Grdelica... ili ,,Anđeo, Odisej...,,

 pisano 24.03.2011.godine

Danas se navršilo dvanaest godina od kako je ,,Milosrdni ...,, ušao u naše skromne živote.I tako ih ,,uljepšao,, za vijeke, vjekova.Po više osnova.

Naravno, bar onima koji su preživeli.

Zato ovu priču želim da posvetim tužnoj godišnjici, maloj Milici Rakić, putnicima putničkog voza nastradalih na Grdeličkom mostu, putnicima BUS-a Niš Expresa, žrtvama kasetnih bombi u centru moga grada, žrtvama Đakovičke izbegličke kolone, žrtvama na Varvarinskom mostu toga slavskog dana, gradu Aleksincu, Surdulici i svim onim nebrojenim stratištima tužnog i strašnog, jezivog proleća 1999. godine.

Slab sam ja u tužnim pričama.Nekako prsti neće na tastaturu a ni muziku u ovakvim situacijama ne mogu pustiti.Nije prikladna, osim možda onog smrada Vagnera koji mi je i inače uvek bio odvratan.

Neposredni povod za ovu priču su jutrošnje vijesti.Iz Tripolija i drugih meni nepoznatih mesta koja noćas prolaze sličnu, tešku sudbinu.

Mrtvi i ranjeni i televizijsko prepucavanje i nagađanje jesu li ipak civili ili ne?

Mrtvi su valjda ljudi, prvenstveno.Bili vojnici ili civili.

I vojnici su samo ljudi.

Tema ove priče je i diskusija na susednom forumu o paralelama između ova dva događaja.Sličnostima i razlikama.

Daj odmah da pojasnim, ne pada mi na pamet da se bavim suvim teoretisanjem i političkom pozadinom dešavanja.To nije moj fah a iskreno, takav pristup nisam nikada nešto preterano ni cenio.Sediš u lepoj sobici, toploj i svetloj, sit, umiven i doteran, slatkorečiv do smrdila i nasmejan dokazuješ kao eto ,,taj neki tamo je suštinska pretnja za svetski mir...,,.

Ja sam čovek prvenstveno vojnik, pragmatičan i što je najtužnije već u ovim godinama dovoljno iskusan, da mogu dati neke svoje procene i stavove.

Životne i tragično stvarne.Ukoliko imate drugačije mišljenje po ovim pitanjima slobodno se javite, razmenićemo civilizovano argumente.Ili ćemo to barem probati.Samo da napomenem, ovu stranicu ja uređujem pa ako budete u startu bezobrazni ili nekulturni diskusije i neće biti.U svim ostalim slučajevima (političkih i drugih razlika, nema frke, biće objavljeno...)

Skloni smo brzom zaboravljanju.

Pa onda najčešće dođemo u poziciju da mnoge stvari iz bliske prošlosti već nakon par godina, nema ko razjasniti i govoriti o istima iz ugla sudionika.Zato ova priča prvenstveno i služi.Da upamtimo...Da naša deca upamte...

U njoj ću pokušati dati svoje viđenje nekolicine zločinačkih poteza mojih kolega pilota alijanse i stavove zašto ih ja smatram namernim i egzagtnim zločinima.Jer i piloti, posebno sa takvom tehnologijom mogu biti ratni zločinci.

Naravno da mogu.I jesu, dobro plaćeni zlikovci.

Juče je iznad Libije, oboren, ili je sam, pao F-15.Prvi za koji ja znam u ovim događanjima.Piloti su spašeni.Ali kako?

Drugi avion je verovatno u nameri da ,,zaštiti,, kolege ubio šest libijskih seljaka koji su se našli u blizini.Interesantno ali po izveštajima ovog drugog člana posade su spasli baš seljaci.Oni srećniji.Mnogo.

Kakva je analogija?

Analogija je ka prvom primeru zločina o kome ću u ovoj priči.

Na most u Varvarinu, moravskoj varošici te praznične sunčane, proletnje subote 30. maja 1999. godine, na dan Slave tog gradića...dejstvovali (tj. bombardovali ...) su avioni nemačkog RV (Luftvafe, opet bato...).Prvi avion je srušio most i ranio mnogo ljudi.Ali pilot iz drugog aviona je nakon kraće vremenske pauze sačekao da stigne pomoć ranjenima a onda dovršio zločinački pir.Poginulo je deset a ranjeno i osakaćeno sedamnaest ljudi.Većina njih u drugom napadu.Poginula je i šesnaestogodišnja devojka Sanja, najbolji đak celog tog kraja.Nemački advokat Urlih Dost tužio je svoju državu za počinjeni zločin, nemačkim sudovima ali je proces stao zbog nemogućnosti žrtava da plate enormne sudske takse izražene u stotinama hiljada eura.

U samom gradu i njegovoj okolini nije bilo nikakvih vojnih objekata ili borbenih sredstava.

Za razumevanje svih okolnosti samog događaja važno je napomenuti da je vreme bilo potpuno vedro, vidljivost odlična a po mostu su dejstvovali iznimno preciznim, laserski vođenim bombama.Dakle znali su šta rade i zbog odsustva bilo kakve PVO mogli tačno da biraju momenat dejstva.Zločin ili ne, prosudite sami...Ja već jesam.

Primer drugi.

Aleksinac, mali rudarski gradić jugoistočne Srbije.Peti april 1999. godine i pet bombi direktno u centar grada.Jedanaest poginulih i 52 povređena.Razoren uži centar.Cinizam, vrhunski, ipak leži u tome što su ,,kolege iz NATO-a,, snimili celi događaj i naknadno ga često analizirali.Verovatno ga koriste i u svojim vojnim akademijama da bi pokazali kako se treba odnositi prema ,,neposlužnim urođenicima,,...

Vreme i toga dana takođe lepo, protiv vazdušne odbrane nema, čak ni neposredne, i za dejstvo na raspologanju skoro sve vreme ovoga sveta.A i iskustvo je tu, jer su nepunu nedelju ranije, tačnije 28. marta u istom gradu, bombardovanjem ubili, četvoro ljudi.Ima li potrebe da naglašavam, civila naravno.

Primer treći od bezbroj...

Niš.

Dejstvo kasetnim bombama u dva navrata po samom centru grada.Oba puta u vidnom delu dana, pre podne u oblastima gde u širem radijusu ne postoji ništa što se ikada ranije koristilo u vojne svrhe.

Svi znate kako su kasetne bombe strašno oružje, pisao sam već o tome, zabranjeno svim međunarodnim konvencijama.A kada padnu potpuno neselektivno u uže gradsko jezgro onda je to teško drugačije tumačiti nego kako? Riječ ratni zločin mi vrlo poznato zvuči ako tako strašnim oružjem gađate pijacu u pijačnom danu ili bolnicu tj. regionalni zdravstveni centar.

Mislite da je propaganda?

Pa dođite, povešću Vas da vidite tragove vidljive jasno i danas?

Rezultat tog zločina, 34 poginula civila i bezbroj nedužnih, teško ranjenih.Među stradalima i komšinica naših kumova, Vesna, dvadeset sedmogodišnja trudnica u sedmom mesecu i njena nerođena beba...Krenula na pijacu po jagode i ...

Holandski F-16 je tog 7. maja bacio dve CBU-87 i tom prilikom ubio 15 ljudi, civila, a ranio teško njih 28.Kad smo mi napali Holanđane? I šta li smo im tako strašno skrivili? Da nam tako vrate.

Uništio je 62 automobila oko pijace i oštetio 120 stambenih objekata.Nakon tog događaja dragi naši Holandezi su prestali sa korištenjem kasetnog oružja prema nama, što se za pobratime iz RAF-a ne bi moglo reći.

Pa su isti slučaj ,,... anđeli,, ponovili već 12. maja samo u drugom delu grada, stambenom naselju Duvanište i tom događaju sam i lično prisustvovao.I opisao ga u jednoj od ranijih priča.Na grad u kome živim je ukupno bačeno 36 tovara kasetnih bombi.Nepoznat broj još ni danas nije deaktiviran.I permanentna su, buduća, pretnja za sve žitelje Niša.

Prisutvovao sam i događaju kada su dragi naši Nemci (opet oni...) sa dva MRCA Tornada pogodili most u centru grada.Srećom tada nije bilo poginulih.Jedan od retkih slučajeva da sam video avione koji dejstvuju.Opet po sunčanom danu i opet po nebranjenom gradu.Joj herojstva, matero mila...

Inače, indikativno zvuči ali je lako proverljivo da su u skoro stoprocentnom odnosu uništeni objekti infrastrukture koji su napravljeni od ratnih reparacija iz WWII.Dakle ako su ih braća Nemci već napravili daj da ih i razduže.Nisam na to obratio pažnju dok nisam sinoć razgovarao sa kolegom koga dugo nisam video i prisetili smo se bombardovanja mosta u gradiću Trstenik u centru grada, koji nije imao nikakav vojni značaj osim činjenice da je napravljen kao ratna odšteta od hiljadugodišnjeg, III rajha.Kolega je pecao neposredno pored mosta i šest bombi, preživeo samo pukim slučajem.

Oćemol' dalje?

Oćemo, na žalost ima još puno primera.

Aberdareva.

23. april. 1999. godine

Ubistvo šesnaest mladih radnika televizije.Legitiman cilj? Ma ajde?

Tomahawcima sa više stotina kilometara daljine na nenaoružane ljude, uglavnom tehničko osoblje i radnike u desku.Noću, u gluvo doba.

Junački, nema šta.

Spomenik podignut tim mladim ljudima se zove ,,Zašto?,,

Odgovora nema ...

Surdulica...

7. april 1999. godine

Ovo je toliko strašno da ne mogu ni opisati pa ću samo iskopirati reči svedoka, lokalnog novinara, sa lica mesta...

,,Stotinak metara unaokolo teško da je preživela ijedna porodična kuća. Novinarima koji su u prvi sumrak stigli u Surdulicu iz Beograda neko od prisutnih spasilaca predlaže da napišu kako se ovaj deo grada od sada zove "Žalosne livade". Svi do jednoga tvrde da ovo nije mogla biti greška. Prvi vojni objekat je od nekadašnje kuće Aleksandra Milića udaljen bar 2,5 kilometra, a neki vojni magacini čak šest kilometara dalje. Pilot je morao biti ili slep, ili jednostavno hladnokrvni ubica, a u sedištu NATO-a uporno tvrde da takvi ne rade kod njih. Džejmi Šea, portparol NATO-a, tvrdio je čak nedavno (pošto su njihovi piloti pobili sedamdesetak ljudi u izbegličkoj koloni nedaleko od Đakovice), kako piloti otkačinju bombe uvek u "dobroj veri", držeći se "najviših demokratskih standarda NATO članica". Pa gde udari. A udari obično u neku sirotinju, neki Aleksinac, Grdelicu, Đakovicu, ovoga puta Surdulicu... Uvek neko nezgodno ime. Toliko nezgodno da je, na primer, novinar CNN-a te večeri u Surdulici bar desetak puta morao da ponavlja "stand up" ispred jedne potpuno porušene kuće, ne uspevajući nikako da pravilno pogodi ime mesta iznad kojeg su NATO piloti ponovo delovali "u dobroj nadi". Prašnjavi i gotovo otupeli od bola lokalni spasioci prekinuli su za trenutak posao da uživo odgledaju kako CNN i ostale velike televizije izveštavaju o njihovom jadu. Zatim su se ponovo vratili da baterijskim lampama osvetljavaju ruševine i kopaju po kraterima.

