača ljekovitog bilja.

Naime, ukoliko si želio da ga pronađeš, morao si to učiniti do sedam ujutro.Do tada je bio u ambulanti.Zatim mu se, do kraja radnog vremena, gubi svaki trag.Mobilnih telefona tada bilo nije, mnogobrojni aerodromski jataci čine mrežu dostojnu ugleda poslednjih ,,haških ljubimaca...,, i tako našeg docu obično možeš sresti samo slučajno.Negde pred kraj radnog vremena...

Ili kada su u pitanju neke unapred zakazane obaveze.Kada je u pitanju letenje i izvršna priprema, onda Ljuba sav nasmejan, sa svojim ogromnim crnim brkovima razvučenim u jedinstveni kez, uđe u salu za pripremu, izvuče blok sa receptima i lakonski, lapidarno uzvikne ,,Hajmo raja.Za tetke, strine, ujne i ostalu familiju.Daj da čika Ljuba o'ma napiše recepte.Nem'o posle, dok igram šah, da me gnjavite...,,

Letački doktor u trupi je veoma lep posao.Uglavnom radiš sa sasvim zdravom populacijom.Odgovornom prema sebi i drugima, sa redovnim lekarskim pregledima na godišnjem nivou i takođe, praćenjem svog zdravlja na najvišem kvalitativnom nivou.

Dakle par rutinskih pregleda, pritisak, puls i tako to...Blok recepata i lezi lebe.

U svakom slučaju ako iskrsne nešto stvarno ozbiljno, uvijek mogu da te upute specijalisti.

Ali Ljuba nije bio čuven po tome.

Bio je čuven po svojoj nepredvidivoj nevidljivosti, kao Fantom, kao i po dijagnostici južnajčkog tipa.

Recimo dođeš kod doce i kažeš mu ,,Doktore curi mi nos.,, a on na to nasmejan odgovori ,,Ne brigaj, će zadune...,, ( u stilu izjave najboljih pintera, izumrlog zanata majstora za pravljenje drvenih buradi tj. nešto poput drvenog rakijskog bureta kada se rasuši pa se u njega sipa voda da se drvo proširi i zaduje – prim.aut.).Ko biva, prestaće.

I njegova čuvena dijagnoza po kojoj ga zna kompletna avijacija je bila ,,Jedini i najbolji lek u životu je TRPENJE...,,.Kasnije sam čuo proširenu verziju.

U Leskovac se naime veli da je ,, jedini lek za nemanje, samo trpenje...,, .Ko je od koga čuo? Ljuba od Leskovčana ili oni od Ljube, ne znam ali znam da je najbolja koja se može dati.I to bez anamneze.Svima.Kad ti nešto nije po volji univerzalno pomaže jedino trpenje.

Molio bih, pošto se ovo čita po celom svetu, da obratite pažnju na akcentovanje.To dodaje južnjački šmek.

Uglavnom, sa Ljubom je bilo malo ozbiljnih situacija...

Izvinjavam se drugari.Nisam izdržao.Podlegao sam vremenskoj razlici pa priču nastavljam tek sutradan.Ko da me konj ritnuo.Nakon jučerašnjih sitnih obaveza uveče sam se samo svalio u krevet.Nisam dovršio.Čak me i Gile siroma' budio da gledamo neku emisiju na Discovery-u, al' džaba.Ovo pojašnjavam čisto da ne bude da sam šta slago' oko datuma a i da se zna da i ove priče ne nastaju preko noći, he, he ...

Jutros je predivno, sunčano i toplo, pa dok opet nisam neđe razgulio daj da završim ovo za docu...

Dve ubedljivo najkomičnije situacije koje su se godinama prepričavale su bile sledeće :

Prva.

Dosada se najbolje leči zahebancijom.Dokazano.

Dva matora potpukovnika, mapetovca, presvlače se ujutro za posao.

Mala digresija.

Bio sam zgađen nivoom standarda pilota na niškom aerodromu kada sam stigao u prekomandu.Dok su na svim drugim aerodromima postojale posebne prostorije za presvlačenje ovde je duž dugačkog hodnika oronulog, ruševnog,  aneksa bio poredan niz metalnih ormara, duž oba zida, pa su se piloti 677.trae ( transportne avijacijske eskadrile – prim.aut.) presvlačili na smenu u mračnom, promajnom i prašnjavom hodniku, gurajući se između onih metalnih ormarića.U svim godišnjim dobima i svim uslovima.

Ni ostatak standarda nije bio bolji (bez tuševa, wc-i čučavci, 50 ljudi u istoj radnoj prostoriji, krov koji prokišnjava i slično...) ali to je za dužu priču a ovde težište i 'nako nije na hodniku no na priči pa o tome drugi put.

Kaže jedan od Mapetovaca, balkondžija, drugom, nisu jedini u hodniku pa i mi slušamo...

,,Juče, rano ujutro, sam bio u ambulanti i vidio sam doktora Ljubu kako se presvlači...,,

,,Pa šta...?,,

,,Znaš šta? Ljubi qu..c do kolena...,,

,,Ma nije moguće, kako se nije 'falio?,, sav začuđen i ljubomorno mrtav ozbiljan drugi.

,,Jeste, jeste, ljubi, ljubi...,, i posle dramske pauze, namigne u onom polumraku nama mlađariji i dovrši ga ,,A možeš i od kolena, naviše...,,

Eto, doktor nije ni znao šta od alata poseduje.Barem u priči.

Eh, da.Da ne bi ste žalili preterano ovog drugog, vratio je ovom prvom to prvom prilikom.Stalno oni tako.Dosada, kažem ja.

Druga situacija, još bolja.

Bio i doca prisutan.

Početak devedesetih.Recidivi nekih sitnih protekcija i vojnih muvanja.Nema za sve, samo povlaštene.Našli mangupi negde šemu da na recept uzimaju foto-gray naočale.Nemaju svi kintu za Ray-ban pa ajd' da se ogrebu za vojnu logistiku.Barem stakla da valjaju, ram će doplatiti.Svima se vid iznenada pokvario.Naročito za sunčanih dana.Ali svi kurve.Ćute i kriju jedan od drugog.

Kod Ljube nema frke, svima napiše recepis pa se ti dalje snađi jarane.

Proljetni dan, pred kraj radnog vremena došao doca kod nas u eskadrilu i sa šefom igra šah, za stolom ispod čuvenih mirisnih lipa, koje su nam kasnije kolege iz OTAN-a prijateljski razdužile.Njih i još po nešto, al' nije to tema.

Uglavnom, na našem omiljenom mjestu okupljanja gužva.Puno gledalaca.

Dolazi stari major i doktoru koji je izgleda pred matom izokola

,,Ej, Ljubo, ajd' daj mi recept za ono...,, .Doci nije ni do čega, pad kralja je o'ma tu iza ćoška ,,Koje ono?...; odgovori preko volje i preko poteza, sa topom već u vazduhu.

,,Ma znaš ono što smo juče pričali...,, konspirativno ponavlja ,,pacijent,,.

Da mi ne bi čuli.I skontali.

,,Aha, tooo...Ej, nema problema, samo da odigram ovo...,,.Izvadi stvarno blok sa nekim receptima, nažvrlja nešto karakterističnim doktorskim švrakopisom (uvijek sam se divio farmaceutima, kako mogu pročitati sve one škrabotine, jer još nikada nisam sreo doktora koji lijepo piše, il' to nije ni bitno, šta god ti daju, popićeš...) i dade mu recept.Ovaj sakri i od sebe, a i od nas, o'ma turi u padže i zamače u aneks.

Sledećih par dana, nema majora na poso'.Al' nema ni Ljube.Niđe.Prevazišao je svoj konspirativni nivo.

Dok mi nismo čuli šta je bilo i dok se mejdžor nije malko o'ladio od ljutnje i bruke.

O'ma toga dana izašo iz bus-a u centru.Da ne izdangubi.U strogom centru tada još radila radnja Ghethaldus-a.I to dobro radila.Uđe majorčina u uniformi, pruži gospoji u belom recept i kaže ,,Molim Vas došao sam da mi date ovo...,,.Žena pročita, sa značajnim osmehom pogleda ,,visokog oficira,, i kaže mu ,,Druže, najpre, idete preko reda a drugo, ne mogu Vam ja ovo izdati...,,

Uvrijeđeni major glasno ,,Kako ne možete pa recept je sa svim podatcima...,,.Vidi žena s kim ima posla, pokuša još jednom tiho, a kada se ,,mušterija,, značajno pobunila, na sav glas saopšti

,,Čoveče, na ovom receptu stoji da treba da uzmete mast za hemeroide, a to sigurno ne možete dobiti u optičarskoj radnji...,,

Verovanto je jedini komentar uniformisanog lica, crvenog kao rak u sebi bio ,,Joj Ljubo, odrobijaću te...,,

Konspiracija nije uvek pozitivna stvar.A posebno kada je šah background.

