Rođendanac ...

I tako,
prođe dvadeset godina...
Ovakvih, onakvih, ali prođoše.
Kao poklon za 'dvadeseti' stigla je i 'mučenica' stara baš dvadeset, ni manje, ni više ...
Majevička, ko mlijeko :)
Hvala mom drugu Darku, kako na 'maksuziji' još više na trudu za 'dizajn' boce :)

Kada finalno 'zastanem' u, onom suđenom, poslednjem letu,

neka to bude na ovom, za mene, najlepšem mestu na svetu...

Jednom, kad konačno odem, pod toplim, magičnim zracima, 

moj će pepeo sigurno proći ovim, voljenim brzacima ... 

Pošto vidim da je ova objava izazvala poprilično nedoumica, hajde da pojasnim... A to ću najbolje učiniti pričom iz knjige "Treća dimenzija" pa koga ne mrzi da čita, bujrum ... 

Uzgred, opštim i sa majkom i celom užom familijom i Google u i svima koji su im pomagali da na blogovima ovako mukotrpno, sa ovako 'siromašnim' i lošim alatima, otežavaju uređenje samih postova, smradine... I samo da znate, kod mene u nacrtu ovog posta, što se tiče preloma redova u tekstu, sve izgleda odlično ... Pet puta sam pokušavao sve 'ažurirati' al' ćorak ...

Sasvim običan dan...

Bio je to jedan sasvim običan dan.

Ni slutio nisam da bi to mogao biti momenat kada će se za-

vršiti moj život. Umalo bukvalno i trajno. Ili barem onaj i onakav

njegov deo, koji i kakav sam do tada poznavao... Zamke prošlo-

sti nekako uvijek leže u trenucima zaborava. Volimo pamtiti li-

jepe stvari, čak i uljepšati ružne, ako će ih to lakše upasovati u

ramove sjećanja... Hajde onda da pravim ram.

Ovo bi morala biti jedna od mojih najznačajnijih priča. Ne

po dužini trajanja, ljepoti fabule ili utisku koji će ostaviti na či-

taoce. Morala bi biti najvažnija zbog “utiska” koji je ostavila na

mene. Više utisaka, jakih i bolnih. Utisnula me, brate, ono ne-

viđeno. Toliko toga bih želio reći o tom danu i danima neposre-

dno posle njega a nisam sasvim siguran u uspeh. A uspeh bi

trebao biti, bar sa moga stanovišta, da dočaram ono kroz šta sam

prošao i prolazim od tada, poslednjih trinaest i kusur godina.

Ona, već opisana, surova kritika moje mame, stare učiteljice,

vaspitačice mnogih generacija, je kao što znate, bila da su mi

pojedine priče poprilično “zbrkane”. Valjda puno detalja na ma-

lom prostoru. Prepliće mi se i puno različitih tema. Zabolila me

kritika, momački, ali takav mi valjda stil. Oprosti mila majko,

nadam se da su mi priče barem životne, a život nikada sam po

sebi, nije jednostavan niti linearan. Bolje i to no da mi je mati

rekla da sam dosadan. Ova priča more bit’ bidne zbrkana, al’

dosadna, jok, jok (ovo “jok” sam pokupio iz nedavne, najpopu-

larnije sage, o Onuru i Šeherzadi...).

Od samih početaka mojih “književnih brljotina” izbegavao

sam pisanje o narednoj temi. Nekako sam je se uslovno i plašio.

Nesvesno je ostavljajući pod pepelom svakodnevice. No, kako

sve u životu jednom dođe na dnevni red, obećao sam nedavno

mom dobrom prijatelju da ću pisati o ovom događaju, pa idemo.

Da ne odlažem dalje. Ne volim patetiku. I moje priče ne vode ka

tome. Ni u jednom obliku. Zato bih neuporedivo više volio da

mi zavidite, čak i da me mrzite, nego da me sažaljevate. Do kra-

ja ove priče videćete da imate elemenata za sve. Jedino eto, mržnju isključite. Ako morete...

Evo i fabule.