Sa surduličkih "Žalosnih livada" novinari su kasnije krenuli ka lokalnoj bolnici. U tamošnjoj mrtvačnici, u dve prostorije, ležalo je 16 poginulih umotanih u čaršave i ćebad. Jedanestoro njih su deca, od pet do 12 godina. Tek poneki leš imao je glavu, ruke ili noge. Neposredno pre novinara do mrtvačnice je stigao i jedan zamotuljak sa kostima i raskomadanim delovima tela. Čovek koji je dovezao ovaj zamotuljak kaže da je to leš devojčice. Deteta koje je bežeći od NATO bombi takođe potražilo sklonište u kući Aleksandra Milića. Zgroženi onim što su videli neki novinari povraćaju u mraku pored mrtvačnice. Nedaleko odatle istražni sudija Milčo Todorov izražava sumnju da je broj mrtvih možda i veći jer su do mraka raščišćene tek dve velike ruševine.

U surduličku bolnicu smešteno je 11 povređenih. Jedan od njih, sedamnaestogodišnjak Boban Cvetković iz obližnjeg Vladičinog Hana, došao je tog dana u Surdulicu da vidi svog drugara. Dobio je geler u stomak. Kaže da je iznenada nešto udarilo, da je od eksplozije gotovo ogluveo i da mu se činilo kako je na nebu bilo mnogo aviona. Istražni sudija potvrđuje da je bombardovanje potrajalo gotovo punih 25 minuta.

Na povratku za Beograd ređaju se jedan za drugim spomenici "dobre vere" NATO pilota. Surduličke "Žalosne livade", most kraj Grdelice gde još stoji onaj spaljeni voz, zatim Aleksinac gde je bomba prebacila za nekih 600 metara i takođe ubila mnogo civila.

Šta li će sutra na brifingu reći cinični "Džejmi". Hoće li kuću Aleksandra Milića označiti kao strateški vojni cilj, ili ga optužiti što je svoju mukom stečenu imovinu uložio u građevinu podignutu nekoliko kilometara daleko od kasarne? Hoće li mu vispreni Džejmi zameriti što nije podigao još čvršći i veći podrum po NATO standardima? Možda će u svoje brifinge uneti i neku novinu i hladno reći: "U Surdulici smo juče zabeležili novi NATO tripl-dabl. Imali smo 16 ubijenih civila, od toga jedanestoro dece, i za sada 11 ranjenih. Oko 300 uništenih i oštećenih kuća ne ulaze u našu zvaničnu statistiku."

Svaka čast, Džejmi...,,

Suva Reka i Đakovica...

14.maj. 1999. godine.

Užas i strava.Ponovo šest bombi...

Selo Koriša, bombardovanje izbegličke kolone, nepotpuni tužni saldo 85 poginulih i 58 ranjenih Albanaca.Zašto je bitna nacionalnost?

Pa, prosto je.Zločinci nisu birali.I ova kolona je od funkcionera NATO-a proglašena legitimnim vojnim ciljem.Bravo majstori...

A koliko ste samo uranijuma ostavili u amanet lokalnom stanovništvu Kosova i Metohije pokazuje kako ste ,,milosrdni,, i koliko vam je stalo da ciljeva operacije ili je to samo zbog cene placa na Bondstilu...?

I po gradaciji ubedljivo najgnusniji zločini ako se tako nešto uopšte može gradirati.

Voz i autobus.

U selu Lužane 20 kilometara od Prištine 1. maja te zle godine pogođen je autobus Niš Expresa na redovnoj liniji Niš-Priština.

Šta je tu gnusno?Sve, a najviše okolnosti.

Dan, sunčan, oko 13 h. Autobus crvene boje na mostu.Savršen cilj za dokazivanje.Zar ne?Vođene rakete, pilot jasno vidi cilj.Nema promašaja.

Spaljeno pola autobusa i ubijeno 40 ljudi.

Nakon dvadeset minuta novi napad na ambulantno vozilo koje je došlo u pomoć i teško ranjen lekar, član tima.

Znači ,,hajde da sačekamo u zasedi, možda neko dođe da im pomogne.,,

Treba li reći, svi poginuli civili.Većina žene i deca.

I meni lično najužasniji zločin.

Voz na mostu u Grdelici.

12. april 1999. godine, drugi dan Uskrsa.

Poznajem čoveka koji je posmatrao sam događaj.Avion je napravio zalaz čekajući da voz dođe na most a onda ga pogodio tv vođenim raketama.Ponovo su se krvolok Solana i onaj njegov džukac Šej mogli naslađivati analizom snimka samog događaja.Kamera na raketi je zabeležila poslednje trenutke tih jadnih ljudi.

Tačan broj žrtava nikada nije ustanovljen.Posledice su bile tako strašne.Izvučeno je najmanje petnaest tela, ostataka i delova, a mnogi se i danas vode kao nestali.

Spaljeni voz je bio pun za praznik.

I šta posle svega ovoga reći?

Da to naravno i na žalost nisu jedini primeri.Ne bi svi stali u ovih par stranica.

U tih 78 dana bombardovanja poginulo je preko 2500 ljudi, oko desetak hiljada je teže i lakše ranjeno a prema najgrubljim procenama načinjena je materijalna šteta od najmanje sto milijardi dolara (čak i vinovnici ovoga zla, predstavnici alijanse se hvale da su nas vratili u ,,kameno doba,, i da je šteta po njihovoj proceni, najmanje 30 milijardi zelenih...).

Najveći broj nastradalih i nisu bili vojnici.

Kao što rekoh i vojnici su ljudi, a da li su i ovi stranjski vojnici o kojima sam govorio u ovim pričama ljudi, e to ostavljam da sami procenite.

Nedavno sam video sliku gde moj dobri klasić dočekuje američke pilote koji dolaze u posetu jednom našem velikom vojnom aerodromu.Ubica se izgleda uvek vraća na mesto zločina...

Nisam još sreo klasića ali čim ga budem video pitaću ga šta je razgovarao sa ,,kolegama,, i da li je i u jednom trenutku bio u iskušenju da ih pita znaju li ko je Milica Rakić?

Znate li Vi?

Poslednja vest koju sam čuo popodne je da je Miraž u Libiji oborio Galeba.

Eto to bi možda bila najbolja slika ,,kolonijalnog herojstva...,,

Bravo majstori, i svaka Vam čast.Ravnopravna borba, nema šta.

Vaša ,,junaštva,, je stvarno teško ignorisati.Ja pilotski poziv ipak vidim neznatno drugačije.

Što sam ja ovoliko danas ljut i ogorčen?

Pa samo zbog dva kratka pitanja.

Ko je sledeći u ovom zemaljskom ludilu na redu? I ...

Kuda ide ova jeziva vrsta primata?

Ma, hebem ti ove godišnjice, previše je samo ovo užasa i za pet života...

Ali ovo teško mogu zaboraviti.

Za sve ove i druge užase, Međunarodni sud pravde u Hagu se proglasio ,,nenadležnim,,

Liči li ovo na ,,udruženi zločinački poduhvat,,?

Meni, da.

P.S. Jadni svi ljudi u Libiji jer ko zna šta ih čeka narednih nedelja.Bez obzira na stranu na kojoj se nalaze upoznaće izgleda Odiseja u ,,punom sjaju...,,

Legenda o Žiki ...

 Zašto legenda?

Pa Žika nam je, fala Bogu, živ i zdrav.Upravo zato.Da još dugo bude ovako dobar kao sada i da bude deo našeg društva.Prosto je to...

Jednostavno, zato što postoje i žive legende a Žika je očigledno jedna upravo takva ...Videćete uostalom, do kraja priče i sami.

Počelo je sinoć u kafani.A kada stvari počinju u balkanskoj krčmi mogu otići samo u dva pravca.Ili će bit nešto izuzetno lepo i dobro ili neviđeno sr...e.

Nastavite slobodno sa čitanjem ovo je srećom varijanta br. 1.

Sinoć smo zaglavili nenadano na našem starom mestu, u kafani ,,Vedrik,,.Tu skoro o'ma preko puta, lepo uređeno, tiho mestašce, sa odličnom klopom i jeftinim pićem.Još da daju da se peva ,,a' la kapela,, ono u pola glasa, u neke sitne sate, bilo bi savršeno.Ne daju, pa se mi malo ljutili, malo krišom pevali i nije bilo frke, veće.I onako pjevamo ko svrake.

Konobar Neša koga sam prepado' da ću ga ocrniti u ovoj priči bio tako dobar pa nam donio pet, šest, listova papira, koji su nam starinska, efikasna, preteča nekom budućem diktafonu, pa ovako nastaje uvod mog takođe budućeg kapitalnog dela o našem dragom prijatelju, Žiki.Shvatite ovo samo kao par sličica da bi ste u nekoj, nadam se, bližoj budućnosti, pročitali i knjigu o jednom neverovatnom životu.O borbi sa sobom, sirotinjom i teškim vremenima.O borbi sa sudbinom koja po ko zna koji put napominje i upozorava da pobeđuju samo vredni, jaki i uporni.O uzoru kako treba živeti, i o tome kako dostojanstveno stariti.

Nešo ne brini.

Šalio sam se.

O konobarima uvek i sve najlepše.Još da onaj treći ,,lavić,, (moj jaran Coki me zeza kada naručuje pivo ,,Za Voju jedno glavića...,, tako se nekako čuje...) daklem da ,,g.lavić,, nije bio vruć ja bih možda došao kući trezan a familija bi jutros pričala sa mnom.

Ovako, prešao sam poslije na više, preko nekoliko, Tuborga, oni bili 'ladni a danas eto imam ,,viška,, vremena da prekucam ono što smo sinoć cijelo veče zapisivali.

Od početka.Opis legende u traileru.

Najpre sam naziv kafane.

Vedrik, proljetni, blagi, sjeverni vjetić koji donosi vedrinu i lepo raspoloženje.Upravo je tako ovih dana, sunčano i toplo, naznake lepog vremena i pravo vreme za ovu priču.I pravi naziv za kafanu.Donela nam je ako ništa drugo, blagu glavobolju u potiljku, vedrinu u pogledu i ovu neponovljivu priču.Malo li je?

Najpre uvod.I par generalija.

Odakle ovo Žika?

Naš prijatelj se zove Simić Marinka Živorad.Rođen je sredinom tridesetih godina prošlog veka (razlika u podatcima oko tačnog datuma rođenja između crkvenih i državnih zapisa od nekih par godina, sasvim uobičajeno za to doba...-prim. aut.) u malom selu Grgure, na sredokraći pravca Blace, Kušumlija tj. na istočnim obroncima planine Kopaonika (iako Žile kaže da se planina pravilno zove Kopanik a da je novi naziv samo modernističko tumačenje postojećeg...).

Rodio se kao najstariji sin u porodici težaka.Siromašnih, vrednih i poštenih ljudi.Rano ostaje bez oca a majka se sama stara o trojici dečaka.

Priče o ratnim dešavanjima, teškom odrastanju, bugarskim zulumima, godinama nemaštine i snalaženja bistrog momka koji je sedamnaest kilometara išao u osnovnu školu, u jednom pravcu, neće stati u ovu priču.To ćemo jednom kasnije, nadam se uskoro.