Ni majora, ni Ljubu nismo štedili narednu deceniju.

Šta bi mogao za zaključak?

Avijacija je takav posao da svaštarenje, javašluk i nerad obično dovedu da tragičnih posledica.Pre ili kasnije.I naučeni smo od malih nogu da tako nešto ne tolerišemo.Nipošto.

Ali postoje neki ljudi kojima jednostavno ne možete zameriti.Doduše u perifernim oblastima, ne vezanim direktno za bezbednost letačke obuke...Razoružaju Vas svojim osmehom, nedostatkom ambicije i pristupom životu  u onom obliku kakav bi trebao biti barem povremeno kod svih nas.Svojom šegom dodaju nešto prave i šarene boje sumornim vojničkim danima.

Znate kakvi su i ne očekujete od njih previše.Čak i kada ste im šef.A oni i ne kriju svoje mane.Žive sa njima i pružaju se u skladu sa svojim talentima i željama.

A to treba poštovati.Na neki ljudski način...

Jer bez smeha i ne vredimo bog zna šta.I to je jedna od retkih prednosti ovih čudnih primata.

Teško je napisati pravu iskrenu priču, sastavljenu samo od sećanja, vodeći računa da akteri ne budu njome povređeni.

Ovde toga nema, niti će biti.I u narednim pričama biće samo šaljivih podsećanja na ljude iz našeg okruženja koje smo voleli, poštovali i koji su nas uveseljavali.

Verujte, oni su mi mnogo draži, od ovih strogih i mašala ambicioznih...

Njih se tek treba čuvati.U svakoj vojsci na svetu.

Živ i zdrav mi bio doco.Još dugo.Drago mi je da sam te sreo.

I hvala na svim onim osmesima koji su nam zbog tebe i tvojih fazona godinama borali lica.Eee, hvala ti i za one silne recepte.Barem ti 'očale nisam nikada tražio...

Cvele, foto-gray, travar...

P.S. I upamtite čuvenu docinu ,,Jedini pravi lek je ...,,

        Valjaće Vam.

Hajka na slavu...Il' obrnuto

Glory... alijas Slava mi


Eh, ako od 'volke slave ne ofalim onda mi spasa nema.Definitivno.
Joj ljudi moji al' me krenulo ovih dana.
Drugar Zvonko postavio, recimo reklamu za ,,Janjičare...,, na FB i sad, ko šta radi, ja dva dana samo odgovaram na lijepe i drage, drugarski moćne, sadržajne poruke i planiram kako od mog Vese (izdavača i druga...) nabaviti dovoljno knjiga za sve moje sadašnje i buduće prijatelje iz celog sveta koji su izrazili želju da je poseduju.
Knjigu mislim.He, he...
Kao da se otvorila brana drugarstva i sada me nosi bujica nekakve, skoro dečije, popularnosti i slave.Ko' da sam dao presudni gol u zadnjoj sekundi fudbalskog finala, osmih razreda.
Jutros nisam mogo' ni doručkovati od ,,uzbuđavanje,, (www.Šojić). Pa ako ostanem i zeru dosljedan triatlonu u preskakanju obroka, more bit' od mene i bidne nešto i rešim se konačno ovog sredovečnog ,,air bega,, .
Jako sam srećan, baš ono, jako.Hvala Vam drugari.
Siromašna je ovo reč za toliku zahvalnost, a i šteta je što mi sada ne vidite osmeh.Čak i recidiv onog davnog facijalisa mi jutros nekako ljepše stoji.Šmekerski.Belmondovski.
Sad je na probi čvrstina mog karaktera.Uzdam se u ovu sirotinju, poštenje i kućno vaspitanje da se ne pokvarim, uobrazim i da ostanem, bez obzira na naslov bloga, mojim krivim nogama, čvrsto na zemlji.Sa obe.
Bio sam ja i na većim visinama i tužno, na sopstvenom primeru naučio onu među-narodnu ,,Ko visoko leti ...,,
No i stra' me nekako.Trebo' bih pisati novu knjigu, a čini mi se da ja i ne znam bolje od ovoga.Možda drugačije da, al' iskrenije, ne...
Za ovih stotinjak priča tek me čeka golgota ,,izdajstva,, ( izdavanja, he, he...) pa možda to bude blaga ćuprija, jednostavan prelaz, time out i odmorište do mog ,,Apatrida,, (zamišljenog, budućeg romana...).
Dakle drugari, hvala još jednom.Puno.
Ostajem pri datom obećanju.Svi koji žele da pročitaju moje prvenče neka mi se slobodno jave na mail.Rado ću im poslati text knjige u elektronskom obliku.
Dajem reč.Pionirsku.To mi je poslednja a da je skroz časna... (jedan moj kolega se u šali uvek zaklinje ,,sestre mi, časne,,...).


O čemu sam ono htio pisati prije ove popularnosti?
Mene pamćenje srećom dobro služi, da kucnem u drvo.Kuc, kuc...
Ko je?


Zezam se.Htio sam opisati protekli vikend.
Moju, drugu po redu, hajku na vuka...Oprostite na rukopisu, pišem jednom rukom.Rokno' sam na friškom ledu, u poneđeljak, ispred kuće našeg drugara Mede, potpuno trijezan i na sred asfalta.Ruke u džepovima, dočekao se na lijevi lakat, pa sad i nos moram čačkati desnim malićem.Nisam se stigao dočekati na glavu i eto.Znate kako ide ona pitalica ,,Ide Mile lajkovačkom prugom i drži ruke u džepovima.Čime se Mile igra? Pa životom...,, Ovde niđe voza ali umalo da zglajzam.A ruke u džepovima sam držao samo zbog zime.Pionirska...
Bi kako bi.Proći će, nisam ništa slomio, samo je plavo.
Nešto 'nako ko boja onih davnih šinjela.Tamno, temeljna.


Dani proteklog vikenda zaslužuju celu knjigu obzirom na količinu događanja, provoda i sadržaja al' neću toliko.Navešću samo detalje jer su dešavanja slična prošlogodišnjim pričama ( ,,Doktori života,, i ,,Pomor vukova... Rosseom,,) pa da se ne ponavljam.
Šta je bilo isto, a šta drugačije u odnosu na prošlu godinu?
Isto je bilo nezaboravno druženje, šale, fešta u hotelu, preterivanje u hrani i piću, kao i tužni rastanci...
Promenili smo neke stvari na bolje.Mnoge, ako je to u opšte moguće.
Sreli smo drugare iz cele Evrope, od prošle godine.Moj prijatelj Goran je održao obećanje, pa su naši dragi drugovi i istomišljenici ,,Doktori života,, svi ove godine, umesto u hladnom hotelu, noćevali u njegovoj kući.U toplom, čistom i prijatnom ambijentu.
U petak uveče nas dočekalo pečeno jagnje, vruća pogača, domaća ljuta, sir mladi, turšija, ajvar, još mnogo drugih đakonija ponuđenih na ,,slavski,, postavljenom dugačkom stolu...
Pećka, bubnjara, založena i pucketa, a mi željni priče jedva stigli oprati ruke dok gostoljubivi domaćin već goni za sto.Mraz na prošaranom prozoru nas jedino opominje da je budući rizik šoranja sa trema jednak Fon Paulusovom.
Resto, sublimirana merakuša.
Jedva se, oko ponoći, rastali i rasturili po sobama spremnim za konak i ugrejanim, svaka svojim ,,kubeom,, (lokalizam a znači, mala okrugla peć, ekstremno efikasna u svojoj jednostavnosti...). u krevete sa čistom posteljinom, vojnički zategnute.Nije zaća još zaboravio kako se to kvalitetno pitomački radi, he, he...
Subota je donela jedno od najsjajnijih jutara poslednjih nekoliko mojih, srednjih godina.Sneg od dvadesetak santimetara, predivni krajolici i savrešno sunačno jutro su doprineli tome da mi ni ranac sa zajedničkim doručkom, vodom i brljom, svetom mučenicom, ni karabin, napunjen i spreman (ne brinite, puška je zakočena, he, he...) tih desetak krivudavih, samotnih a tako sadržajnih kilometara ne budu teški.
Seo sam na ranac na ivici hrastove šume i posmatrao predeo ispred sebe.Na cjelcu se octavaju samo tragovi divljači od prethodnih dana.Sunce odskočilo, mraz štipa.Naslonim tandžaru na kolena, cugnem mali gutljaj, tek da okvasim usta i pomislim ,,Bože kakva jutra propuštamo u našim gradskim džunglama...,, i kako život može biti lep u svojoj jednostavnosti.
Izvadim telefon i sms-om čestitam mojoj dragoj tetki i njenima Slavu šaljivom porukom karakterističnom za ovakvo piskaralo.
Nigde ne žurim.Ja sam svoj trenutak sreće u ovoj hajci već ulovio.
Sam a srećan.Nešto mi nije dobro.
Uto zvoni telefon.Gladna družina se vratila na čeku kod koje smo ostavili auta.Svi čekaju samo ja na drugom kraju prevoja.
Kome se raduju, meni ili rancu, veliko je pitanje? Ma i nije, al' ja nogu pred nogu nazad lagano.Kako ono Britanci vele ,,Ako hoćeš da te poštuju, pusti da te čekaju...,, Moram ipak malko požuriti.Znam ih.Kad su gladni, jako su nervozni.A ovaj puta su i naoružani, vrlo.
U nekih po i kusur sahata eto i mene.Sreća našo' sam direktnu džadu.Pravo od sela ka asfaltu.Sa prtinom.Sve ki upisano.
A tamo oko parkiranih vozila pedesetak lovaca.Nive parkirane jedne ka drugima a haube iskorištene kao najveća trpeza na otvorenom.Suvovine, pogače, salata i alkohola u neograničenim količinama.Pravi lovački doručak sa svime što uz njega ide.
Fotografisanje, intervjui, nekoliko TV ekipa i na kraju takmičenje u streljaštvu.U plastičnu flašu na vrh štapa rokalo se bokericama, hamerleskama, jednocevkama, pumparicama i svim ostalim što nosi sačmu.Ja sam puco' u vazduh.I pogodio sam vazduh...
Potrajalo bi to, da nas nije čekao hotel i čuvena popodnevna fešta.
Sa dolaskom u grad saznali smo i rezultate hajke.Jedna vučica, jedno prase , 50, 60 kila i dve lisice...Eto to je skor.Odličan, tj. dovoljan.Meni.
Imo' sam se i ove godine sa čime slikati.