24.11.1997, godine.

Dan, kao što rekoh, običan. Novembarski, hladan i siv.

“Prvoklasni” kapetan taj dan ima posla. Lepog. Sa dobrim

drugom, izvrsnim pilotom i jednim od najboljih ljudi koje po-

znajem, mojim i ribolovačkim “saradnikom” Sokolom (Sokolović

Slavoljub, 31. klasa, nemoš’ od njih uteć’ nikako :-) ) , krećem na

put. Ostatak posade takođe izuzetni likovi, vreme u meteo smi-

slu, sasvim prihvatljivo za to doba godine sa tendencijom po-

boljšanja i gde ćeš bolje. Eto zaboravio sam šta smo prevozili. A

to je u ovoj priči i totalno nebitno. Za trenutak ću iz priručne

bibilioteke, uzeti i svoju “Knjižicu evidencije naleta” da proverim

ostale elemente maršute za taj dan. Ovako. Marš ruta Niš-Priština-Podgorica-Batajnica-Niš. Ukupno, 4 leta, dva sata i dvadeset pet minuta. Cela država, tadašnja. Sve u složenim meteo uslovima.

I sve bez ikakvih problema. A sam let, daleko od složenog. Sa

takvim sastavom posade pravo uživanje i zadovoljstvo kakvo

samo može biti na višesedim avionima. Ja letim sve letove toga

dana, a moj dragi drug i vođa, samo održava vezu, sređuje spi-

skove prevoženja (što je kako iz prethodnih priča već i sami

znate, teži deo tih godina, na tim relacijama...), zeza se sa putni-

cima i ostatkom posade. No ovo je, na žalost priča o drugom

delu toga dana. Ne o lepoj obdanici no o užasnoj noći i budućem

dugačkom mraku moje budućnosti... Daj prvo da završim dan.

Taj dan. Ovaj danas ću tek videti.

Od celog puta u sećanju mi je ostao prilaz za sletanje u Nišu.

Za pravac 29, 'zalaz' preko grada i nisko preko autobuske stanice

i prigradskih hala Mašinske industrije. Pistu vidim i ovoga trena.

Još u nekim snovima gledam u nju. Časna pionirska... Uslovi

dobri. Vetra nema. Oblaci povisoko. Anuška sama klizi, volan

takođe nekako sam krene u “ravnanje” blago prema meni i eto.

To je to. 24 tone metala i tereta, lagano kao perce, dodirnu beton

piste baš na onom mestu gde se to i treba desiti.

Pogled u vođu, i mehaničara Velju, osmeh mojih prijatelja,

skidanje elisa sa upora, lagano kočenje i silazak sa PSS-a (poletno,

sletna staza – prim.aut.), su bili i poslednji trenuci moje letačke

profesije. Zato ih možda tako dobro i pamtim. A ko bi rekao?

Sve je tada ukazivalo na nešto sasvim drugo. Na jednu impresiv-

nu karijeru i jedan zadovoljan život. Dan još nije gotov. A osta-

tak bolje da sam prespavao. 

Zera je falila do onog, vječnog sna...

Standardno, došao predveče kući, malo nešto čalabrcnuo,

otišao po ćerku u predškolsko i sačekao veče uz smorni TV

program. Nešto kasnije te večeri nas drugar iz komšiluka pozvao

na slavlje. Poslije puno curica u porodici, njegovom bratu se

rodio sin. Viđi, crnogorska tradicija. Da se počastimo. Loza i

meza.

I 'častimo' se mi tako, ja već suknuo nekoliko tura kad zvoni

telefon. Zove ćerka od kuće, doći će nam gosti. Komšija iz pod-

stanarstva sa ženom i klincem. Kud baš večeras da dođu? Šta ću,

moram kući. Jaran ne da da krenemo... “ ‘Ajde ostanite još malo, gledaćemo sa terase kada stignu.

Kakvim autom dolaze...?” Šaljivo prokomentarišem “Onim ko’

mrtvačkim, samo krem boje...” (Ford Granada, caravan - prim.

aut.). Umalo da stvarno tako i bude.