Sada ćemo o vazduhoplovnim elementima ove neobične, skoro herojske priče.

Žika dolazi na školovanje u Mostar 1952. godine, u I klasu PPŠ (podoficirske pilotske škole...- prim. aut.).

Po njegovoj priči u Mostar je stigao u ,,kučinskoj,, (od kučine, tkanoj, pletenoj...) odeći, gumenim opancima ,,piroćancima,, i vunenim čarapama.Prvo odelo je obukao u vojnoj školi i cipele prvi puta nazuo na noge.

Najlepše dane u životu proveo u mostarskom naselju Mahala (podno Čekrka...) a samo kad ga ponesu emocije kaže da su u tom gradu bili neverovatno i izuzetno lepo prihvaćeni i  ,,Ja nikada nisam imao problema sa ljudima...,,.Ovo zvuči duboko i jasno.Ko razume, shvatiće.

Žika je ne samo moj prijatelj, izuzetni i legendarni majstor koji nam svima besplatno i iz hobija održava sve ove naše krševe, on takođe jako liči na moga đeda Milu koga sam ja često opisivao kako u svojoj knjizi, tako i u mnogim pričama, pa me to nekako još više vezuje za ovu časnu starinu.

Ne zamjerite.Emocije su to.

Klasići u školi kojih se Žile seća su mu bili Šutalo Ante i neki Bunjak, sada pokojni.A nastavnik mu je bio izvesni Polovina, rođak ili predak onog pjevača Himze.

Najpre su godinu dana proveli u kasarni tzv. ,,Zapadnog logora,, na teoretskom delu nastave a onda prešli na a.Jasenica na letačku obuku.

Školovanje je završio 30.08.1955. godine u isto vreme kada i 7. klasa VVA.Dobio je čin vodnika i kao Titov pitomac (najbolji u svojoj klasi...- prim. aut.) na poklon je dobio sat Zenit (kako Žile veli dobio je ,,vazduhoplovnu štopericu,, koju je na žalost pre mnogo godina negde izgubio...).

Raspoređen je na dužnost nastavnika letenja u V.P. 9211 Mostar.

Leteli su, tih godina, sa aerodroma Jasenica i Ortiješ ali sa vrlo čudnim i neobičnim načinom izvedbe.Naime tada na Ortiješu osim betonske piste i dve, tri klupe od infrastrukture nije postojalo više ništa.

Pa u letačkim danima stvari izgledaju otprilike ovako.

Sa prvim pitomcem toga dana polete sa Jasenice sa travnate piste.Ostale đake autobus ili kamion odveze tih par kilometara na Ortiješ.Zatim sa ostalim đacima lete celi dan ,,sa betonke,, a sa poslednjim đakom ponovo slete na travnatu pistu na Jasenici.

Ostale đake zemaljski prevoz ponovo vrati, na kraju dana, nazad.

Leteli su na avionima Aero-2, Aero-3, 213, 522 i JAK-9P.

U proleće 1956. godine na metodskoj vežbi nastavnika u borbenoj obuci jedne subote naš Žile je imao udes.Udesio se prilično.Naime, zadatak je bio da negde iznad Hodbine i Pijesaka pronađu i na FKN ( foto kameri naoružanja – prim. aut.) donesu slike ,,neprijateljskog štaba,,.

Napomena.Sa đacima se letelo radnim danima a vikendi nisu bili slobodni, osim povremeno nedelje, već rezervisani za lični nalet i borbenu trenažu i obuku nastavnika.

Uvede ti naš Simke avion 213 ( za mlađu raju, to nije broj aviona, no vrsta školskog aviona toga doba – prim.aut.) iz poluprevtanja sa oko 2300 metara u oštro poniranje za nišanjenje.Al' frka...Negde na oko 1800 metara visine, posle kraće nestabilnosti u radu, motor stane.

Odmah javi otkaz, počne postupak za pokretanje motora, okrene ka aerodromu, visina neumitno curi i kada ustanovi da ga neće uspešno pokrenuti u tom pravcu, prema aerodromu, a preko rečice Bune, izabere priručni teren za prinudno spuštanje.

No ono kad đavo 'oće.Na pravcu njegovog poniranja, a tu uz reku, nalazi se odavno jedan poveliki drvored.Cedeći finesu Žile pokušava da se dočepa terena za sletanje koji mu izgleda sa ove visine prilično kratak i tako u pokušaju da sačuva ugao i brzinu a posebno dolet, neposredno pred drvored dovodi avion na tri tačke ali repom kači vrhove drveća.

Prašina, lom, a onda, neposredno zatim i mrak.Svuda oko njega.

Pritrčali neki meštani, polili ga vodom i u toku izvlačenja iz aviona probudio se iz nesvesti.Dobro je prošao.Relativno.Avion nije eksplodirao a on se probudio mokar, krvav i sa okusom krvi u ustima.

Vojnim sanitetom ga odvoze u civilnu bolnicu (tada nisu postoja vojne zdravstvne ustanove a Žile se sa setom seća doktora Lazbahera koji je tih godina radio na a. Jasenica kao letački doktor, a za koga Žika sa smeškom u uglu usana i najlepšim sećanjim kaže ,,E, on nam je bio sve...,,

Uglavnom, finalni zdravstveni rezultat je napukla desna noga i polomljen nos u korenu, od udarca u nišan, a kao uspomenu na taj dan Žile i danas nosi ožiljak i čudnu krivinu tog organa za disanje.

Nakon dva meseca i završene VLK ( vojno lekarske komisije...- prim.aut.) gazda Žile se vratio na letenje sa pitomcima.

Njegov nemirni duh i stalna potraga za znanjem i usavršavanjem dovela je do toga da je Žile 1955. godine upisao Mašinski fakultet u Sarajevu.

I to krišom.

To tada nije bilo dozvoljeno i strogo se kažnjavalo.Recimo, u nešto blažem obliku, kao učenje engleskog jezika sedamdesetih i osamdesetih.Smatralo se da čoveka koji mnogo zna teško je i zadržati u vojsci.I bezbednjaci moraju zaraditi za lebac.

Samo on zna sa koliko nedaća i problema se suočavao dok je studirao.Koliko je morao da se krije i u kakvim uslovima da uči? Ali išlo je to dobro uz svakodnevni vredan rad, rešavao Žile i faks.I to ozbiljan, tehnički, a ne neki menadžment.

Usput, pomagao majci i mlađoj braći u njihovom odrastanju koliko god je mogao.Ali bio jako daleko od njih i već odlučan u nameri da traži prekomandu.Koliko zbog blizine ka porodici, toliko i zbog veoma teških uslova rada svakodnevnog nastavničkog posla u paklu mostarske ,,rerne,,...

Dok je još bio na štakama, jednoga dana je idući u menzu na krugu sreo majora Milenković Predraga, načelnika PPŠ, ( inače dede čuvenog violiniste Stefana Milenkovića...).Stali su da malo da popričaju a dobri čovek Predrag ga je upitao nekoliko jednostavnih ljudskih pitanja, tipa :

,,Kako si Simiću? Odakle si ti ono? Da li bi hteo da ideš bliže kući? Možeš li da se popneš sa tim štakama do mene na sprat sutra? I napisaćeš zahtev za prekomandu u Niš, Kraljevo ili Batajnicu.Tim redom. ( kancelarija načelnika je bila iznad menze...- prim.aut.) ,,

Žile je video da je načelnik hteo da mu ljudski pomogne jer sve ove podatke je već mogao da vidi i iz njegovog dosijea.

Sutradan je došao kod majora, doneo mu papire i zahtev za prekomandu ali ga zamolio da sačuva još jednu veliku tajnu, njegovu tajnu oko fakulteta i da mu pomogne koliko može.

Major Milenković je rekao da nema problema, da on baš sutra ide u Sarajevo službeno i da mu da index, nikome ništa o tome ne govori i da će mu zaključiti drugi semestar u Sarajevu.I upita ga ,,Jesli li ti čuo za selo Statovac?,, ,,Jesam druže majore, pa to je kod Prokuplja.,, ,,E Simiću ja sam ti odatle...Zemljaci smo,,.

Eto kakav treba da bude pravi načelnik.Dobar ko lebac.I da razume svoje ljude.

I tako.

Tako naš Žile toga ljeta stiže u zavičaj.

Na aerodrom Niš, na kome se nalazila komanda Vazduhopolovne zone i bazirani avioni 522. i Tanderbolti.

Uz posao odmah nastavi sa fakultetom u Nišu i 1962. godine uspešno završava Mašinski fakultet i postaje inžinjer mašinstva.Zatim upisuje, takođe krišom i elektro fakultet, smer niske struje, i pošto su mu priznali oko 70 % ispita sa prethodnog faksa već 1963. godine završava i Elektro faklutet pa tako postaje i inžinjer elektro struke.

Sve to uz rad i pomoć porodici.

Kažem ja, kakav izuzetan čovek.

Svoju neizmernu ljubav prema automobilima kruniše 1965. godine kada je uredu za patente SFRJ prijavio i prodao 5 patenata.Ne verujem da znate ali prvi auto alarm na svetu je konstruisao i napravio baš naš Žika.Kombinacija nekakvog mehaničkog i elektro uređaja.

Te godine je podneo i zahtev za unapređenje u oficirski čin, čin poručnika.Zapamtite ovaj detalj, važno je za dalju priču.Nije dobio odgovor.

Od prodatih patenata dobio je popriličan novac koji mu je pomogao da te iste godine, kupi prvi mercedes u ovim krajevima.Nov, novcat.

I dok je komandanta Vazduhoplovne zone (komanda se nalazila na a.Niš, a nadležnost zone je obuhvatala Skoplje, Prištinu, Niš, Kraljevo i Batajnicu, dakle celi istok zemlje... - prim.aut.) generala, ljudinu, Envera Ćemalovića na posao vozio službeni Fiat ,,miletrećento,, Žile je na posao dolazio belim ,,mecom 123  200 D,, autom sa najboljim vešanjem i karoserijom na svetu ( kako Žile voli reći...).Patente je naravno ponudio najpre vojsci ali je od njih dobio obaveštenje iz SSNO - a da predmet njegovog istraživanja nije od interesa za JNA (ma šta to značilo...).

Žile dalje priča...

,,Jednoga dana komandant 107. vazduhoplovnog puka, pukovnik Ivanović Branko, pilot još Kraljevine Jugoslavije, divan čovek, koga smo samo u stroju oslovljavali službeno. inače je bilo, on obično nama ,,sinovci,, a mi njemu ,,čika Branko,, mi je naredio da se pripremim za sastanak kod generala Ćemalovića.,,

Doterao se Žile i sa ,,čika Banetom,, na sastanak a tamo i svi niži komandanti.Njih šestorica.

,,Enver ustane, čestita mi i kaže: ,,Kada bi imali ovakvih petnaestak stručnjaka naše vazduhoplovstvo bi cvjetalo...Odi ti sinovac da te čika Enver izljubi...,, Čestitaše mi nakon njega redom i svi ostali...,,

Interesantno, nakon prijave patenata, po logici stvari i bezbednjaci su saznali da je drug stariji vodnik završio dva fakulteta ali mu nisu pravili probleme.Nisu ga čak zvali ni na razgovor.Verovatno su pratili situaciju iz prikrajka ili poslije ovakvog Enverovog nastupa, nisu ni smjeli.