Kući da se presvučemo, umijemo i namirišemo pa ponovo pravac, grad.
Fešta je bila ko prošle godine.Izvrsna.
Na lutriji takođe nismo dobili ništa.Jedino je pjevaljka bila katastrofa.Kako krešti, majko mila.Da je bar zgodna pa da istrpiš.Moro' sam tuknuti brzinski par špricera da bi je ikako mogo' slušati.
Neš' se ti sestro od pevanja leba najesti.Mlada si, idi radi nešto drugo.
Poslije smo mi sami pjevali, nazdravljali i neverovatno ali na spavanje otišli pre ponoći jer smo za nedelju imali planiran ozbiljan lov.


U nedelju rano, u šest ujutro, smo već bili kod domaćina kući u malom selu ispod planine.
Uspon nagiba na ivici trpeljivosti i desetak kilometara pravo uzbrdo testiraće našu odlučnost i mogućnosti.Pre polaska smo videli vrh na koji stremimo i ne bi nam baš pravo.No da se ne brukamo pred domaćima.Domaćinov sin, izuzetan lovac Marko i njegov drugar već odmiču napred sa psima.Kreću u pogon još nekoliko kilometara dalje.
Mi se vučemo ko Savina kolona sa centralnom bolnicom, a Sale odlučuje da nam čuva leđa na početku šume.On ne može dalje.
Srećom, poneo sam rezervnu majicu u rancu.Ovo je uspon koji testira volju, snagu a i kardiovaskularne parametre do maksimuma.Domaćin usporava ritam.Vidi nas, gradsku čeljad, potkresanu maliganima, obavijenu oreolom slobodno radikalnih isparenja i nezdravom bojom lica pa računa bolje da utanji tempo, no da mora još nekoga nositi.
I na duši...
Naredna dva sata ćutimo, tačnije duvamo i hukćemo ali pratimo.Sneg upada u čizme a puška postaje nepodnošljivo teška.Što li sam je ponio?Meni nikada ni trebati neće.
Stigosmo, jedva.
Presvlačenje (samo do pojasa, na gore, nemojte biti bezobrazni...) i pravac na čeke.Čuju se psi, gone nešto.Svi ćutimo, raspoređeni na razinu dogledanja.Upozoreni na moguće pravce nailaska divljači, ali i oštro upozoreni da pravimo razliku između Marka, žuće i vuje ili veprine.
Psi, uvežbana i hrabra stvorenja, neugledna u svojoj spoljašnosti ali izuzetna u svojoj hrabrosti, nastavljaju posao narednih četrdesetak minuta.Lavež odleže različitim tonalitetima i učestalošću.Čekamo.
Ja zagrlio majčicu bukvu.Kakva pucnjava, neka sam samo ovo preživio.Hebo Igman.
Javorac je pravi, iskonski, test izdržljivosti.
Sunce koje se kao stari, dugo otsutni, prijatelj pojavilo iza obronaka Kopaonika, slaveći svoju pobedu nad maglama visokog pritiska, signalizira loženje vatre i vreme za doručak.
Na stolu od oblica i klupicama istog sastava odmaramo, dok se vatra razgori i doručak bude serviran.Apetit mi je slab, zbog krešatlice od sinoć i preventivnih špricera, a izvorska voda jutros prehladna ako želim da prođem bez nekog ozbiljnog laringitisa.
Sliku Vam ne mogu predočiti.Moraću Vas odvesti.
Doručak, repriza onoga od juče po ponudi, količini i raznolikosti.U trenu žuća ponovo zalaja i otrča ka šumi, Marko zgrabi pušku i potrča za njim.Mi ga samo sa zavišću gledamo, ma obojicu, tada spremni da potrčimo recimo u procentima kao Hosni Mubarak i slični, da podnesu ostavke.
Nisam stigao ni do trećeg komada domaćeg mladog, neslanog sira, kada se iz šume iza brega začuo pucanj.
Nakon par minuta eto žuće (ker se zove drugačije ali sam ja zaboravio pa je zato ovo žuća, malim slovom, meni je svaki pas takve boje o'ma i tog imena) a eto i Marka.
Nosi kunu zlaticu.Štetočina je platila glavom da se gosti ne bi brukali.
U povratku je bilo neznatno lakše.Nizbrdo.
I ako po takvom snegu ni to nije jednostavno.
Smeh i neke priče koje nam inače nikada ne bi pale na pamet.Pauza na pola puta da probamo moj karabin i testiramo našu preciznost.Penzioneri protiv mlađarije.U grupi sam logično, kluba penzoša.Izgubili ubedljivo.Rezultat neću.Naša bukva jedva ogrebana a njihova će se osušiti garant...
Do sela se dovukli zadnjim snagama.Neutronima snage, nekada moćnih spodoba.
Kući stigli kao Zagor te Nej (duh koji hoda...).Po slobodnoj proceni u ta tri dana sam prešao više od 30 kilometara.Po najslobodnijoj.Nek' sam i ovo preguro' da se ne brukam.Samo se žućo danas umorio više od mene.
Gosti se razišli popodne.Uz par pića i čudnim nivoom tuge.Kao kada se rastaju najrođeniji.
Na rastanku već pali dogovori za naredno druženje.Goran gaji dva divlja praseta ( Micika i Gile iz prethodne priče...) pa ako baš zagusti ni sledeće godine nećemo biti bez ulova.Ma šalim se, prije bih pucao u žuću...Mislim ako ja prvi padnem sa drveta, Vi o'ma pucajte u žuću.Ne časite ni časa, he, he...
Pa je red da iskoristim privilegiju sopstvene avlije i ovde se srdačno zahvalim Goranu posebno, zatim Peri, Saši, Ivanu i njegovom ocu, Micku, Dušanu, Tomi, Marku, Kaleji, Đoletu, Pekiju, i još jednom našem vodiču, kome sam na žalost zaboravio ime.
Hvala Vam ljudi za jedan vikend koji ću dugo, dugo pamtiti.
Uskoro nas čekaju novi susreti koji će doneti i nove osmehe i atmosferu šale koja barem prividno, produžava detinjstvo.
Hvala Vam posebno na tome, prijatelji.