Gosti su nam stigli nakon pola sata, a mi smo bili kući ipak

neposredno pre njih. Džezva i voda za kafu je već turena, a na

moje pitanje šta će popiti, moj bivši poznanik, Zvonko, mi reče

da sada neće ništa i da bi trebali samo nakratko nas dvojica da

odemo do grada da završi neki poslić. Dok kafa bude gotova mi

smo već nazad. Razlog više nego banalan. Držao je neki dragstor,

obijali mu ga često i par puta mu razvaljivali i kasu. Pa je usta-

novio praksu da je na kraju radnog dana zaključava u magacin.

Srećom, nije prihvatio moj predlog da povedemo i decu, sa ob-

razloženjem da ćemo se za tren vratiti. 

Nismo nikada više. Bar ja ne...

Skratiću detalje.

Do centra, nekih tri kilometra, došli vrlo brzo. Noć je mrač-

na, sa sumaglicom ali ulice bez snega. Suve. On završio šta je

imao, ja ga sačekao ispred, pored kola, i krećemo nazad. Poslednje

čega se sećam jeste da sam ga pitao da mi da, da ja vozim do

kuće, jer nikada nisam vozio Forda. Interesantno ali to nikada

do tada nije bio moj običaj. Odgovorio mi je da mu nešto zagla-

vljuje sajla kvačila pa ćemo to neki drugi put. Seo sam na mesto

suvozača i krenuli smo ka mojoj zgradi... Kao što bi Čerčil rekao

posle El Alamejna, u novembru 1942. god. “Ovo još nije kraj.

Nije ni početak kraja. Ovo je kraj početka...” Taj ulazak, te veče-

ri, u tu Granadu, je bio kraj svih mojih početaka. Ili početak svih

mojih krajeva...

I tako... 

Sledeći trenutak koga se kontinuirano sećam zbiva

se nekih tri dana kasnije, kada budeći se iz kome na VMA, pored

mog bolesničkog kreveta sa jedne strane vidim moga oca Jovu,

a sa druge mog komandanta brigade, Radovana. Istinskog po-

štenjačine, pilotčine i vojničine kakvih sam malo sreo. Jedan od

najboljih. Čak i da mi u životu nije uradio ništa više dobro, taj

boravak pored moje bolesničke postelje, u trenutku moga buđe-

nja, mu nikada ne mogu zaboraviti. Nikada. Hvala ti Radovane...

‘Ajd vodim klinju na trening, prvi u novoj 2011. toj pa da ga

ne propusti. A i raznježio sam se nekako, što nije najbolje za

jednu ozbiljnu priču pa ću nastaviti popodne...

Vratio sam se. U ovim trenucima, srećom samo u sjećanju,

vratio sam se u krevet, onaj do vrata, neurohirurgije naše, bez

premca najmoćnije sanitetske institucije. Bar tada i bar meni.

Nikako da povežem Jovu i Radovana. Otkuda oni tu i otkuda

zajedno? I šta uopšte ja radim tu? Pitanja konfuzna, objašnjenja

izokolna. Skontam da sam imao nesreću i da se već nekoliko

dana nalazim u stanju retrogradne amnezije, kako doktori vole

reći. Dakle, ne sjećam se skoro ničega. Dolazi pukovnik Tadić,

neurohirurg i načelnik odeljenja, moj stari poznanik. Osmjeh sa

vrata, inače ozbiljnog i sijedog, visokog, mršavog, asketski ko-

ščatog, genija.

“Ej, de si pilot? Budan si, napokon. E znaš, hebi se, mi skon-

tali da si avionom rokno’ u neko brdo pa ćemo te par nedelja

“krpiti” a ti spuco’ u banderu... Bruka. Ne brini ništa, sada samo

odmaraj, sve je gotovo i bićeš ti sasvim dobro...” Ode čovek. Ima

puno posla. Ćale i Rašo stoje i gledaju ka vratima na kojima

zamiču repovi belog mantila. Zatim još malo popričaše sa mnom

pa me ostaviše da odmaram. Ubrzo i ja utonuh u neki polusan

rezultiran verovatno silnim lijekovima koji su kroz razne cevke

koje su iz mene virile stizali do mog izmučenog organizma. U

narednim danima saznao sam i detalje.