Pored ponude patenata vojsci i zahteva za unapređenje u oficirski čin Žile je podnio i molbu za privatni rad na auto tehnici.Prva dva puta nije dobio odgovor tj. SSNO mu je takođe saopštio da to nije od interesa za JNA, i treći put mu je odgovoreno isto ali sa pravnom poukom, da kopije svih patenata ukoliko ih poseduje, pošalje V.P. 8115/5 Zemun i nakon sedam dana mu je stigao odgovor sledeće sadržine:

,,Odobrava se Simić Marinka Živoradu rad na automobilskoj tehnici – motor, elektrika ,,u slobodnom, vanradnom vremenu,, (podvučeno crvenom...).

Fotokopirao je dokumenta, patente i diplome, to odobrenje i otišao u opštinu Niš gde je dobio rešenje kojim mu se odobrava rad kao mehaničar paušalac (paušalno je plaćao porez – prim. aut.). Tako je započela karijera našeg drugara kao mehaničara na auto putu od Horgoša do Đevđelije.

To nam je Žika ostao do 1995. godine.Punih trideset godina praznike, godišnje odmore i slobodne dane je provodio na auto putu.Ima preko 400 vizit kartica samo od zahvalnih stranaca...Govori engleski i nemački.Aktivno.

To ćemo takođe u nekoj kasnijoj priči.

Nakon pauze da se meni malo odmori ruka od pisanja, konobar donese novi list a mi nazdravimo, ja ,,Lavićem,, a Žile, Coki i Srećko, svedoci i slušaoci ove priče, ko zna kojim po redu bambusom... Žile se kao jedinog ili barem retkog tužnog događaja iz tog perioda seti nesreće u kojoj je njegov klasić Rašeta Stevo izgoreo u Skoplju, na Tanderdžetu ili ono bi možda u RT33.Nazdravismo tako u ,,Vedriku,, i za Stevinu dušu.Ko zna od kada i nije niko?

Drugi deo priče će govoriti o jednom neverovatnom događaju i slučajnoj popravci ali ne mehaničarskog tipa.Više ljudskog.

Govoriće o tome kako je ispravljena višedecenijska nepravda.

Barem delimično.

Žile je radio na aerodromu Niš, bio čak i šef kontrole letenja a zatim karijeru dovršio u našoj eskadrili i u penziju otišao neposredno pre mog dolaska u jedinicu, početkom 1991. godine.Dakle, ja ga upoznao sasvim slučajno pre desetak godina, kada sam po savetu mog drugara Race, potražio najboljeg majstora na Balkanu, a i šire, za popravku mog opelčeta, mezimčeta.I tako to drugarstvo, uz uzajamno poštovanje, evo traje skoro celu deceniju.

A Žile je nakon odlaska u penziju još par godina radio oko automobila aktivno a onda zbog dva infarkta i visokog šećera zatvorio radnju i veći deo godine, barem proleća i leta, provodio u predivnoj prirodi sela Grgure.

I jednog proleća 1994. godine dešava se sledeća storija.

,,Kod Krste u avliji...,, tako Žile veli ,, ostao je neki Audi 100.Valjda prelazio reku pa pokvasio elektriku.U ponedeljak, ujutro, pre velike vrućine, plevim ja neki luk, kad dolaze dva čoveka u moju avliju.Jednoga pozuajem a drugog ne...,,.

Prišli su do Žileta i ovaj nepoznati mu reče ,,Ovo je baš domaćinski, pleviš luk tako rano...,,.

,,Tu se pozdravimo, izljubimo, on mene poznaje.Predstavi se i on meni i ja saznah da je on pukovnik Petrović Zdravko, da radi u KRV (komandi Ratnog Vazduhoplovstva – prim. aut.) i da je krenuo u tazbinu tu u susedno selo, a preko prelaska grgurske reke auto mu se ugasio.Oprao sam ruke na terasi i sjeli da uz onu moju ljutu malo poričamo...

Ja popio jednu, Pera već dve-tri,

Pitam ja Peru, odakle ti toliko znaš o meni? On mi odgovori da li ti poznaješ, tog i tog, tog i tog i nabroja nekoliko poznatih ljudi iz vazduhoplovstva, i reče mi da su svi sa kojima je pričao rekli sve najbolje o meni.Ja pomislio opet neki bezbednjak ali ispade da nije.

U to u moju avliju dođe Mića Simić sa traktorom.Curi mu ulje, pa da mu tu nešto pogledam.Dotegnem mu šrafove na dihtungu i kažem da ode do Krstine avlije i došlepa čoveku auto kod mene.

Reče mi Pera a dok čekamo Miću ,,Sad ću ti Žile reći nešto što ćeš sada znati, ali ne znaš...I nisi čuo od mene...,,

Uto dođe Mića sa traktorom i Audijem.

Prvi puta sam tada video da ,,crkne,, elektronska bobina kod Audija.Srećom ja imam rezervnu.Stavim je a Audi odmah kresnu ko mina.Onu staru bobinu zavrljačim preko ograde ka onom mom otpadu i sednem ponovo na terasu sa Perom.Kažem mu ,,Pero evo još jedna rakija, nemoj da ti brojim ali ovo je črtvrta, za tebe više rakije nema.Nasuću ti litar da poneseš, red je i običaj ali ja znam gde ti sve trebaš proći autom po onoj nesreći od puta do tvoje tazbine, preko planine, pa pića više nema.Sad mi reci šta je to što bi ja trebao da znam?,,

Najpre zapevamo ,,Pred Senkinom kućom nane vodenica...,, I sinoć u Vedriku pevala se ta pesma pa asocirala legendu...,,

,,I Pera poče.

,,Žiko u prošli ponedeljak sam bio na satanku kolegijuma komande RV – a.. Razgovarali smo o nekim problemima na DBA (dozvučna borbena avijacija – prim. aut.).Da li ti poznaješ puk. Pešića?,, a na moje ,,ne poznajem,, pojasni...

,,On je moj klasić i glavni personalac u KRV.Svi su izlagali po svojim resorima, došao je red i na njega.A on je rekao sledeće...

,,Gospodine generale .. (misli se na tadašnjeg komandanta vazduhoplovstva generala Božidara Stevanovića, među nama rajom iz RV poznatijeg pod nadimkom Mika Šprajc – prim. aut.) imam jedan slučaj za anale.Neverovatan.

Otišao sam u arhivu da potražim neki predmet, međutim ispred mene se nekim čudom pojavio jedan drugi premet od koga nisam mogao da se odvojim.Uzeo sam ga, kao i taj po koji sam došao i odneo u svoju kancelariju da ga analiziram te video da je to jedan davni zahtev za unapređenje koji nikada nije rešen a trebao je biti...,,

Mika ga je pitao ,,Kao se zove taj čovek i da li je još živ?,,

,,Druže generale, zove se Simić Marinka Živorad...,,

,,Pešiću, da to nije naš Simić Žika iz 677. trae?,,

,,Jeste, gospodine generale, u penziju je otišao kao zastavnik I klase iz 677. ae i još je živ...Gospodine generale imenovani je završio dva fakulteta i imao je 5 patenata još tada.Kako je moguće da jedan takav predmet zaluta i završi tako u arhivi a da sve ove godine ne bude rešen?

Tu je neko debelo pogrešio i o čoveka se ogrešio...,,

,,Pešiću,, kaže Mika ,,sad ću ja da okrenem Nešu, našeg, policajca ,, (Žikin mlađi brat Nebojša je policijski pukovnik u penziji, sada vrhunski advokat a tada saobraćajac, načelnik saobraćajne policije grada Beograda, takođe legenda od čoveka o kome bih mogao skoro isto ovoliko, valjda tim Simićima takvi geni, a naš drugar koji je u RV i PVO spasio nebrojeno mnogo vozačkih dozvola poslije čuvenih letačkih pijanki i omogućio da se mnoge druge bezazlene stvari završavaju bez komplikacija, a i dan danas je pravi čovek kome možeš da se obratiš uvek kada ti je teško – oprostite na maloj digresiji, samo da u najkraćem pojasnim ko je naš Neša – prim. aut.). da proverim...,,

Okrenuo general Nebojšin broj pred nama i pitao ,,Nešo, koliko Vas ima braće?,, Čujemo Nebojšu kako odgovara ,,Trojica,, ..Interfon uključen.

,,Dobro daj mi podatke o Žiki.Nešo, da li ti znaš da je tvoj brat Žika završio dva fakulteta i podneo još pre bezmalo trideset godina molbu za unapređenje u oficirski čin?,,

Neša odgovrio da zna za taj slučaj ali ne zna detalje i ništa više o tome.

Mika odgovorio ,,Nešo, sada nas osmorica dolazimo kod tebe na posao.Spremi kafu, mezu i piće...,,

Mi u kafanče pravimo sve duže pauze u pisanju.

I književnik se umorio a stra' me da nešto ne propustim.Malo odmorim ruku i cugnem, sada već Tuborg, ko što rekoh, nestalo 'ladnog Lavića, a Žile insistira da naručimo još jednu turu.Vidim ja zakuvaće se pa daj da pišem što brže.Požurujem raju a i Coki mora ujutro rano na posao.Doduše i konobar Neša je već pri kraju radnog vremena ali nema sada kući kad je najinteresantnije.

Ajd' Nenade ne brini nadoknadićemo to bakšišom.Osim priče o politiki i tuče u kafani, sve ostalo bakšiš lako opere...Srećko je prvi puta sa nama u kafanče, pa nas malo čudno gleda ali vidi sa kakvim legendarnim čovekom sedimo pa i on netremice sluša.Neke od ovih priča Coki i ja smo već čuli ali Srećko nije a i gosti za ostalim stolovima odvajaju uvce...

Žile posle Drine bez filtera, nastavlja:

,,Pera priča dalje...

,,Sedeli smo kod Nebojše, pričali i pili.Mika u neko doba pred kraj radnog vremena, kaže ,,Vi sedite sada u kombi i idite u KRV a Pešić i ja ćemo ostati ovde, pa će nam Neša kasnije dati službeni auto da nas razveze kućama.Ništa o tebi više nije pred nama rekao...,,

,,Pera više ne zna ništa direktno a sledećeg dana na pitanje klasiću Pešiću dobio je odgovor ,,Zvaće ga Mika direktno ovih dana.Ne smem više ništa da ti kažem klaso...,,

,,Pera upali Audija, izljubimo se tu, ja mu se zahvalim, spakujem mu po dogovoru litar one šljivke i ode.Bezbedno je stigao u svoje selo.Čuo sam popodne.,,

Mi slušamo.Pola kafane ne diše.Konobar Neša donosi još jedan, on se siroma' nada poslednji, list iz fiskalnog šampača.

I priča ide dalje...

,,Mika me zvao u sledeći četvrtak.Po govoru sam o'ma prepoznao mog starog drugara.A za razliku od njega, ja znam da će me on zvati, ali ćutim...,,

,,Burazeru, kako si?,,

,,Eto Miko, dobro sam.Penzionišem u selu...,,

,,Da li bi mogao da dođeš danas kod mene ovde u Zemun u KRV?,,

,,Miko, ne mogu stići danas.Može li sutra? U petak imam autobus iz Grgura za Beograd koji polazi oko 9 i 20 tamo bih trebalo da sam negde malo posle podneva.,,

,,Dobro.Poslaću ti vozača da te sačeka.Kad izađeš iz autobusa idi u vojni hotel ,,Bristol,, tamo ćeš videti vojnika, plavca.Javi se njemu i on će te dovesti do mene.Jel' to u redu? Ajde, molim te obavezno dođi, važno je...,,

Ej, konobar, daj još jednu turu, nemoj da pisac bude jedini smrad koji nije noćas ništa naručio.Ali ova da nam bude za večeras finalna.Ja ne mogu više.Čim ustanem poslije piva treći puta u ćanifu, znam ja koliko je sati...