Ajmo zaključke, razvuko' sam pitu.
Najprije ove za slavu.
U mom kraju ima poslovica ,,U dobru se ne ponesi a u zlu se ne pokunji...,,.Kad me, u smislu slave, nije slomilo ovih dvadeset godina zla, neće me uobraziti ni zadnjih par dana dobra.Garant.A molba za Vas je ako ipak primetite da sam drugačiji, o'ma mi recite.Kritika i to najbolje javna, je jedini poznat serum za uobraženost.
Hvala i Vama, unapred.
Moraću svratiti i do banke da otvorim devizni račun.Nikad se ne zna, šta glory more donijeti.Da ja budem ipak spreman  .


A zaključke za život ću teško dati.
Ko je to još uopšte uspio?Niko.
Ja se držim sledećeg : Možda ja imam Alchajmerovu bolest, ali barem nemam Alchajmerovu bolest  ( ovo se foliram, pročitala mi ćerka na FB ). Dobro zvuči a trebalo bi da znači, samo opušteno.Sećajte se samo lepog.


Kada Vam se pruži prilika da boravite u prirodi nemojte je propustiti, bez obzira na izgovor i povod.U dobrom društvu nikakav napor neće biti preveliki.
Ako mi ovi pređeni kilometri prethodnih dana i preskakanje doručka ne donesu top liniju onda za mene više pomoći i nema.


Imal' kakvih zrakoplovnih elemenata u priči ?
Pa ima, naravski.
Dva dana sam se šetao oko VOR-a BLC i malo, malo pa gledao kolege koji šaraju sunčano januarsko nebo visoko, na parnim i neparnim nivoima.
I uživao namanje kao oni.


Pozdrav drugari.Ovo beše izveštaj o hajci na slavu.Ili Slavi na hajci, ko bi ga znao?
Do sledeće priče, sve najbolje.
Vaš


Cvetko Điđimilović...

Spletkarenje sa sopstvenom nadom…

   pisano 20.01.2011 

Čudno mi i napisati ovaj datum.

Nikako još da se naviknem na ovu jedanaestu.Druga decenija, dvaes' prvog veka.Kad prije?

Danas je moj ćale napunio šezdeset i petu.Srećno babo, još toliko, al’ zeru boljih od ovih do sada...

Nije me bilo nekoliko dana.

To jest, bilo me naravno, ali ne ovde.Pozvali nas prijatelji u selo par dana.Da dočekamo Novu po Julijanskom, Gregorijanskom, ma nemam više pojma, to nikad nisam ni upamtio i stalno miješam.Ovu pravoslavnu...

Za Novu sam pomiješao samo ,,šumadijski čaj,, i zaječarsko pivo pa me novo sunčano, rajsko, januarsko jutro probudilo sa gorčinom u ustima i pulsiranjem u ponto cerebralnom uglu (foliram se, to sam pokupio iz prethodne priče...).Jednostavnije, tutnjalo mi maličak u glavi.Potiljačni deo.

Što bi reko’ onaj noviji vic.

Američki biznismen vodi dnevnik o svom boravku u Moskvi.

Prvi dan.

,,Danas sam pio sa Rusima.Umalo nisam umro...,,

Drugi dan

,,Danas sam pio sa Srbima.Žao mi je što juče nisam umro...,,

Eto, preživio sam.Na jedvite jade.

Stigao za vikend i u lov.Ako se to tako uopšte može nazvati.Prvi puta vodio sina na predivne obronke planine Jastrebac.Šetali po sunčanom, skoro aprilskom danu, predivnim proplancima i stazama prekrivenim suvim lišćem.

Kraj izvora, u dubini bukove i hrastove šume, visoko iznad sela, jeli sušenu ćuretinu, napili se planinske vode i nakon toga stigli i do vrhova pred nama.Videli par svežih tragova koji, sudeći po veličini, pripadaju veprini neuporedivo većoj od mene.U povratku bacali po šumi preostale petarde koje su mališi pretekle od praznika.Malo da nerviramo ostale predatore, čitaj lovce po šumi, a malko da okuražimo Gileta koji se već bio opasno umorio.Nakon petanestak kilometara i neposredno pred povratak u selo, u udolini gde je nekada davno drugar video čopor vukova, napravili smo i poslednju pauzu.Streljačku.

Izšenlučili dvadesetak metaka iz karabina i magnuma.Kolega ima neku municiju koju je kupio kada i pušku (u Zagrebu prije bezmalo tridesetak godina...) pa da je ,,razdužimo,,.Bilo je otprilike kao sredovečni klimakterični šmeker sa vijagrom.

Opali svaki drugi put...

Eto pogodili smo i bukvu.Smrtimice.

Srećom, samo nju.

Gigoslav je sve muke junački podnio i prošao test za neku buduću avanturističku šetnju.Čak i za višednevni ribolov na koji ga planiram ljetos voditi.Dan je bio izuzetan i neponovljiv.Kao da smo ga baš tako planirali.

I to nije bio naš jedini susret sa divljim svinjama tih dana.Moj drugar Goran je jesenas kupio dva praseta divlje svinje, male, šarene, Miciku i Gileta, pa bi mogli vežbati na njima.Mogli bi, da oni nisu tako umiljati, pa smo prethodne lepe dane iskoristili i za igranje sa ,,zverima,,.Daklem, ništa od naših istrebljivačkih budućih lovova.

Ukratko, bio je to savršen vikend.Produženi vikend vredan svakog sekunda sećanja.Vreme su dodatno ukrasili i igranje sa Teom, malim sibirskim haskijem, radoznalom i nestašnom krznenom lopticom, jaganjcima Romulom i Remom i još puno, puno toga.

Hvala Zlato i Gorane.Bilo je sjajno.

Nakon povratka kući, dočekale nas redovite obaveze.Uobičajena svakodnevnica.Može li ovo uopšte biti rečenica?Ako može, onda je stvarno bljak.A takva mu nekako dođe i rutina.

Ali ja ovde bježim od rutine.Ušuškam se i merakuša.Sam svoj gazda.Rijetko mjesto na svijetu gde obične brige naprosto nestanu.Nema ih.Hajd sad kao u crnoj rupi da ubačim ođe jednu tešku temu, baš da vidim 'oćel bit' bolje?Oćel' nestati?

Zvao me juče klasić i predložio mi da tužimo državu.

Koju?Pa ovu.

Ako se i ova čudna tvorevina more tako nazvati.Ovo ,,tvorevina,, mora da je neka kovanica vezana za vlas' , ljudskost, hrabrost i čast većine ovih ljigavaca koji odlučuju o našim sudbinama (ono, verovatno izvedenica od množine imenice tvor, tvorovi...).

Dosta je bilo.Godinama nas zakidaju i prekipilo.

Pošteno, pa na sud.

Danas je devedeset godina od smrti vojvode Živojina Mišića.Sakupili se kokošari da mu kao, odaju počast.A niko od istih ne kaže da je genijalni vojnik morao založiti i svoju oficirsku sablju da bi kod komšije krčmara kupio par litara vina i počastio kolege povodom penzionisanja.

A žena, Milunka Savić, heroina koja je kao dobrovoljac prošla balkanske ratove i celi WWI, pet puta ranjavana, nosilac Karađorđeve zvezde i francuske Legije časti je umrla u Beogradu, u krajnjoj bijedi.

Odbila Francusku vojnu penziju, a našu nikada dočekala.Umrla sa tragičnom penzijom čistačice Hipotekarne banke.Bruka i sramota.

Nekako se i ovi današnji ponašaju isto.Ništa se promenilo nije a i ako jeste, na  gore je.

Ni ono što nam po zakonu pripada, ne daju.Zato spremam papire, odvojiću od ove crkavice i za sudsku taksu i juriš na vetrenjače.

Malo me stra' jedino ovakvog pravosuđa.Nedavno sam čuo da su iz izvršne vlasti naredili penzionom fondu da ne prima poštu.Ej, otvorili poštanski pretinac da ne bi potpisivali povratnice koje su za sud jedini dokaz primljene pošiljke i tako usporili sudske postupke.Neshvatljivo, čega će se lopine sve dosetiti.

A današnje sudije imaju mudanca (ovi koji imaju...) ko' paukovi.Ali na neki način ih i razumem.Kako da sude nepristrasno kad im svaki čas preti neki reizbor? Te čim izvršna vlast utiče na pravosudnu teško ćemo mi stići do Evrope.Ikada.

Nedavno sam u Banjaluci, prošlog leta, kod uličnog prodavca video izuzetnu majicu.Nisam imao para da je kupim ali sam pažljivo upamtio šta piše.Na plavoj majici su nacrtane EU žute zvjezdice a u sredini velikim slovima piše ,,Zbogom Evropo, ja sam prop'o...,,

Bundžija poput mene se nikada ne predaje.Poput one situacije kada Srbina, nakon dobijene sedmice na Loto-u  pitaju komšije  ,,Šta će radiš, s' tolke pare?,, odgovori ,,Eee, sve ću da Ve tužim pi..a Vi materina...,,

Da mi je kakvih parica bio bih savršen parničar.