Čuo sam, od mojih najbližih, šta se u stvari desilo te večeri.

U povratku smo se našli u delu grada na kome počinje centralni

Bulevar. Vozač je velikom brzinom ušao u krivinu koja je jako

problematična, oštra i sa kontra nagibom, decenijama neuređe-

na, i do sada je uzela najmanje dvocifren broj života. Izgubio je

kontrolu nad tako teškim autom, izašao na zelenu površinu,

između traka i mojim vratima spucao u stub ulične rasvete.

Savio ga do pucanja, a bandera prošla kroz taj deo automobila,

isekla ga skroz do kutije menjača, suvozačevo sedište polomila

i dovela do širine od desetak santimetara, a samim tim razduži-

la i moju malenkost. U totalu.

Hitna pomoć odmah došla, odvezli me u gradsku bolnicu.

Neurohirurg Nebojša Stojanović, nazovi doktor, iz civilne bol-

nice, odbio da me primi kada je čuo da sam vojni osiguranik, pa

su me prebacili u Vojnu bolnicu gde sam priključen na aparate

i medikamente proveo tu, prvu noć. Odmah došli moja supruga

i moj drugar Vošta, koji tvrde da sam tada pričao sa njima, pitao

šta se to desilo, otkuda mi u tom delu grada, rekao gospoji da

pazi dete, da nisam siguran kako će se ovo završiti, čak i ispričao

po neki vic, ali ja se toga ne sećam... Sećam se samo jarke sve-

tlosti i pitanja doktora da li sam nešto pio prethodne večeri, moga

odgovora kao saobraćajcu sa duvaljku “Nekoliko pića, pre par

sati...” i toga dela kada sam ženi rekao da čuva dete. Ostalo, ta-

bula raza.

Sećam se užasnog bola i hladnoće dok su me vodili tj. nosili

na skener i to je sve. Kažu da sam izgledao užasno (a kao sada

izgledam bolje, he, he...).

Krv iz nosa, usta i ušiju. Levo oko van ose i lice već modro,

natečeno i sa početkom facijalisa. Ali daj da vas ne strašim de-

taljima. Nema smisla ali detalja ima. Kamara.

Sutradan su me prevezli na VMA.

Moje kolege iz vazduhoplovstva su bili više nego korektni

nudeći bilo koju vrstu letelice koja bi mogla pomoći. Čak sam

nedavno saznao od mog dobrog druga i našeg mehaničara Mi-

kuljanca, da je od šefa to jutro već dobio nalog za postavljanje

nosila u avion. Ordinirajući lekar je odbio sa objašnjenjem da je

za moje stanje i bezbednost, najbolja varijanta udobnog sanitet-

skog automobila uz pratnju anesteziologa. Najmanje prebaciva-

nja iz ruke u ruku.

Iz ta tri dana sećam se još samo situacije kada su moje pusti-

li u šok sobu na VMA a moj ćale namerno obukao džemper u

kome sam ja bio te noći. Kažu da sam mu tada rekao “Što si

stari obukao taj džemper? Krvav je.” Sećam se da sam ih video,

ali toga detalja i te priče se već ne sećam. Imao sam sreće. Opet.

U nesreći. Puno. Na to je dežurni lekar intenzivne nege rekao

otprilike prvu utešnu rečenicu “Ne brinite. Biće on dobro, čim

tako rezonuje. Krvarenja u mozgu nema, čekamo da spadne otok

i šaljemo ga na odelenje. Biće ok, imao je puno sreće...”

U ta tri dana ljudi su uradili skoro nemoguće. Sve operacije

su bile završene.

Plastika orbite (kosti ispod oka - prim.aut.), DHS klin butne

kosti, desno i visoko, imobilizacija dvostrukog preloma vilice i

dreniranje desnog pneumotoraksa, ušivena arkada, obrađena

bubna opna i još par sitnica...