Kaže konobar, sa osmehom ,,Tura može, dok nisam zaključio kasu, a listovi više ne mogu.Neću do ujutro otići kući...,,

Kako se zovu one fine, laloške flaše što sa njima na glavama igraju? Meni dođe Tuborg a njima još po jedna takva, a priča u finalu teče ovako...

,,Došao u KRV, a tamo u kabinetu komandanta sede moj brat Nebojša, Mika i pukovnik Pešić, personalac koga ja tada još ne poznajem.Posle srdačnog pozdrava sa svima pita me Mika ,,Žiko, da li si ti tada i tada završio dva fakulteta u Nišu?,, Potvrdim.

,,Da li si tada podneo molbu za unapređenje po zakonu?,,

,,Jesam.,,

,,Pa dobro čoveče, zašto nisi reagovao na očiglednu nepravdu tolike godine?,,

,,Miko, ja sam tih godina imao toliko posla po auto tehnici da tada nisam ni razmišljao o tome.Posle prošle godine i tako ostalo, eto...,,

Mika se obraća tada Pešiću...

,,Pešiću, šta bi Žika sada mogao da bude sa redovnim napredovanjem?,,

,,Gospodine generale, u redovnom postupku sa ovakvim službenim ocenama i kasnijim školovanjem, najmanje, general major.,,

Izgleda svi znaju razvoj događaja, samo mene iznenadiše...,,

Ja ustanem i kažem

,,Druže generale (nikome se ne obraća sa ,,gospodine,, jer Žile tvrdi da je samo Bog pravi gospodin a Bogorodica gospođa...), druže pukovniče i Nebojša, ja se Bogu i Vama zahvaljujem što je pravda za moga života došla na red.

Spora je, ali izgleda ipak dostižna.

Molim Vas da o činu generala ne govorite preda mnom.Meni ništa ne treba.Zahvalan sam Bogu ( Žika je veliki vernik, čak i na haubi mečke koju i danas vozi, ne onu prvu, kupio posle Žika još puno, puno auta, umesto znaka Mercedesa drži krst napravljen od tisovine i po tome je jedinstven u ovim krajevima i ima pun auto ikona – prim. aut.) i pukovniku Pešiću što je to došlo Vama u ruke...,,

Na to počinje žučna rasprava koju ja prekidam sa :

,,Pešiću, recite Vi meni šta bih ja najmanje mogao dobiti u najgoroj varijanti tj. u najredovnijem postupku?,,

,,Morali bi ste biti najmanje potpukovnik.,,

,,Odlično, druže generale, rešili smo, zovite finansistu...,,

,,U redu Simiću,,  kaže Pešić ,,ali potpisaćeš mi ovde jer ćeš sutra možda odlučiti da nas tužiš a mi samo ispravljamo nepravdu koju su drugi još odavno napravili...,,

Potpišem odmah i bez dvoumljenja, dođe i finansista i izračuna mi časkom razliku u novcu između penzije ZIK-a i Ppuk-a od devedest' prve do devedeset' četvrte.Sa svim prinadležnostima.

Ja onda ustanem i kažem na kraju...

,,Druže generale ja Vas molim sledeće...

Taj iznos podelite na tri dela.Po jedan deo će biti uplaćen na tekuće račune dveju mojih kćeri a treći deo ćemo potrošiti ovako :

Sutra je subota, ide vikend.Pozovite moje preostale drugare, evo spiska, i sve Vaše ljude za koje smatrate da su to zaslužili.Ovu preostalu trećinu jedemo i pijemo u restoranu koji Vi izaberete.Ja kući ne nosim ništa...,,

Tako i bi.

Tako nam Žile postade jedini čovek u istoriji koji je u penziji toliko i tako unapređen.A nepravda bi ispravljena na jedan dobar i pošten način.

I mi se iz kafane izvukosmo u neke sitne sate bez većih brljotina.

Na radost, neskrivenu, konobara Neše...

A sada bih mogao još ovoliko ili mnogo više, o Žiletovom životu i bogatoj karijeri.Ali ako želite da saznate još par sitnica, recimo :

Kako je naša legenda dobio jednom za uspomenu zlatan sat od libanskog ambasadora u Švicarskoj, i to ne bilo kakav, nego sat od dvadeset - četverokaratnog zlata, original, Swiss made..., kako je davno jednom finansirao povratak u Nemačku, Deutsche magnatu i industrijalcu i njegovoj gospođi, pa posle od njega godinama dobijao lepe pakete za Božić, kako je upoznao i pio kafu sa princem Đorđem Karađorđevićem, verovatno najboljim i napoštenijim čovekom čitave te loze, kako je Žile vozio prvog Ševroleta Impalu u ovom delu sveta i još puno, puno toga...moraćete malo da se strpite dok kupimo taj diktafon i onda redom, a ne ovako zbrda, zdola, napišemo knjigu o mom Mili (ovaj Žiki...).

Na neki ljudski način dugujem to i svom đedu.

A kako Žika reče, tada ćemo krenuti ,,od deteta...,, i knjiga će nam služiti samo da se sve ovo još dugo, dugo ne zaboravi.Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi...

U književnosti love i 'nako nikada nema, a kada čovek poznaje ovakvu legendu dovoljno je samim tim, već bogat.

Živ mi bio, legendo.

I još dugo sa nama zdrav i veseo obilazio niške mehane.

Kako Žika u šali veli kada se predstavlja onima retkima koji ga još ne poznaju,  ,,ja sam bata Žika, nekad bio lepši od Ben Kvika (to je valjda neki glumac iz njegovih vremena...),, a mi zapevamo onu našu ...

Prerađenu, lečke...

,,Aj, berem grožđe biram Tamjaniku...Rešila sam da ostavim Žiku... ,, eto to je sasvim dovoljno za ovakva sećanja...

Jer istorija sveta ne počinje i ne završava sa nama.Biće lepo ako neko o nama jednom napiše nešto ovako.Treba samo da ponovimo poslednju rečenicu kap. Milera (Toma Henksa) upućenu redovu Rajanu ,,Deserve it...,, Valjda hoćemo...

A do tada...

       Pozdrav druže potpukovniče, tj. zastavniče, tj. legendo, tj. naš nerazdvojni druže, tj. oče Žićo...

Vojo,

tvoj drugar, radni kolega i svedok vremena koje si oplemenio svojim bitisanjem.

Cokiju i Srećku, posebna zahvalnost što su nas trpili celu noć.A tebi Nešo takođe hvala, ali za listove, jer bi ja ovo sve opet, po običaju, zaboravio...

Umal’ Duce, postah’ davno juče ...

 Nećete vjerovati, mislio sam da se ovo Duce piše sa h (recimo Duche...).Talijani su me samo ovaj puta prilično razočarali, bolje bi mi se rimovalo barem.Pa jel' im ovo nekakav sinonim za lidera ili vođu? Doduše, pošteno rečeno, kakav vođa takav i naziv...

Ajd' da ne gnjavim, odmah ću Vam reći o čemu će se raditi u ovoj priči.

Ova će pokazati kako se brzo, vrtoglavo, mogu podgrejati sitne ambicije a takođe kako se još brže i vrtoglavije (joj glagola za robije...) mogu i prohladiti.I kakav ukus ostavljaju tako ladne.Ladne ambicije su gore od iste takve pure.

Nikad progutat'.

Ova priča će govoriti o tome kako sam i ja jednom davno umal' posto' vođa vazduhoplova, prvi pilot ili Captain...Ama zera je falila.Ili možda i nije, he, he...Evo prokontajte sami.

Najprije, večeras mi neobično, pravo.

Tišina u stanu.

Što je kod nas jednostavno, ekstremno rijetko.Definitivno smo najbučnija familija u cijeloj zgradi.Ili se smijemo ili bezazleno svađamo.Kao što reče jednom davno meni jedan od definitivno najdražih pjevača Petar Grašo ,,A kod nas ti je u familiji tiho samo kad je neko bolestan...,,

Svi smo zdravi, fala Bogu.

Ali mališa se sprema za neko takmičenje iz matematike a ćerka je u sred ispitnog roka pa mi matori ni TV upaliti skoro ne smijemo.I eto meni se otvorio termin za priču kad mu vrijeme nije.Obično pišem rano ujutro, to je moj cajt al' greota je da kompjuter stoji 'vako slobodan a ova tema mi se već odavno vrzma po glavudži.

Malo sam se i zabrinuo.Počeo sam pisati roman i već nakon drugog poglavlja stao.Ne sviđa mi se to što sam do sada uradio.Nema težinu a nije ni smiješno.Daklem, bljak...Kako ono kažu ,,Ako ti se ne dopada to što si počeo ostavi pa nastavi kasnije...,, Dok ne dođe to ,,kasnije,, daj da ja napišem priču da ne dangubim.Možda se ovde i Vi sa mnom malko nasmijete a možda i mene podrži takvo raspoloženje pa se vratim onom mom napaćenom čedu u izgradnji.

Pre par dana sam video izuzetan, stvarno izuzetan, prizor.

Sin mog starijeg kolege i druga me zamolio da se nađemo u gradu i da kupi moju tj. ovu našu knjigu ocu na poklon.Dečko studira pa smo jedva nekako uklopili termine.

Ja krenuo ka gradu da uradim jedan poslić koji me dugo nervira.Sa odlaskom u penziju dobio sam od ovih mojih iz eskadrile neku dasku (bukva, bukvi...) sa bakrorezom aviona i ugraviranom posvetom.

Sve bi bilo u redu da avion nije nedavno dobio i treću dimenziju.Počeo da se krivi u stranu.Tj. bakar počeo da se odvaja na ćoškovima.Da dobija ,,uši,, ko sveske loših đaka.

I nađem ja majstora koji me momački ,,utješi,, da se džaba patim i ko ono kad je Muji (Voji) poplavila ćuna a onaj vrač ga obradovo' da to ne treba sijeći da će to otpasti samo...Tako i majstor Mića meni ,,Uzmi ti super lepak i blago meni, to sam pokušaj zalijepiti da ti ja ne uzimam pare džaba...Drugačije se riješiti i ne može, jedino da se iznova kalajiše, a šteta ti je...,,

Dobro, 'oću.

Sad kad sam se naljutio uzeću one bakarne ukrasne eksere pa kad mu šibnem u ćoškove ima i elise da mu se iskrive.Pa neće on mene...Ima sve da ga iskahlajishem...Ima da se sija ko bakarni rakijski kazan poslije kruškovog prepeka.

Tako ljut, završio ja sa majstorom brzinski, pa u sebi 'nako malko popljuvo' i jarane iz eskadrile, što mi ne kupiše štap za pecanje, onaj što mi se sviđo' da bi ga neđe kraj vode ko čovjek zaboravio ili priklještio vratima od auta, pa da mi bude ljudski žao, umijesto ove daščurine ali u ljutnji nesvjesno i ubrzo' hod pa  na mjesto sastanka u centru grada stigao petnaestak minuta ranije.

Uh, ladno prilično.