Pa meni ni ministar odbrane, ovaj sadašnji, nije smio odgovoriti.Zavuko' se u mišiju rupu i napujdo' nekog Danka, brigadnog generala da mi odgovori.Ej, građevinski inžinjer a brig. general.Pa đe si ti bio moj ,,đenerale,,?Kako si ti pomogo' ovoj zemlji da te postavi za generala?Ili si samo ono, podoban.

Ko fol, pročito je ministar pismo i da mu se više ne javljam.Ok. Ali ministre svijet je mali, srešćemo se jednom.A i lijepo mi nekako.Ministar se boji kapetana.Lijepo, jes' kapetan pilot ali meni se čini ministre da se ti bojiš istine.

Ako i treba.

Htio sam u nekom od nastavaka turiti ođe i moju celokupnu prepisku sa gdin. ministrom, al' ajde da ne gnjavim.I da me ne ponesu emocije.Staviću samo par odlomaka.Čisto da vidite da poruka nije bila ,,uvlakačka...,,

Ma nisam ja pisao samo njemu.Pisao sam i predsedniku države, premijeru i načelniku generalštaba.Od svih me jedino pozvala šefica Tadićevog kabineta i toj dobroj ženi se od srca zahvaljujem.Ostale odogovore Vam neću opisivati.Otprilike, liče na pošiljaoce.Truba.

Ni burek u njih da ne zamotaš.

A odlomci o kojima sam pričao su recimo sledeći...

,,Ministre, samo da ti javim,

Neko ti čita privatnu poštu.Ja tebi u septembru uputio lično pismo, a dobio odgovor sa mesta kome se nisam nadao.Naime neko od tvojih ,,napujdao,, na mene kancelarijske štakore iz ... .

... Ej, (taj i taj lik)... i njegove mafioze prete kapetanu, pilotu.U ostalom šaljem ti u prilogu kopiju odgovora pa sam vidi kako su pismeni i korektni.I to oni koji su, između ostalog, i delimično krivi za problem zbog koga ti se obraćam.

Ne persiram, ma nije zbog manjka poštovanja, no rekoh, opet je lično pismo pa će i tvoje ,,rukoljupce,, biti valjda sramota da otvaraju tvoju poštu, a i mlađi si, i pošteno poslednje izjave u medijima su direktno povezane sa količinom respekta? Smatrao sam te dobrim čovekom, ali…

... Znaš kako kaže Marko Miljanov ,,Samo čojstvo i bruka žive dovijeka...,,

I što sam ti ovo sve napisao?

Nemam drugi način da ti se obratim.Očekujem lični odgovor.

Ovima tvojima koji će ovo ponovo čitati da javim da je otvaranje tuđe pošte nepristojno a i zakonom kažnjivo.

A osnovni motiv zašto ovo radim jeste u krajnjem zbog moje dece.Moraću ovo i prethodna pisma pokazati mom Igoru koji se ,,loži,, na Vojsku i avijaciju.

Šta će jadno dete, ima samo 8 godina.Jednoga dana, kad me priupita šta mu je tata ostavio, da mu imam šta odgovoriti...

... I nema tu neke teške filozofije, no’ kako bi reko’ naš pokojni Zoran, i kako ja učim svoju decu ; Mislim, sine Dragane, nemo’ se ljutiš, samo POŠTENO. Pa kako bude.

A da ne bi bilo da se nešto krijem, Čestitam ti praznike, i odgovor očekujem na adresu...,,

Eto tako, odgovor nikada nije stigao.

Sad mi je nekako i drago.Više se i ne ,,dopisujem,,.Čis' omašaj.

Idem malo da vidim kako radi pravosuđe.I ima li za ove balkanske patuljke (kako ja često volim reći...) još ikakve nade.

Javiću vam već kako sam u ovoj priči prošao.Ako dobijem ovu lovu koju mi duguju ima sve da vas zovem na pivčugu.Biće valjda dovoljno.Nemojte se o'ma radovati.To pivo koje ćemo piti još nije proizvedeno.Ovde parnice dugo traju.Pobeđuju samo najizdržljiviji i to iz čistog inata.

Nadam se da sam na vreme krenuo.Čak i prvi vojnik ove zemlje je nedavno izjavio da će stambenu problematiku u vojsci uglavnom rešiti biologija.

Ljepota.

Kad nešto 'vako pogledaš i ne duguju mi mnogo.Mislim u nekim normalnim okvirima.Za mene je puno, sa kamatom preko tri milje evrića.I to mojih.

Što bi rekli Žera i Crvena jabuka ,,To što si varala to bih ti oprostio, al' što si mene, e to ne mogu...,,

Tako braćo tvorci (opet od iste imenice...) to što ojadiste državu tu vam i 'nako nemerem ništa ali to što mi đeci uzimate iz usta, e za to ćemo se braćo ćerati još...

Dvadeset godina poniženja i bezumlja je previše za oproštaj čak i tako tolerantnom čoveku kao što sam ja.

U crkvu ne vjerujem, vojska, znam dobro kakva je, nije se poslije mene popravila garant, dakle od institucija mi tako ostalo jedino pravosuđe.

Srećom, zastupaće nas u ovom postupku stari sudija koji nije reizabran u zadnjoj turi, pa se možemo nečemu i nadati.Valjda im već zna sve karafeke.

Obično kažu da nada umire poslednja, al' što je mnogo, mnogo je.Naslov je parodija na naslov čuvenog romana mlade spisateljice a pošto ovi duše i nako' nemaju, ostala još samo nada.

I da bi priču postavio dok još traje datum ćaćinog rođendana, ajd' laku noć.

Onima koji slave Svetog Jovana, Srećna Slava.

A ostalima srdačan pozdrav i nadajte se.Ne boli, ne košta ništa, a more bit i uspije po nekada.Treba se nadati ali i boriti.

Valjda neće biti ono ,,Kadija te tuži...,,

Vaš ,,Parničar,, Cvele.

Sasvim običan dan...

  

Bio je to jedan sasvim običan dan.

Ni slutio nisam da bi to mogao biti momenat kada će se završiti moj život.Umalo bukvalno i trajno.

Ili barem onaj i onakav njegov deo, koji i kakav sam do tada poznavao...

Zamke prošlosti nekako uvijek leže u trenutcima zaborava.Volimo pamtiti lijepe stvari, čak i uljepšati ružne ako će ih to lakše upasovati u ramove sjećanja...

Hajde da pravim ram.

Ovo bi morala biti jedna od mojih najznačajnihjih priča.Ne po dužini trajanja, ljepoti fabule ili utisku koji će ostaviti na čitaoce.Morala bi biti najvažnija zbog ,,utiska,, koji je ostavila na mene.Više utisaka, jakih i bolnih.Utisnula me, brate, ono neviđeno.

Toliko toga bih Vam želio reći o tom danu i danima neposredno posle njega a nisam sasvim siguran u uspeh.A uspeh bi trebao biti, bar sa moga stanovišta, da dočaram ono kroz šta sam prošao i prolazim od tada, poslednjih trinaest i kusur godina.Surova kritika moje mame, stare učiteljice, vaspitačice mnogih generacija je bila da su mi pojedine priče poprilično ,,zbrkane,,.Valjda puno detalja na malom prostoru.Prepliće mi se i puno različitih tema.Zabolila me kritika ali takav mi valjda stil.Oprosti mila majko, nadam se da su mi priče barem životne a život nikada nije jednostavan ni linearan.Bolje i to no da mi je mati rekla da sam dosadan.Ova priča more bit' bidne zbrkana al' dosadna, jok, jok (ovo ,,jok,, sam pokupio iz nedavne, najpopularnije sage o Onuru i Šeherzadi...).

Od samih početaka mojih ,,književnih brljotina,, izbegavao sam pisanje o narednoj temi.Nekako sam je se uslovno i plašio.Nesvesno je ostavljajući pod pepelom svakodnevice.No, kako sve u životu jednom dođe na dnevni red, obećao sam nedavno mom dobrom prijatelju da ću pisati o ovom događaju, pa idemo.

Da ne odlažem dalje.

Ne volim patetiku.I moje priče ne vode ka tome.

Ni u jednom obliku.

Zato bih neuporedivo više volio da mi zavidite, čak i da me mrzite, nego da me sažaljevate.Do kraja ove priče videćete da imate elemenata za sve.Jedino eto mržnju isključite.Ako morete...