Dok sam se ja probudio, sve gotovo.

Sad bi možda i mogao kraći spisak povreda. Sedamnaest

ukupno. Ko za prazničnu kupovinu. Ajmo neke.

Tri frakture lobanje.

Prelom baze lobanje (onakav kakav se preživljava jednom u

milion...).

Teži potres mozga (ko bi reko’ da ga imam...?).

Lezija, teža (nagnječenje – prim.aut.) abducensa (očnog ner-

va...), i facijalisa (nerva lica) levo... Duple slike i facijalis, žešći.

Sam sebi šapućem na uvo.

Dvostruki prelom vilice.

Prsla desna bubna opna.

Dvostruki prelom dva rebra desno i pneumotoraks (probije-

na plućna maramica...) u njihovoj visini.

Prelom butne kosti, komplikovan, visoko, dva santimetra

ispod glave butne kosti, ali srećom čist, kao nožem, bez fragme-

nata... Još par sitnica.

I kao šlag, obnovljena stara povreda tj. fiksacija kičme. Polo-

mljen fiksacioni metalni, materijal. Sve u svemu, ko’ podgrijan

mrtvac. Što bi reko’ moj burazer.

Sada bi trebao potrošiti još puno prostora da opišem te dane

u bolnici. Drugarstvo, zalaganje osoblja te neverovatne firme

koja mi je spasila život, bukvalno. Trud i pažnju mojih klasića i

kolega, moje supruge koja je skoro svaki drugi dan iz Niša dola-

zila da me poseti i donese mi brdo tečnosti, jer sam kao jednu

od posledica, imao i višenedeljni gubitak ukusa i potpuni pre-

stanak lučenja pljuvačke. Grozan osećaj. Sve suvo, jedino infu-

zija tečna. Neću. Probaću izdvojiti par pozitivnih i negativnih

situacija i detalja u celoj priči.

Najstrašniji, za mene, definitivno je bio kada su moje kolege

dovezli iz Niša moju suprugu, a sa njom i ćerku da me posete.

Šestogodišnja devojčica, ušla je na vrata bolesničke sobe i nije

me prepoznala. Ona stala na vratima a meni srce stalo od tuge...

Eto tako je to izgledalo, a ja nekako uopšte i nisam izgledo’. Ogle-

dalo su mi dali kao u Survivor - u, tek dvadesetak dana kasnije.

Imam i sliku iz tog perioda, koja mi služi “za tješenje”. Nosim je

u novčaniku, pa kad otvorim, vidim da je prazan, ugledam i

sliku čudovišta i kažem sebi “pusti, dobro je...”

U nizu užasnih stvari recimo visoko drugo mesto zauzima

papak koji me je vozio. Došao sa svojom ženom u bolnicu nakon

par dana da me poseti, a onda se dve godine sakrio od suda i nije

mi se javio ni telefonom da me upita kako sam.

Moj nazovi prijatelj, se zove Gašić Zvonko, a kada su ga ko-

načno pronašli i pozvali na suđenje, došao je na moja vrata da

me pita hoću li ga primiti u kuću i hoću li se priključiti njegovom

gonjenju u krivici. U kuću sam ga primio, pojasnio mu kakav je

čovjek i da ne želim više da ga vidim, da ja tako ne gledam na

prijateljstvo, a gonio ga nisam, neka ga goni neko odgore. Onaj

koji sve vidi. On dobio godinu robije, dve godine uslovno, a ja

dobio ruševine od snova i zdravlja. Lakše bi mi bilo da je bio

pijan, ovako sa 0 promila vozio po gradu 110-120 na sat. To je

mom ćaletu kasnije rekao inspektor koji je vodio uviđaj. Na niz

mojih pitanja upućenih “mom vajnom, dokazanom, drugu” toga

dana kada je došao u bolnicu, tipa recimo “Komšo, molim te reci

mi šta se to desilo? Odakle mi u tom delu grada koji nije logičan

put za povratak da mog naselja? Kako je tekao sam događaj, kako

se to desilo? Koliko brzo smo išli?” nejasno je mrmljao neke

gluposti, gledajući u pod, iz kojih sam otprilike shvatio da smo

sa “šezdeset na sat” proklizali zbog toga što su prali ulice, prele-

teli stotinjak metara, odbili se od trotoara i presekli banderu...