Ni kapu nisam ponio a moja frizura marinca, fazana mi baš ne pomaže.Čekam ,,Kod konja,, mog, još tada budućeg, drugara Marka.

Interesantno, ali u Srbiji u skoro svim većim gradovima u centru obično stoji spomenik nekom davno zaboravljenom vladaru ali nijedan žargonski nije poznat stvarnim nazivom.Imenom vladara.Svi se zovu po ragama ispod.Pa tako imamo jedno najmanje tri najvažnija spomenika časnom, anonimnom kljusetu.

Čekam ja tako ,,kod konja,, u stvari ovde bi moglo biti recimo ,,čeka više konja,, kao u nekim davnim vremenima kad nije bilo mobilnih a cura misli da ćeš je zeru više voljeti ako zakasni bar petnaest minuta.Naročito zimi.

Ko ono kad Eskim čeka na randesu, te u jednom trenu vadi termometar, pogleda i kaže ,,E čekaću je do minus dvaes' ako ne dođe, odoh vala kući...,,

Ja čekam Markana.

Ko mi je kriv?

Požurio ljut, a on čovjek precizan. I dok tako čekam imam vremena da se osvrnem oko sebe i pogledam lica mnogobrojnih prolaznika u subotnjoj,  smornoj, prepodnevnoj trci sa životom.Ovim surovim.

Današnjim...

Dok nisam došao u Niš, subota pre podne mi je bila nekako najdraži dan.Ovde svima služi da završe ono što nisu stigli preko nedelje pa se trudim da izbegnem gužvu kad god to mogu a više mi i nije tako drag.Doduše od kada sam u penziji svaki dan mi je petak popodne pa i ne žurim nigde.

Pažnju mi privuče šestoro malih cigančića koji se igraju po klupama, nedavno renovirane, lokalne, autobuske stanice u centru.Bučni, štrokavi i vrlo oskudno odeveni za takve vremenske prilike.Oko nule ili duplo 'ladnije.

Ajd' nagradno pitanjce, ako je spoljnja temperatura 0 stepeni, koliko treba još da padne da bi bilo duplo 'ladnije?

Ne sikirajte se, to je šala.Ni ja ne znam odgovor.

Ali znam sigurno samo jedno.

Od svih ljudi koji su prošli toga jutra pored mene, a bilo ih je u ukupnom zbiru skoro nekoliko stotina, jasne i glasne osmehe sam vidio samo kod koga?

Ajmo, ovo nije teško pitanje.

Pa kod dečice koja možda nemaju ni svoj rodni list.Prema kojoj će život tek biti surov a oni ga ipak već obasjavaju takvim neponovljivim, grlenim i jasnim radostima.I to jedino kod njih.

Ej, jedino.Gde smo mi svoje izgubili?

Usput, ovih godina nam negde poispadali.

I moje, nervozno i hladno jutro čudom obasjali.Nekako nečujno i nenametljivo, njihovi osmesi razvukli i moje lice u smešak dok sam ih gledao.Prišao do njih i sav sitniš koji sam imao (nemojte o'ma, imao sam još samo 500 dinara ukrupno, oko 5 evrića u nominali, da Marko i ja popijemo negde kafu...) im od srca i bez reči, dao.

I ako mi to nisu tražili a onda oni otrčali dalje još srećniji i nasmejaniji uz jedno gromoglasno i jednoglasno ,,Eee 'fala ti kumeee...,,

Marko stigao uskoro, popili mi piće u gradu, uzeo knjigu, malko Vas sve otračarili ali to ću u nekoj narednoj priči.Valjda.

Sad upamtite ovaj osmeh.On je veza sa pričom, vratićemo se na temu.Podsetiću Vas, ne brinite.

Ajd, klinja je legao da bude odmoran za takmičenje pa nema smisla da drndam po tastaturi, ovo je možda pravi momenat da priču prekinem za večeras.

Nastavak sutra, a onda ću Vam valjda javiti i rezultate takmičenja.

Lepo spavajte...

Hoćemo li uvoditi ovde kakvu fabulu?

Ajd' Fabula, ulazi.Nastavljamo, dobro jutro.Jeste li odmorili?

Rezultate takmičenja još čekamo, pa ako stignu u toku pisanja, javiću Vam.

Priču ćemo nastavit' u četvoročetvrtinskom taktu.Ili kao u svetskom vaterpolo finalu protiv Španije.Na Vašu sreću ovaj puta ipak bez onih silnih peteraca.

Četiri priče promenjivog intenziteta i završetka.Sa dijametralno različitim rezultatom...

Prvi čin...Poručnik, skretničar...

Mladi (relativno zgodni...), vrlo samosvestan i kur..viti poručnik došao u novu jedinicu.Jedinicu matoraca gde je bitno samo da ne talasaš previše.

Ćuti, lezi i uživaj.

Lezi, ali ne i vraže.

Ima nekih ljudi koji nikada ne mogu ćutati.Čak i iz čiste dosade .Jednoga ovde već poznajete, dobro.

Kasno proljeće '91 ve.

Sranje još počelo nije, no ni daleko nije.Neki dugi i dosadni dani tog zlog, trebalo bi biti meni nekada najlepšeg godišnjeg doba.

Jednoga od bezličnih dana, bezličnoga doba, otvorila se neka još bezličnija rasprava.Po običaju oveća grupa matoraca visokih činova protiv moje malenkosti.Same.

Tema

,,Da li godine provedene na akademiji treba priznati u ukupan radni staž?

I ako treba, kome i kako?,,

Dok svi ostali zastupaju tezu da staž akademije treba priznati samo onima koji su završili srednje vojne škole i na akademiju došli kao vodnici ili sa nekim drugim činom, ja se borim za stav da staž akademije, ako se već priznaje, treba priznati svima koji su tamo bili.

Slikovito pojašnjavam da su kolege vodnici koji su došli kod nas na akademiju imali već sasvim dovoljno problema sa tim što su par meseci prve godine, zbog kašnjenja administracije primali i vodničke plate pa su ih poslije jedva vratili.

Na kamaru i sa kamatom.

Zatim, da sam uvijek prezirao benificiranje stažom a ne novcem, i ono što mi je najodvratnije smatram da bi to bilo razdvajanje ljudi u osnovnim pravima za vreme koje su zajedno proveli u identičnim uslovima.Zakuvalo se.Sam protiv svih...

U tom trenutku se u razgovor uključuje i komandir prvog avio odelenja, major R, koji je do tada nešto pisao za svojim stolom ali izgleda odvojio i uvce za našu raspravu.A kako i da ne odvoji kad ja nikada nisam ni znao tiho pričati (valjda uticaj zavičaja, s' brda na brdo...he, he...) a verovatno time i smetam čoveku.

Mejdžer R je divan čovek kome posvećujem sve četiri naredne četvrtine jer smo nekako nas dvojica i sudbonosno povezani.Major je odavno u penziji a ja mu želim dobro zdravlje i svaku sreću jer takvih pilota, ljudi i vojnika sam u životu malo sreo.Pošten, prepošten, pravedan i strog.Ljudina.

Ali ajde da se vratim u priču, shvatićete i sami do kraja o kakvoj se veličini radi.

No, poručnik kada je stigao u jedinicu čuo svojevrstan kuriozitet.Pikanteriju...

U svojim mladim danima, a pre dolaska na VVA, major u svom zavičaju završio srednju železničarsku školu.Kasnije završio akademiju, radio kao izuzetan nastavnik letenja i kasnije komandant.

No komandir ovaj puta nije na mojoj strani.Ne poznajem tada čoveka dobro al' kakav sam seronja i da ga poznajem verovatno ne bih oćutao.Čovek reče sasvim korektno, da je njegovo stanovište da bi u tim slučajevima trebalo priznati staž akademije u radni staž ljudima iz srednjih vojnih škola jer bi se to moglo smatrati stručnim usavršavanjem.Ostalima, ne...

Poručnik recimo blago zapjenušao kao ,,Don Perignon...,, i odgovorio nepromišljeno sledeće...

,,Druže majore, kada bi se to smatralo takvim, selektivnim stručnim usavršavanjem, Vi bi ste verovatno sada bili otpravnik vozova u Z.........ma,,

 a na to usledi pogled koji ubija ili bar ozbiljno ranjava i blago promukli odgovor...

,,Druže poručniče, mislim da ste daleko premašili nivo diskusije koji je prikladan Vašem činu i položaju i ja ovaj razgovor smatram završenim...,,

Uh miševa niđe.Utekoše.

Vidi i poručnik da je uneredio motku ali sada nazad nema...No i danas mislim isto.Danas kada svi bježe od dodatnog radnog staža, jer to znači i raniju, bijednu penziju.Ipak je bolja benificija lova...Bez obzira na srednju školu.

Kraj prvog čina...

Drugi čin – Jabuka razdora...

Poručnik postao kapetan.

I što bi Balašević ono rekao ...

,, Ej, davno bilo, otad se

sedam mora Dunavom slilo

dok jedro mog kaputa

burnim su morem terali vetri

na tvoje epolete

sletele su zvezde dve, tri...

I tad su došli popovi

pa topovi, pa lopovi

i čitav svet se izobličio

ispuzali su grabljivci, pa lažljivci, snalažljivci

pa, ko je smeo

da te podseća šta si

dobro se pamti samo prvi u klasi...,,

Isto mlad, sada malo i uobražen.Ime Vojislav mu značajno pomoglo da u razvoju situacije ranih devedesetih nenadano postane komandir avijacijskog odelenja.O tome sam već jednom pisao pa koga ne mrzi da čačka po prašnajvoj arhivi, bujrum...Mene mrzi pa ako se malko ponovim, prašćajte...

Komandir doduše poslednjeg odelenja u eskadrili, ali kad te ponese talas karijere ko bi smeo da te podseća šta si...

Komandir ljudima starijim po desetak i više godina.Komandir koji nema zvanje, nalet i znanje vođe ili prvog pilota da bi mogao da daje kontrole u vazduhu.

Jak komandir.

Možda sujetan i jesam ali glup nisam.Barem ja mislim.Samo 'vaka vremena mogu dati 'vakog komandira.Ako su vremena zla ne moram i ja biti takav.Sa svojim ljudima sam se već dogovorio da ne talasamo i da se primirimo dok sranja ne minu.Polako ćemo zajedno pa kako nam bude.

Ali stiže novi komandant eskadrile na dužnost.

U stvari stari, samo sada sa novim činom i iz visoke škole.Ko bi to mogao biti?

Naš mejdžer R, sada u stvari ppuk R.

I ja, šta ću?

Sredim se, ko za paradu.Onu ispred skupštine.Veliku.

Svečana, plava uniforma, opasač, uprtač, čizme uglancane za ogledanja, bijele rukavice i svo ordenje što sam imo'... Zezam se, na uniformi mi i danas prašinu sakupljaju  letački znak, znak naše akademije i ona medalja, zadnja ,,50 godina JNA,,.Ko bi normalan meni 'vakom dao orden? Ikada.

Prijavim se za službeni razgovor sa novim komandantom.Još mi se u glavi šunja vrlo jasan, onaj razgovor o uređenju i postavljenju kadrova železničko - transportnog saobraćaja u centralnoj Bosni.

Ali šta je tu je?