Evo i fabule.

24.11.1997, godine.

Dan, kao što rekoh, običan.Novembarski, hladan i siv.

,,Prvoklasni,, kapetan taj dan ima posla.Lepog.

Sa dobrim drugom, izvrsnim pilotom i jednim od najboljih ljudi koje poznajem, mojim i ribolovačkim ,,saradnikom,, Sokolom, krećem na put.Ostatak posade takođe izuzetni likovi, vreme u meteo smislu, sasvim prihvatljivo za to doba godine sa tendencijom poboljšanja i gde ćeš bolje.

Eto zaboravio sam šta smo prevozili.A to je u ovoj priči i totalno nebitno.Za trenutak ću iz priručne bibilioteke, uzeti i svoju Knjižicu evidencije naleta da proverim ostale elemente maršute za taj dan.

Ovako.

Marš ruta Niš-Priština-Podgorica-Batajnica-Niš. Ukupno, 4 leta, dva sata i dvadeset pet minuta.Cela država, tadašnja.Sve u složenim meteo uslovima.I sve bez ikakvih problema.A sam let daleko od složenog.Sa takvim sastavom posade pravo uživanje i zadovoljstvo kakvo samo može biti na višesedim avionima.Ja letim sve letove toga dana a moj dragi drug i vođa, samo održava vezu, sređuje spiskove prevoženja (što je teži deo tih godina, na tim relacijama...), zeza se sa putnicima i ostatkom posade.

No ovo je, na žalost priča o drugom delu toga dana.Ne o lepoj obdanici no o užasnoj noći i dugačkom mraku moje budućnosti...Daj prvo da završim dan.

Taj dan.Ovaj danas ću tek videti.

Od celog puta u sećanju mi je ostao prilaz za sletanje u Nišu.Za pravac 29, zalaz preko grada i nisko preko autobuske stanice i prigradskih hala Mašinske industrije.Pistu vidim i ovoga trena.Još u nekim snovima gledam u nju.Časna pionirska...

Uslovi dobri.Vetra nema.Oblaci povisoko.Anuška sama klizi, volan takođe nekako sam krene u ,,ravnanje,, blago prema meni i eto.To je to.

24 tone metala i tereta, lagano kao perce, dodirnu beton piste baš na onom mestu gde se to i treba desiti.

Pogled u vođu, i mehaničara Velju, osmeh mojih prijatelja, skidanje elisa sa upora, lagano kočenje i silazak sa PSS-a (poletno, sletna staza – prim.aut.), su bili i poslednji trenutci moje letačke profesije.Zato ih možda tako dobro i pamtim.

A ko bi rekao?Sve je tada ukazivalo na nešto sasvim drugo.Na jednu impresivnu karijeru i jedan zadovoljan život.

Dan još nije gotov.A ostatak bolje da sam prespavao.Zera je falila do onog, vječnog sna...

Standardno, došao predveče kući, malo nešto čalabrcnuo, otišao po ćerku u predškolsko i sačekao veče uz smorni TV program.Nešto kasnije te večeri nas drugar iz komšiluka pozvao na slavlje.Poslije puno curica u porodici, njegovom bratu se rodio sin.Viđi, crnogorska tradicija.Da se počastimo.Loza i meza.I častimo se mi tako, ja već suknuo nekoliko tura kad zvoni telefon.Zove ćerka od kuće, doći će nam gosti.

Komšija iz podstanarstva sa ženom i klincem.Kud baš večeras da dođu?Šta ću, moram kući.

Jaran ne da da krenemo...,,Ajde ostanite još malo, gledaćemo sa terase kada stignu.Kakvim autom dolaze...?,,

Šaljivo prokomentarišem ,,Onim ko' mrtvačkim, samo krem boje...,, (Ford Granada, caravan - prim. aut.).Umalo da tako i bude.

Gosti su nam stigli nakon pola sata, a mi smo bili kući ipak neposredno pre njih.Džezva i voda za kafu je već turena, a na moje pitanje šta će popiti, moj bivši poznanik, Zvonko mi reče da sada neće ništa i da bi trebali samo nakratko nas dvojica da odemo do grada da završi neki poslić.Dok kafa bude gotova mi smo već nazad.Razlog više nego banalan.

Držao je neki dragstor, obijali mu ga često i par puta mu razvaljivali i kasu.Pa je ustanovio praksu da je na kraju radnog dana zaključava u magacin.

Srećom, nije prihvatio moj predlog da povedemo i decu sa obrazloženjem da ćemo se za tren vratiti.Nismo nikada više.Bar ja ne.

Skratiću detalje.

Do centra, nekih tri kilometra, došli vrlo brzo.Noć je mračna, sa sumaglicom ali ulice bez snega.Suve.

On završio šta je imao, ja ga sačekao ispred, pored kola, i krećemo nazad.Poslednje čega se sećam jeste da sam ga pitao da mi da da ja vozim do kuće, jer nikada nisam vozio Forda.Interesantno ali to nikada do tada nije bio moj običaj.Odgovorio mi je da mu nešto zaglavljuje sajla kvačila pa ćemo to neki drugi put.Seo sam na mesto suvozača i krenuli smo ka mojoj zgradi...

Kao što bi Čerčil rekao posle El Alamejna, u novembru 1942. god.  ,,Ovo još nije kraj.Nije ni početak kraja.Ovo je kraj početka...,,

Taj ulazak, te večeri, u tu Granadu, je bio kraj svih mojih početaka.Ili početak svih mojih krajeva...

I tako...

Sledeći trenutak koga se kontinuirano sećam zbiva se nekih tri dana kasnije, kada budeći se iz kome na VMA, pored mog bolesničkog kreveta sa jedne strane vidim moga oca Jovu, a sa druge mog komandanta brigade, Radovana.Ljudinu i izuzetnog čoveka o kome bih mogao i o kome ću pisati još puno priča.Istinskog poštenjačine, pilotčine i vojničine kakvih sam malo sreo.Jedan od najboljih.Čak i da mi u životu nije uradio ništa više dobro, taj boravak pored moje bolesničke postelje u trenutku moga buđenja mu nikada ne mogu zaboraviti.

Nikada.Hvala ti Radovane...

Ajd vodim klinju na trening, prvi u novoj 2011. toj pa da ga ne propusti.A i raznježio sam se nekako što nije najbolje za jednu ozbiljnu priču pa ću nastaviti popodne.

Vratio sam se.

U ovim trenutcima, srećom samo u sjećanju, vratio sam se u krevet, onaj do vrata, neurohirurgije naše, bez premca najmoćnije sanitetske institucije.Bar tada i bar meni.

Nikako da povežem Jovu i Radovana.

Otkuda oni tu i otkuda zajedno?I šta uopšte ja radim tu?

Pitanja konfuzna, objašnjenja izokolna.Skontam da sam imao nesreću i da se već nekoliko dana nalazim u stanju retrogradne amnezije, kako doktori vole reći.

Dakle, ne sjećam se skoro ničega.

Dolazi pukovnik Tadić, neurohirurg i načelnik odeljenja, moj stari poznanik.Osmjeh sa vrata, inače ozbiljnog i sijedog, koščatog genija.

,,Ej, de si pilot? Budan si, napokon.E znaš, hebi se, mi skontali da si avionom rokno' u neko brdo pa ćemo te par nedelja ,,krpiti,, a ti spuco' u banderu...Bruka.Ne brini ništa, sada samo odmaraj, sve je gotovo i bićeš ti sasvim dobro...,,

Ode čovek.Ima puno posla.Ćale i Rašo stoje i gledaju ka vratima na kojima zamiče beli mantil.Zatim još malo popričaše sa mnom pa me ostaviše da odmaram.Ubrzo i ja utonuh u neki polusan rezultiran verovatno silnim lijekovima koji su kroz razne cevke koje su iz mene virile stizali do mog izmučenog organizma.

U narednim danima saznao sam i detalje.

Čuo sam, od mojih najbližih, šta se u stvari desilo te večeri.U povratku smo se našli u delu grada na kome počinje centralni Bulevar.Vozač je velikom brzinom ušao u krivinu koja je jako problematična, oštra i sa kontra nagibom, decenijama neuređena, i do sada je uzela najmanje dvocifren broj života.Izgubio je kontrolu nad tako teškim autom, izašao na zelenu površinu između traka i mojim vratima spucao u stub ulične rasvete.Savio ga do pucanja a bandera prošla kroz taj deo automobila, isekla ga skroz do kutije menjača, suvozačevo sedište polomila i dovela do širine od desetak santimetara a samim tim razdužila i moju malenkost.U totalu.