Ajde.

Srećom nisam ga posle suđenja nikada vidio. I ne želim. A

ćerka je nedavno odbila zahtev za prijateljstvo njegovog sina na

FB. Ako, ‘ćeri... No nije takav “jaran” vredan prostora na ovako

lepom mestu.

Ajmo dalje. Imam još detalja.

Da li možete zamisliti da lekar, neurohirurg, odbija da primi

pacijenta životno ugroženog? Da, da. Uradio je to “časni” Neboj-

ša Stojanović, hirurg kliničkog centra u Nišu. Verovatno se

uplašio kada je čuo da sam pilot.

Pukovnik Tadić mi je kasnije rekao da je to više nego dobro

za mene. “Pusti Vojkane, ko zna šta bi ti ta neznalica uradila...

Ovako si došao u naše ruke.”

U Bosni ima odlična poslovica “Vrana, vrani, oči ne vadi...”

Doktori se esnafski drže zajedno. E pa možete zamisliti dokaz

za moju priču gde mi u otpusnoj listi iz VB Niš stoji “Doktor, taj

i taj, odbio da primi pacijenta u stanju opasnom po život...” Pitao

sam kasnije u istrazi istražnog sudiju Pantića, sjajnog čoveka, da

li smrdlju mogu sudski goniti, a on mi je odgovorio otprilike

“Možete, naravno. Odbiti pacijenta u takvom stanju je nešto što

ne sankcioniše samo Hipokrat, nego i zakon. To je krivično delo.

Ali da vam dam jedan drugarski savet. U ovoj zemlji od 1945. do

danas nikada ni jedan doktor nije osuđen za takav i sličan pre-

kršaj, pa će te samo potrošiti vreme, živce i novac uzalud...”

Shvatio sam. Posle moji drugari ‘teli da sačekaju docu, noćom

ispred zgrade i delimično ga zauzvrat ili za vrat “ručno obrade”

ja nisam dao. Nek’ i njemu sudi “viši sud...” Vide ateiste, u šta li

se uzda?

Daj sledeće malko veselije. Uvijek sam u letačkoj profesiji

obožavao pilotske kombinezone. Ko li je to izmislio zaslužio je

Nobela (ko što kaže moj jaran “Ko je izmislio helanke i vruće

pantalonice trebo’ bi dobiti Nobela”. Il’ se mi muška goveda,

ložimo na svašta....,,). Ja se ložio na kombinezon. Ljepota. Dođeš

ujutro na poso’ samo uskočiš u kombinezon, obuješ čizme, tri

rajsfešlusa i obučen si za rađu. Lagana, lepa jaknica i to je to. Ali

ubedljivo najbolji i najkvalitetniji deo letačke opreme koji smo

ikada dobili, po mom mišljenju, je bio plavi, pamučni, dugački,

donji veš. Kako je to bilo udobno i lepo, ljudi moji. I čim mesec

ima slovo R u kalendaru (od septembra do aprila, he, he ...) ski-

dao ga nisam. Dobro nemojte o’ma, imao sam dva kompleta,

jedan sam uvek mogao oprati. Tako sam ga na sebi imao i te noći.

Ej skinuli mi preko skrckane glavudže ono sranje od rol džem-

pera, a isekli mi onakav veš. Ma šalim se naravno, ne ljutim se

zbog toga. Moja mati mi je često govorila “Uvijek sine obuci čist

veš, nikada se ne zna...” Teško da mati misli na švaleraciju, prije

će biti da ima na umu ‘vake situacije. No kako god bilo, moj čisti

veš, ode te noći u froncle. I ja sam bio okupan prethodne večeri,

ali i ja odoh u froncle... Takođe.