Pokucam, uđem, stanem mirno na sred omalene kancelarije, pozdravim kao u filmovima Nikite Mihalkova i najvojničkijim glasom koji sam mogao izvući iz svog siromašnog arsenala zatutnjim

,,Gospodine potpukovniče (tada smo već postali gospoda, što bi reko' moj jedan kolega ,,Dok sam bio drug, bio sam gospodin a sada kao gospodina moš' me hebati...,,) kapetan taj i taj, javlja se na službeni razgovor...,,

On ugasi Moravu bez filtera i reče mi očinski ,,Nemoj tako službeno, hajde sjedi.Hoćeš da popijemo kafu?,,

Potvrdim, srećan ko pudlica.Sjednem, skinem šapku i rukavice ali uprtač me još žulja.

Ne čekam da kafa dođe.Odmah počinjem

,,Gospodine potpukovniče, ne bih nipošto hteo da moje postavljenje na ovu poziciju bude jabuka razdora u jedinici.Prema tome ovaj moj razgovor služi da Vam saopštim da ako smatrate ovu odluku pogrešnom ja neću imati ništa protiv da je promenite...,,

Uđe i kurir.Ćutimo.

Zapali novu i gleda me pogledom koji je nešto između ćaće koji te ufatio u laži i učitelja koji se razmišlja da te propita pjesmicu za koju je skoro siguran da je ne znaš dobro...

Vojnik ostavi kafe i izađe a komandant R mi reče ono što će još godinama graditi neboder mog respekta prema njemu.

,,Slušaj me sada pažljivo.

U vojsci ne postoji termin kao što je ,,jabuka razdora,,.Postoje termini ,,pretpostavljeni,, i ,,potčinjeni,,...

Imaš svoje potčinjene a ja sam tvoj neposredni pretpostavljeni.Da sam se ja pitao ne bi bio postavljen tu gde jesi.Ili barem ne sada.Još si mlad i smatram da ima nekoliko ljudi u eskadrili koji to mesto zaslužuju više od tebe.

Ali kada je već tako, nećemo za sada ništa menjati.Pratićemo...Za sve što budete uradili dobro, bićeš nagrađen i moći ćeš nagrađivati, a za sve ono loše, bićeš kažnjen i moraćeš kažnjavati...

Jel' to jasno i kao takvo, u redu?,,

Klimnem glavom, a on nastavi ,,Dobro, pusti to...,, pruži mi kutiju ,,Hajd' zapali i uzmi kafu, kako su ti kući?,,

Dalje nismo u narednih pola sata više o poslu.Osim primjedbe uz osmijeh kada sam izlazio ,,Uh, ala si se dotjerao.Odavno nisam vidio takvu vojničku zverku...,,

Ja pozdravim, nasmijem se i izađem.

Komandir, zver.

Doduše, narednih godina sam uživao sa mojim ljudima, nisam imao razloga da kažnjavam (osim jednom, ali to je za dugačku priču...morao sam), a nagrađivao koliko i kada sam mogao, čitaj, i šakom i kapom.Što da budem upamćen ko neki smrad? Ne dajem iz svog džepa...Kao što rekoh, ako su već vremena zla daj da barem R i ja budemo ljudi...

Ode i drugi čin, ja ipak osta' neki šefić...

Treći čin...Leptirići...

Nećete vjerovati, ali...krajem te godine opet je, po nekom cikličnom paganskom običaju, došla jesen.

Prijatna na ovim tužnim geografskim širinama kao dugo odlagana i zanemarivana zubobolja subotom uveče, dečija nezahvalnost kada porastu, hronična bolest probavnog trakta ili dugogodišnja svađa među braćom i nekada najboljim drugovima ili bivšim ljubavima.Prvim.

Ratovi smanjili, prekrojili i suzili, nekima domovinu, nekima pribježišta a nama, apatridima poglede na život i vjerovanje u srećniju budućnost.Kakva je ovo usr..a mladost i nije valjda da to što sam se poslije onakve bolesti ponovo vratio u kabinu aviona neće biti nagrađeno, ukrašeno putovanjima po svijetu, susretom sa novim krajevima i svemu onome što sam vidio kao kompenzaciju mom dragom ,,klempi,, (G4 - prim. aut.) i tužnom odlasku sa borbene avijacije ?

I aerodromi se pravo prorijedili.

U čitavoj zajednici, dva, tri komada.

Nešto poput poštenih preduzetnika tranzicije.Ili iskrenih političara.Tuga.

Atmosfera nepovoljna čak i za mutaciju agresivnih virusa.

Vani još gore.

Para niđe, podstanarstvo, na vjestima krvi više no u ikakvoj klanici.Svako jutro kada ustanem prokontam kako sam sasvim drugačije zamišljao svojih dvadeset i nešto.Bože, ipak sam ja u prethodnoj reinkarnaciji nešto debelo zas.o čim mi se sve ovako razmotava.

Jednog od takvih ponedeljaka prepunih ničega, kišovitih, oblačnih i vjetrovitih lepih kao ponedeljci osuđenicima na doživotnu, dobio sam zadatak da se pripremim za let sa komandantom.

Odavno sam na stalnoj trenaži.Selidba raznih aerodroma i ratni zadatci najtužnijeg tipa doveli su do toga da mladi pilot ima i onu rečnicu u svom CV koja bi oduševila čak i tupavog privatnika koji je odlučio da te ne zaposli ali je lepo što si ipak došao na razgovor za posao (,,Sačuvaćemo Vaša dokumenta u arhivi, pa...,,).Mlad sa iskustvom.Ko pripravnica u parkiću pored ekonomskog fakulteta prestonice.

Računam, rutina.

Avioni već skoro sami znaju put.Samo pokreneš, dovezeš do piste, vikneš ,,aport,, i eto, on umalo sve sam.

No ovde nije tako.Danas idemo u Tivat.Moje prvo slijetanje tamo.U svojstvu pilota, valjda ovo neću morati plaćati kao neka prethodna na istom avionu i u istoj eskadrili.

Imam nekih sat vremena za pripremu.Biće dovoljno da proučim procedure za prilaz i malo ponovim neke postupke.Ipak idem sa šefom, nisam odavno.Možda odluči da me po nešto i propita.

Brine me mnogo više, vrijeme.Užas živi, na ivici ili ispod QGO-a (ovo sam u knjizi propustio da naglasim a sada mi krivo ali oznaka za nepovoljne vremenske prilike – za raju van avijacije – prim.aut.).A mi letimo po svakakvom vremenu.Transportnjaci uvijek stižu.Kažem ja, ko željeznica.Možda malko okasnimo ali bez greške smo tu.

Biće čupavo.Posebno onaj tunel u usjeku kod Budve.Ako to mašim, biće dobro.

Pripremam proceduru preko Podgorice, pa onda na more.

Spreman ko zapeta puška.Vazdušna.

Krećemo.Do rasterećenja motora u penjanju sve rutinski.Ja letim, šef ćuti i već nakon izlaska na level ( nivo leta-prim.aut.) pali prvu.Odavno smo u oblacima.Stratusima i nimbostratusima, ali drmuckaju po malo.

Ništa ozbiljno, radar čist.

No sa oblasne kontrole nam javljaju da ćemo na Nikšić, NDB NIK pa onda na NDB (non-directional (radio) beacon  tj. radio far – prim.aut.) TAZ.Ovo smo do sada rijetko radili, ja nikada ovde, a nije baš ni drugima bila česta procedura.Prilično nezgodna sa velikim ,,rate od descent,, ( procentom ugla snižavnaja – prim. aut.).

Veselje se tek sprema.Šef samo ćuti i pali.Naredim navigatoru da isčitamo proceduru i ček liste, duboko udahnem i krenem sa ,,procedurom na dole,,.Pratim situaciju, kontrolišem nestabilne kazaljke koje bi trebalo da nas provedu kroz tj. bolje preko i iznad vrleti pred nama i dovedu nas na more.Povremeno pogledam u šefa.Ćuti. ugasio Moravu i prekrstio ruke.

Počinje da drmusa vani.Neznatno povećam nagib prema TAZ-u i pokušavam da vidim da li smo negde pred izlazak iz oblaka.Po onom što čujem sa tornja i radio visinomjeru koji se bliži ivici pištanja trebali bi uskoro da ugledamo i plažu u Jazu.

Svi u avionu ćute a napetost bi se mogla sjeći nožem.Samo motori bruje monotono i jednolično.Ostatak posade netremice gleda u mene.Osećam im poglede na potiljku.Nije lako biti mehaničar, letač.Ko zna kakva ti taraba od kopilota more zapasti, a život ti ujegovim rukama.Bukvalno.

Moja posada u mene ima poverenja.Prošli smo do sad sve i svašta zajedno ali ni ja ne dišem skoro, još uvijek u sivilu primorskih nimbusa.

Puče pogled na put ka Tivtu.Jedan od najlepših osećaja.Oči jesu ogledalo duše ali su i spas guz..e.Iz oblaka izbismo baš gde je trebalo.

Pređem na vizuelno, javim tornju, nema čekanja, prvi smo na redu iz prilaza u pravoj.Ko je još lud da ide na more po ovakvom danu?

Pripremim konfiguraciju za sletanje, ček lista i ,,francuski liz,, na aerdoromu na kome sam se pu - spasio po prvi puta.Eto skinuo mrak u sred 'vakog ponedeljka.

Završili to što smo imali, odmorili malo, popili kafu, osušili mokra leđa i ne sjećam se više šta.

Nazad talašika. Na gore je lako.Vazda je tako.Gas ,,na poletni,, razguliš prema moru po odlaznoj proceduri i za čas te eto kući.

Popodne na pustom niškom aerodromu.Malo prostora može izgledati toliko pusto kao prazni aerodromi.Stepa, novi model, moravska.

Vojnik kurir, pametan, ko što jednom rekoh, najmanje za sedam dana nagradnog.Već se izvještio.Čim čuje ,,skidanje elisa sa upora,, ( način usporavanja kod An-a 26 i drugih aviona sa elisnim motorima – prim. aut. ) koji se čuje na drugi kraj doline, on turi džezvu.Već zna kakvu ko pije, a ovde ipak šef i nećete verovati, pa komandir 4. ao.It's me Le' clerc.

Spakujem procedure, slušalice i po gašenju motora sačekam da svi izađu iz kabine.Šef se otokopča i provlačeći se između sedišta reče mi ,,Dođi u moju kancelariju...,,

Eh, samo mi još ovo fali, šta li sam usro'?Zar ovakav ponedeljak može biti još gori?Izgleda, da more.Komotno.Sjetim se moga najdražeg dijaloga iz najdražeg filma ,,Ovo malo duše,, :

,,Babo, dobio sam danas tri jedinice,,

,,Jel' tri il' četri?,,

,,Ćetiri, babo, ćetiri.Reko mi učitelj da sam najgori u školi...,,

,,Pa jel' more neko bit gori od Nihada?,,

,,Izgleda da more...,,

Već mi nekako svejedno, ako bude taslačine onda je bolje da bude danas.Sve u totalu, i onako sam ovaj dan izgleda trebao prespavati.

Ostavim opremu, umijem se i operem ruke (zube neću i ne stižem, valjda se nećemo ljubiti i ako bude sexa biće to čisto poslovno, ko pripravnice iz parkića...).

Joj, moram jedan vic.Sad sam se sjetio a senilko, zaboraviću, izvin'te.

Došlo vrijeme u ZOO vrtu mečki za parenje.Niđe slobodnog mužjaka.Ni u okolnim vrtovima.I pitaju Muju (Voju) radnika na održavanju higijene, bil' on to sredio za 200 eura.