Hitna pomoć odmah došla, odvezli me u gradsku bolnicu.Neurohirurg Nebojša Stojanović, smrad iz civilne bolnice, odbio da me primi kada je čuo da sam vojni osiguranik, pa su me prebacili u Vojnu bolnicu gde sam priključen na aparate i medikamente proveo tu, prvu noć.

Odmah došli moj drugar Vošta i moja supruga koji tvrde da sam tu noć pričao sa njima, pitao šta se to desilo, otkuda mi u tom delu grada, rekao gospoji da pazi dete, da nisam siguran kako će se ovo završiti, čak i ispričao po neki vic ali ja se toga ne sećam...

Sećam se samo jarke svetlosti i pitanja doktora da li sam nešto pio prethodne večeri, moga odgovora kao saobraćajcu sa duvaljku ,,Nekoliko pića, pre par sati...,, i toga dela kada sam ženi rekao da čuva dete.Ostalo, tabula raza.

Sećam se  bola i hladnoće dok su me vodili tj. nosili na skener i to je sve.

Kažu da sam izgledao užasno ( a kao sada izgledam bolje, he, he...).

Krv iz nosa, usta i ušiju.Levo oko van ose i lice već modro, natečeno i sa početkom facijalisa.Ali daj da Vas ne strašim detaljima.Nema smisla ali detalja ima.

Kamara.

Sutradan su me prevezli na VMA.

Moje kolege iz vazduhoplovstva su bili više nego korektni nudeći bilo koju vrstu letelice koja bi mogla pomoći.Ordinirajući lekar je odbio sa objašnjenjem da je za moje stanje i bezbednost, najboja varijanta udobnog sanitetskog automobila uz pratnju anesteziologa.Najmanje prebacivanja iz ruke u ruku.

Iz ta tri dana sećam se još samo situacije kada su moje pustili u šok sobu na VMA a moj ćale namerno obukao džemper u kome sam ja bio te noći.Kažu da sam mu tada rekao ,,Što si stari obukao taj džemper?Krvav je.,, Sećam se da sam ih video ali toga detalja  i te priče se već ne sećam.

Imao sam sreće.Opet.U nesreći.Puno.

Na to je dežurni lekar intenzivne nege rekao otprilke prvu utešnu rečenicu ,,Ne brinite.Biće on dobro, čim tako rezonuje.Krvarenja u mozgu nema, čekamo da spadne otok i šaljemo ga na odelenje.Biće ok, imao je sreće...,,

U ta tri dana ljudi su uradili skoro nemoguće.Sve operacije su bile završene.

Plastika orbite (kosti ispod oka - prim.aut.), DHS klin butne kosti, desno i visoko, imobilizacija dvostrukog preloma vilice i dreniranje desnog pneumotoraksa, ušivena arkada, obrađena bubna opna i još par sitnica..Dok sam se ja probudio, sve gotovo.

Sad bi možda i mogao kraći spisak povreda.Sedamnaest ukupno.Ko za prazničnu kupovinu.Ajmo neke.

Tri frakture lobanje.

Prelom baze lobanje (onakav kakav se preživljava jednom u milion...).

Teži potres mozga (ko bi reko' da ga imam...?).

Lezija, teža (nagnječenje – prim.aut.) abducensa (očnog nerva...), i facijalisa (nerva lica) levo...Duple slike i facijalis, žešći.Sam sebi šapućem na uvo, tiho...

Dvostruki prelom vilice.

Prsla desna bubna opna.

Dvostruki prelom dva rebra desno i pneumotoraks (probijena plućna maramica...) u njihovoj visini.

Prelom butne kosti, komplikovan, visoko, dva santimetra ispod glave butne kosti, ali srećom čist, kao nožem, bez fragmenata...Još par sitnica.

I kao šlag, obnovljena stara povreda tj. fiksacija kičme.Polomljen fiksacioni materijal.

Sve u svemu, ko' podgrijan mrtvac.Što bi reko' moj burazer.

Sada bi trebao potrošiti još puno prostora da opišem te dane u bolnici.Drugarstvo, zalaganje osoblja te neverovatne firme koja mi je spasila život, bukvalno.Trud i pažnju mojih klasića i kolega, moje supruge koja je skoro svaki drugi dan iz Niša dolazila da me poseti i donese mi brdo tečnosti, jer sam kao jednu od posledica imao i višenedeljni gubitak ukusa i potpuni prestanak lučenja pljuvačke.Grozan osećaj.Sve suvo, jedino infuzija tečna.

Neću.

Probaću izdvojiti par pozitivnih i negativnih situacija i detalja u celoj priči.

Najstrašniji, za mene, definitivno je bio kada su moje kolege dovezli iz Niša moju suprugu a sa njom i ćerku da me posete.Šestogodišnja devojčica, ušla je na vrata bolesničke sobe i nije me prepoznala. Ona stala na vratima a meni srce stalo od tuge...Eto tako je to izgledalo a ja uopšte i nisam izgledo'.Ogledalo su mi dali kao u Survivor-u, tek dvadesetak dana kasnije.Imam i sliku iz tog perioda, koja mi služi ,,za tješenje,,.Nosim je u novčaniku, pa kad otvorim, vidim da je prazan, ugledam i sliku čudovišta i kažem sebi ,,pusti, dobro je...,,

U nizu užasnih stvari recimo visoko drugo mesto zauzima kreten koji me je vozio.Došao sa ženom u bolnicu nakon par dana da me poseti, a onda se dve godine sakrio od suda i nije mi se ni javio ni telefonom da me upita kako sam.Đubre se zove Gašić Zvonko a kada su ga konačno pronašli i pozvali na suđenje došao je na moja vrata da me pita hoću li ga primiti u kuću i hoću li se priključiti njegovom gonjenju u krivici.U kuću sam ga primio, pojasnio mu kakav je čovjek i da ne želim više da ga vidim, da ja tako ne gledam na prijateljstvo, a gonio ga nisam, neka ga goni neko odgore.Onaj koji sve vidi.On dobio godinu robije, dve godine uslovno, a ja dobio ruševine od snova i zdravlja.Lakše bi mi bilo da je bio pijan, ovako sa 0 promila vozio po gradu 110-120 na sat.To je mom ćaletu kasnije rekao inspektor koji je vodio uviđaj.

Na niz mojih pitanja upućenih ,,mom priajtelju,, toga dana kada je došao u bolnicu tipa recimo ,,Komšo, molim te reci mi šta se to desilo?Odakle mi u tom delu grada koji nije logičan put za povratak da mog naselja?Kako je tekao sam događaj, kako se to desilo?Koliko brzo smo išli?,, nejasno je mrmljao neke gluposti, gledajući u pod, iz kojih sam shvatio da smo sa šezdeset na sat proklizali zbog toga što su prali ulice, preleteli stotinjak metara, odbili se od trotoara i presekli banderu...Ajde.

Srećom nisam ga posle suđenja nikada vidio.I ne želim.A ćerka je nedavno odbila zahtev za prijateljstvo njegovog sina na FB.Ako, ćeri...No nije smrad vredan prostora na ovako lepom mestu.

Ajmo dalje.Imam još detalja.

Da li možete zamisliti da lekar, neurohirurg, odbija da primi pacijenta životno ugroženog? Da, da.Uradio je to ,,časni,, Nebojša Stojanović, hirurg kliničkog centra u Nišu.Verovatno se uplašio kada je čuo da sam pilot.

Pukovnik Tadić mi je kasnije rekao da je to više nego dobro za mene.,,Pusti Vojkane, ko zna šta bi ti ta neznalica uradila...Ovako si došao u naše ruke.,, U Bosni ima odlična poslovica ,,Vrana, vrani, oči ne vadi...,, Doktori se esnafski drže zajedno.E pa možete zamisliti dokaz za moju priču gde mi u otpusnoj listi iz VB Niš stoji ,,Doktor, taj i taj odbio da primi pacijenta u stanju opasnom po život...,,Pitao sam kasnije u istrazi istražnog sudiju Gorana Pantića, sjajnog čoveka, da li tog smrdlju mogu sudski goniti a on mi je odgovorio otprilike ,,Možete, naravno.Odbiti pacijenta u takvom stanju je nešto što ne sankcioniše samo Hipokrat, nego i zakon.To je krivično delo.Ali da Vam dam jedan drugarski savet.U ovoj zemlji od 1945. do danas nikada ni jedan doktor nije osuđen za takav i sličan prekršaj, pa ćete samo potrošiti vreme, živce i novac uzalud...,,

Shvatio sam.Posle moji drugari 'teli da sačekaju docu noćom ispred zgrade i delimično ga ,,ručno obrade,, ja nisam dao.Nek i njemu sudi ,,viši sud...,,.Vide ateiste u šta se uzda?