Dobro, dosta o neprijatnim stvarima.

U nekim narednim knjigama ću možda recimo o hororu kada

ti na živo stavljaju torokalni dren u pluća, vade destine metara

gaze iz sinusnih šupljina (takođe u Live prenosu...) i još nekim

sitnicama koje savršeno bruse karakter. I o nekim anegdotama

koje olakšavaju bolničke dane. Prikoliko. A sada o lepim stvari-

ma. Ima li ih? Naravno. Ima ih puno, ali su malko u senci ovih

ružnih, zato sam godinama i izbegavao ovu priču.

Podška moje porodice, supruge i kćeri, brata i roditelja, pri-

jatelja i kolega sa posla, ljudskost i stručnost medicinskog osoblja

Vojne bolnice Niš i VMA su nešto što svakako zaslužuje da se

ispriča. Doktori koji su mi spasili život ovom prilikom su sušta

suprotnost sinu Nebojši. Srećom. Ali oni zaslužuju celu priču,

ako ne i knjigu pa da ne brzam.

Navešću jedan detalj koji mi je istovremeno i najveći kompli-

ment koji sam u životu dobio. Stručne prirode. Jutro posle nesreće,

u našu eskadrilu je stiglo obaveštenje da jednog čoveka iz jedi-

nice treba uskoro poslati na školovanje za komandanta eskadri-

le. Komandant je i nehotice, čuvši za moju nesreću, o kojoj je

vest odjeknula aerodromom, prokomentarisao “Pa koga ćemo

sada poslati? “Te godine i nisu poslali nikoga. To su drugari i

kolege. Prave. I tu je nekako moguće uklopiti i onaj Srećkov ša-

ljivi komentar “Sve si nas...”

O šest meseci na štakama, nakon izlaska iz bolnice, još par

“sitnih intervencija” na vađenju metala, šrafova i slično, više od

godinu dana fizikalne terapije, anegdote sa mojim vidom sa

duplim slikama, i slane i neslane šale sa drugarima iz bolnice

neće stati u ovu priču. Već sam dovoljno ugnjavio. Biće u nekim

narednim, ako ikada budu... Uglavnom, potrošio sam bezmalo

dve godine u pokušaju da se ponovo vratim na letenje, vratio

sam se i u ovaj zadnji, ludi rat, kada smo ovo uspješno “srokali”

NATO i nakon toga sa mojim prijateljima, doktorima i kolegama

sa posla zajednički donio odluku o penziji. Jedinu ispravnu. Tako

i bi... I to ćemo u neku novu priču. Narednu, kada budem manje

tužan... Šta sam htio postići ovom pričom?

Rekao sam već da mrzim bilo kakvu vrstu sažaljenja, pa ova

priča služi da pokaže tj. opiše bliže, jednu poslovicu iz moga

kraja “Nije sramota pasti. Sramota je ne ustati...” Ja ust’o i evo

uspravan, vedar i bezrazložno optimističan hodam uzdignute

glave, duže od trinaest godina, nakon šetnje kroz pakao.

Na šta li sada ličim? Pa, lep sam. Ki upisan, što no bi rekli mi

kraj Moravu. Vidite na sliki... I veseo, bez obzira na sve svako-

dnevne nedaće. Naivan ili ne, svejedno, ali bolji čovek posle tog

životnog udesa, sasvim sigurno. Sigurno znam bolje ceniti neke

stvarno važne stvari. Kao što su recimo ove priče .

Često koristim ličnu poslovicu da je najbolji predmet na

svetu, luster. Kakav luster? Pa onaj sa puno sijalica u operacionoj

sali. Kada takvu spravicu ugledate iz ležeće perspektive kažete

sebi “Hebalo patka, samo da se odavde izvučem, ni za šta se u

životu više neću nasikirati. Nikada.” Ne drži dugo ali pomaže

sigurno. Barem oko računa, ljudske gluposti, pohlepe i neimašti-

ne.