Kaže higijeničar ,,Mogul' malo razmisliti, javiću sutra...,, Dobro.

Dolazi sutra i kaže ,,Može, ali imam tri uslova,, Dobro, ajde više govori, poješće nas mečka ovde, sve.

,,Prvi, nema ljubljenja u usta (eto to me asociralo...)

Drugi, da me mečići ne zovu ,,Babo...,,

I treći, nemam dvjesta eura, more li za stotinu?,,

Ovde neće biti ni stotinu.Tako mi izgleda.

Ja kod šefa u kancelariju.Kafe već na stolu, čekaju.Mali će izgleda dobiti deset dana nagradnog, ladna voda a od nekuda iskopan i ratluk je tu.Čini mi se onaj prirodni, od ruže.

Na šefovo ,,Sjedi...,, ja se samo smuljnem u stolicu.Ovako umoran nije mi ni teško.Samo što sam srknuo vreli napitak, R me presiječe

,,Koliko ti sati do sada ukupno imaš na ovom avionu?,,

,,Morao bih provjeriti precizno u knjižici naleta ali ugrubo negde malo ispod tri stotine.,,

Na njegovo ,,Računajući i preobuku...,, samo klimnem.

Srkućem i dalje kaficu nespreman potpuno za ono što će uslediti.

,,Hm, to je nekako premalo.

Trebalo bi bar duplo toliko.

Mislio sam te predložiti za školovanje za vođu uskoro.Ovo danas je bilo izvrsno.Zrelo, odgovorno, hrabro, stručno i promišljeno.Bravo...Videćemo za dalje.,,

Šta ja to čujem?

Hebo ratluk, kako je ovo slatko.A i ne lijepi se za zube.

Rijetko dobijam komplimente od bilo koga, a posebno od onih koji me dobro poznaju pa još ne mogu vjerovati u sve što sam čuo.I to od takvog autoriteta.

Samo procijedim ,,Hvala gospodine potpukovniče...,, i posle kratke opservacije njegovog lica dok je gledao u sto, čisto da vidim da se ipak ne šali, zarumenim se ko drugarica parkovska pripravnica na svojoj preobuci.Na prvom ,,samostalnom,,,.

Joj leptirića u stomaku, poletiću, poletiću...

Jedva doradim kafu, sav se ispeko' od uzbuđavanje (Šojić...) jezik mi ko daska za peglanje.Zahvalim se još jednom, pozdravim i izađem.

Kako ću sad ćutat' ? A moram.

Jooooj,  moje muke niko ne zna, slatke.Srećan ko ker, a nemam ni rep da mahnem.Volio bih se pohvaliti nekome više no išta, no ne smijem.Svrbi me jezik.Falite me usta moja...Ćutim.

Ponedeljak nekako magično, iznenada postade majski, sve skupa sa ružama, beharom, Vrbanjom u pozadini i tamburašima...

A kažu da sujeta nije opasna rabota.Lažu, vala...

Kraj trećeg čina...

Četvrti čin – Otrežnjenje...

Davno. vrlo davno, sam čuo izreku da se čovek milion puta pokaje za ono što je rekao a vrlo retko ili nikada za ono što prećuti.

Pameeetne su te izreke, valjda ću i ja 'vako bajat i mator nekada u budućnos' smisliti neku sličnu.

Bolje što sam ćutao.Mnogo bolje.Videćete.

Jedva sam izdržao.

Čak i najbliži vide da blistam a kolege se ne mogu načuditi mom dobrom raspoloženju.Ne svađam se tih mjeseci ni na fudbalu previše.Čekam da prođe zima, malo popuste ove sankcije i eto mene na preobuci sa levog sedišta.Četiri ćize, će uskoro.Na žalost na traci za čin a ne na rukavu ali poslije onolikih nesreća i bolesti, pravi Eldorado.

Šta? Ne vjerujete da sam ćutao.Jesam, svega mi.Ko riba.

I hoćemo li u final?

Moraćemo, ne može priča trajati ko roman.Lijepo mi jedan klasić iz Amerike reče ,,Ko će meni platiti što ja ovoliko dangubim čitajući ove tvoje brljotine?,,

Parama se ne nadajte, bolje da skratim priču.

Naredna godina je donijela, čak i ovde, sunčano proljeće.Zver u meni je dobila još po neki sat naleta a ja sve češće zagleđujem suprotno sedište i analiziram postupke vođa jer, nema sumnje, uskoro će i baja tako.

I jednog lepog sunčanog prepodneva, šansa koja se ne propušta.Ponovo put sa šefom.Ovoga puta Batajnica.Prava prilika, plasiran šut sa ivice šesnaesterca i eto zgoditka.

Šta ima da se spremam za takav let? Pa avion će sam naći i Pančevo i put nazad.Skoro ispred naše zgrade se vidi Bataja.

Poletimo, avion prazan, posada raspoložena a šef  ćuti.

Već negde poslije Jagodine zatražim od oblasne kontorole snižavanje.Surduknem se ka Smederevu.U svakoj vojsci na svetu se samoinicijativa kažnjava ili nagrađuje, zavisno od posledica koje donese, jel?

E ovde ćete tek videti kakve će meni doneti.Bruka.

Spustio ja oko Smedereva, proveravam Dunavce gde još nisam pecao.Imal' čamaca i dešaval' se išta? Dan sunčan, ja skoro u brisanjcu.Ma ljepota jedna.I od dana i od leta.Prilaz i sletanje na pistu ,,jedan,, ko iz udžbenika.Liz, šteta što nema putnika da aplaudiraju.

Vođa je to.Budući i samouvereni...

,,Ma to je nešto više od toga, nekome lijek a nekom droga...Ja potpuno trijezan umireeem...,, Znate onu od Merlina.Evo slušam je upravo dok čukam...

Šef ćuti.

Izađe i ode.

Meni još ništa sumnjivo nije.A trebalo je biti.Po broju cigara u sunčanom danu...

Povratak popodne, ko kući.Ladovina.Ajd malo nekih oblačića na Jastrepcu pa ću uraditi proceduru.Čisto da oduševim nadležnog.

Nešto me zeza VOR Kraljevo, stalno ,,ispada,, i tandrče mi kazaljka, pa rutinski oba navigacijska kompleta neposredno pred čuvenu ,,petnaestu milju,, prebacujem na Niš.Proceduru ko od šale, oćete da Vam je sada nacrtam zatvorenih očiju ? Pa šta, prošlo je tek 16-17 godina od tada.

Slijetanje ponovo na slovo T i bez trošenja guma.Ups, šššvić, kao Grunf Fon Grunt, ko na ljusku jajeta...E ako ovo nije dosta za početak preobuke onda ja i ne znam šta bi moglo biti.

U predivno popodne moga naivnog uspjeha, neposredno pred izlazak iz parkirane grdosije čujem šefa ,,Dođi kod mene u kancelariju...,,

Oho, ho.E vala, danas ću da uživam i u kafi i u ratluku.Ima da meračim, neću žuriti ko prvi puta.

Na brzaka operem ruke, ostavim stvari i žurno kod šefa.

Tamo kafa čeka, samo ovaj puta njegovo ,,Sjedi,, nekako drugačije, oštrije zvuči.Sjednem a onda poče vrijeme moje bruke, otrežnjenja i bolnog prizemljenja.

Bez uvoda, tihim glasom, odmereno i strogo, ko što je uvek i činio ppuk R poče...

,,Mislim da sam se ipak prevario u tebi.Nisi ti još za vođu...,,

Ja, ko popišan.Ladnom mokraćom.

Ne mogu vjerovati šta sam čuo.Kako bi mi sada ratluk dobro došao.Ali nema ga...

Promuklo, uvrijeđeno moje ,,Zašto...,, otvorilo je prevodnicu duže analize.

Recimo :

 ,,Dobro šta ti misliš?

Po kakvim mi pravilima letimo? Da li ti je ono snižavanje iznad Dunava bilo po ICAO-u (International Civil Aviation Organization – prim. aut...) ? Šta bi tvoji putnici rekli na tvoje izlive tehnike pilotiranja ,,borbenjaka...,, i tvoje brisanjce? Znaš li koliko si goriva tako više potrošio?

Očigledno ja da si još neiživljen.

A zatim u povratku...

Ko ti je dozvolio da oba kompleta opreme prebacuješ na isti VOR? Šta ako VOR Niš greši?Nije bitno što je vreme lepo i što VOR Kraljevo, nije u pravcu našeg prilaza.

Šta ako ti u sred neke oblačne procedure otkaže jedan VOR (VOR, skraćenica za... VHF omnidirectional radio range – prim. aut.) , onda ćeš dalje po gledanju u pasulj...,,

Na moje tek za ,,vađenja,, ,,Paaa, bilo je svuda lepo vreme...,,

Usledilo je njegovo, efikasno kao matadorovo ,,Jednom neće biti, a to je u ovom poslu sasvim dovoljno...,,

Lakše bi mi bilo da se derao na mene, bilo bi mi mnogo manje krivo.

Za izgovore kasno i bljak.Čovek je sasvim u pravu.Vidim da sam uneredio i stanicu i onih sto metara pruge u Tivtu, a nije mi čak ni izgledalo tako strašno.

A ova grkača u šoljici mi samo odmaže.Da mi je da je nekako eksiram i izgubim se u ponor svoje sramote.Sreća, bar nikom nisam ništa pričao...I tada sujetu spakovao za naredni, dugi niz godina, u dubine podsvjesti.

Mračne.

R je kao moj komandant bio pored mog bolesničkog kreveta zajedno sa mojim ocem, prilikom buđenja iz kome (imate u jednoj, prethodnoj pričii ...) i ja mu to nikada ne mogu zaboraviti.Nikada.

Ni mnoge druge lepe stvari.Dugo ga nisam video, čuo sam da je imao i on neku ličnu nesreću i da je odavno u penziji.A volio bih ga sresti i podsetiti se svih ovih dana koji izgledaju teški ali ni blizu bolničkim.

Definitvino jedan od najboljih, najstručnijih i napoštenijih ljudi sa kojima sam ikada letio.Hvala puno, na svemu, šefe R...A posebno na iskrenosti. Ko zna zašto je to dobro?

Na žalost moja naknadna tragična sudbina me nikada kasnije nije odvela do nivoa vođe na transtportnim, višesednim avionima, i za time ću kao i za letenjem na MIG - ovima doživotno žaliti ali morate priznati da su moje žalosti mrvice u poplavi svih, ovih naših, poslednjih, opštih.

Ja barem imam sačuvan osmeh kao oni dragi cigančići.

Eee, kume, pa ipak su ovo lepa sećanja...

Tj. imao sam ga samo posle trećeg čina i onih šarenih leptirića...

Od mog dragog prijatelja Vinka iz Norveške dobio sam na dar i jednu neverovatnu pesmu koju sam pre par dana prvi puta čuo (neverovatno ali istinito...) a koju bi voleo da i Vi čujete.Za mene tekst uglavnom čini dobrom svaku pesmu a bolji od ovoga nema.

Sigurno...

http://www.youtube.com/watch?v=RZQO3f4TP4w

Eh, da.

Stigli su malopre i rezultati takmičenja iz matematike.

Plasirali smo se u viši rang.

Matematičko, roditeljski ponosni ,,duce,,  Cvetko.