Daj sledeće malko veselije.

Uvijek sam u letačkoj profesiji obožavao pilotske kombinezone.Ko li je to izmislio zaslužio je Nobela (ko što kaže moj jaran ,,Ko je izmislio helanke i vruće pantalonice trebo' bi dobti Nobela.Il' se mi muška goveda ložimo na svašta....,,).Ja se ložio na kombinezon.

Ljepota.

Dođeš ujutro na poso' samo uskočiš u kombinezon, obuješ čizme, tri rajsfešlusa i obučen si za rađu.Lagana, lepa jaknica i to je to.Ali ubedljivo najbolji i najkvalitetniji deo letačke opreme koji smo ikada dobili je bio plavi, pamučni, dugački, donji veš.Kako je to bilo udobno i lepo, ljudi moji.I čim mesec ima slovo R u kalendaru (od septembra do aprila, he, he ...) skidao ga nisam.Dobro nemojte o’ma, imao sam dva kompleta, jedan sam uvek mogao oprati.Tako sam ga na sebi imao i te noći.Ej skinuli mi preko skrckane glavudže ono sranje od rol džempera, a isekli mi onakav veš.

Ma šalim se naravno, ne ljutim se zbog toga.Moja mati mi je često govorila ,,Uvijek sine obuci čist veš, nikada se ne zna…,, .Teško da mati misli na švaleraciju, prije će biti da ima na umu ‘vake situacije.No kako god bilo, moj čisti veš,ode te noći u froncle.I ja sam bio okupan prethodne večeri, ali i ja odoh u froncle…

Dobro, dosta o neprijatnim stvarima.

U nekim narednim pričama ću o hororu kada ti na živo stavljaju torokalni dren u pluća, vade destine metara gaze iz sinusnih šupljina (taođe u Live prenosu…) i još nekim sitnicama koje savršeno bruse karakter.I o nekim anegdotama koje olakšavaju bolničke dane.Prikoliko.

A sada o lepim stvarima.

Ima li ih?

Naravno.Ima ih puno, ali su malko u senci ovih ružnih, zato sam godinama i izbegavao ovu priču.

Podška moje porodice, prijatelja i kolega sa posla, ljudskost i stručnost medicinskog osoblja Vojne bolnice Niš i VMA su nešto što svakako zaslužuje da se ispriča.Doktori koji su mi spasili život ovom prilikom su sušta suprotnost sinu Nebojši.Srećom.Ali oni zaslužuju celu priču ako ne i knjigu pa da ne brzam.

Navešću jedan detalj koji mi je i istovremeno najveći kompliment koji sam u životu dobio.Stručne prirode.

Jutro posle nesreće, u našu eskadrilu je stiglo obavešetenje da jednog čoveka iz jedinice treba uskoro poslati na školovanje za komandanta eskadrile.Komandant je i nehotice, čuvši za moju nesreću, o kojoj je vest odjeknula aerodromom, prokomentarisao ,,Pa koga ćemo sada poslati?... Te godine i nisu poslali nikoga.

To su drugari i kolege.Prave.

O šest meseci na štakama, nakon izlaska iz bolnice, još par ,,sitnih intervencija,, na vađenju metala, šrafova i slično, više od godinu dana fizikalne terapije, anegdote sa mojim vidom sa duplim slikama i slane i neslane šale sa drugarima iz bolnice neće stati u ovu priču.Već sam dovoljno ugnjavio.Biće u nekim narednim, ako budu…

Uglavnom, potrošio sam bezmalo dve godine u pokušaju da se ponovo vratim na letenje, vratio sam se i u ovaj zadnji, ludi rat, kada smo ovo uspješno ,,srokali,, NATO i nakon toga sa mojim prijateljima, doktorima i kolegama sa posla zajednički donio odluku o penziji.Jedinu ispravnu.Tako i bi…

I to ćemo u neku novu priču.Narednu, kada budem manje tužan…

Šta sam htio postići ovom pričom?

Rekao sam već da mrzim bilo kakvu vrstu sažaljenja pa ova priča služi da pokaže tj. opiše bliže, jednu poslovicu iz moga kraja ,,Nije sramota pasti.Sramota je ne ustati...,,

Ja ust'o i evo uspravan, vedar i bezrazložno optimističan hodam uzdignute glave, duže od trinaest godina, nakon šetnje kroz pakao.

Na šta li sada ličim?

Pa, lep sam.Ki upisan, što no bi rekli kraj Moravu.I veseo, bez obzira na svakodnevne nedaće.Naivan ili ne, svejedno ali bolji čovek posle tog životnog udesa, sasvim sigurno.Sigurno znam bolje ceniti neke stvarno važne stvari.

Često koristim ličnu poslovicu da je najbolji predmet na svetu, luster.

Kakav luster?

Pa onaj sa puno sijalica u operacionoj sali.Kada takvu spravicu ugledate iz ležeće perspektive kažete sebi ,,Hebo miša, samo da se odavde izvučem, ni za šta se u životu više neću nasikirati.Nikada.,, Ne džri dugo ali pomaže sigurno.Barem oko računa, ljudske gluposti, pohlepe i nemaštine.

Čuo sam za knjigu jednog divnog čoveka pod naslovom ,,Trn u nozi na dugačkom putu.,,.Divan naslov, pa kad bolje razmislim svi smo mi na dugačkim putevima a ovakvo trnje pomogne da razaznamo šta su pravi trnjaci a šta voćnjaci.

Šta sam dobio ovih godina?

Puno toga.Mir i spokoj.Penzija je lepo, stečeno pravo.Doduše tu Balkan i zemlja Srbija malo komplikuju nominalom.Ali kako ono kažu, nije važno kolika je, važno je koliko se dugo prima.Samo nemoj trošit' nakupi se na hrpu.Planiram živit' još bar ovoliko pa će biti para.Samo zdravlja i osmeha treba.

A šta sanjam?

Pa, nebo ponekad, neke niske zone i visinske letove.I o tome ne pričam nikada.Nadam se, ako ćutim možda se jednom ponovo i ostvari.

Vojska mi ne fali.Ni u jednom momentu, ni u promilu.

I za kraj umesto zaključka.

Moj Gile je nedavno počeo da me zove ,,Ćale,,.To mi uvijek izmami osmijeh na lice.Drago mi.Anja i on su ukrasi moga života i sve dok je tako, sve ostalo može pričekati.

Sav je u ,,pucačkim,, igricama.Utepao je do sada više Švaba nego Bata Živojinović, Boris Dvornik i Ljubiša Samardžić zajedno.

Pre par dana, smrtno ozbiljan me upitao ,,Ćale, da si ostao da radiš, šta bi ti danas bio po činu?Da li bi bio potpukovnik ?,,

Ogovorio sam, ,,Sigurno.,,

Ne posustaje mališa.Njemu to ko zna zbog čega, jako bitno. ,,A pukovnik...,, ,,Verovatno,,   i dalje ,,A general?,, na kraju nisam sakrio osmeh i rekao ,,Moguće.Ali ja imam nešto mnogo bolje...,,

,,Pa šta ima bolje od generala?Šta imaš?,,

,,Paaaa, imam tebe...,,

Kad sve saberem i oduzmem, vidite i sami, ili bar naslućujete, koliko je strašno sve ovo što sam opisao i kroz šta sam prošao.Ali potpisao bih da ponovo prođem sa istim trnom u nozi i istim putem, za njihovo zdravlje i  osmehe i ovo tako lepo, drago i zvučno ,,Ćale...,,

Jer svi generali ovoga sveta ne vrede koliko jedno slatko ,,Ćale...,,.

Kao što vidite.

Bio je to jedan sasvim običan dan.

,,Banderaš,,  Cvele.

P.S. Neposredno posle nesreće, kolege sa posla su me zezale da ću morati delimično učestvovati u finansiranju novog samodoprinosa, kojim će na bulevaru biti postavljene gumene bandere.Moja bosanska glavudža, puno, puno sreće i divnih ljudi pomogli su da se sve zavši ovako kako jeste.Na istom mestu u gradu stradalo je posle mene još puno ljudi, a konačno su pre dve, tri godine na toj krivini postavili sinhronizovane semafore i zaštitinu ogradu.Eto vidite valja i moja glavudža za nešto...

Dakle kad god padnete, ma koliko teško i bolno bilo, glavu gore, osmeh na lice i pogled u daljinu.Jer, nije sramota pasti...