Čuo sam za knjigu jednog izuzetnog čoveka pod naslovom

“Trn u nozi na dugačkom putu.” Divan naslov, pa kad bolje raz-

mislim, svi smo mi na dugačkim putevima, a ovakvo trnje po-

mogne da razaznamo šta su to pravi trnjaci a šta pitomi voćnja-

ci. Šta sam dobio ovih godina ?

Puno toga. Mir i spokoj. Penzija je lepo, stečeno pravo. Do-

duše tu Balkan i zemlja Srbija malo žešće komplikuju nominalom.

Ali kako ono kažu, nije važno kolika je, važno je koliko se dugo

prima. Samo nemoj trošit’ nakupi se na hrpu. Planiram živit’ još

bar ovoliko, pa će biti para. Samo zdravlja i osmeha treba.

A šta sanjam? Pa, nebo ponekad, neke niske zone i visinske

letove. I o tome ne pričam glasno nikada. Nadam se, ako ćutim,

možda se jednom ponovo i ostvari.

Vojska mi ne fali. Ni u jednom momentu, ni u promilu. I za

kraj umesto generalnog zaključka.

Gile je nedavno počeo da me zove “Ćale”. To mi uvijek izma-

mi osmijeh na lice. Drago mi. Anja i on su ukrasi moga života i

sve dok je tako, sve ostalo može pričekati.

Sav je u “pucačkim” igricama. Pre par dana, smrtno ozbiljan

me upitao “Ćale, da si ostao da radiš, šta bi ti danas bio po činu?

Da li bi bio potpukovnik ?”

Ogovorio sam, “Sigurno.” Ne posustaje mališa. Njemu to, ko

zna zbog čega, jako bitno. “A pukovnik...” “Verovatno” i dalje

“A general?” na kraju nisam sakrio osmeh i rekao “Moguće. Ali

ja imam nešto mnogo bolje...”

“Pa šta ima bolje od generala? Šta imaš?” “Paaaa, imam tebe...”

Kad sve saberem i oduzmem, vidite i sami, ili bar naslućuje-

te, koliko je strašno sve kroz šta sam prošao i ovo što sam opisao.

Ali potpisao bih da ponovo prođem sa istim trnom u nozi i istim

putem, za njihovo zdravlje i osmehe i ovo tako lepo, drago i

zvučno “Ćale...” Jer svi generali ovoga sveta ne vrede koliko jedno

slatko “Ćale...”

Kao što vidite i sami, eto, bio je to jedan sasvim običan dan.

“Banderaš” Cvele.

P.S. Neposredno posle nesreće, kolege sa posla su me zezale

da ću morati delimično učestvovati u finansiranju novog samo

doprinosa, kojim će na bulevaru biti postavljene, nove, gumene

bandere. Moja bosanska glavudža, puno, puno sreće i divnih

ljudi, pomogli su da se sve završi ovako kako jeste.

Na istom mestu u gradu stradalo je posle mene još puno

ljudi, a konačno su pre dve, tri godine na toj krivini postavili

sinhronizovane semafore i zaštitnu ogradu. Eto vidite, valja i ova

moja glavudža barem za nešto...

Dakle kad god padnete, ma koliko teško i bolno bilo, glavu

gore, osmeh na lice i pogled u daljinu. Jer, nije sramota pasti...

Legenda o 'Krdžama' :)

Nađemo dobre izgovore, uvek i često.

Čini nam se baš idealne, skoro savršene… A ne želimo ni sebi da priznamo da nećemo biti ni mlađi ni lepši, niti će naše reči biti nekim klincima interesantnije, uskoro, kada nas više ne bude.

Odavno ništa nisam pisao, ništa za sebe, ništa sa dovoljno dobrim motivom da opravdam ovolike pauze. Valjda sam se umorio, zasitio pohlepom, površnošću, glupošću, primitivizmom i beznađem gde god se okrenem, izabrao puteve manjeg otpora ili jednostavno nisam bio dovoljno opušten da bi se, to što napišem i meni samom dopalo. No nikome nisam ništa dužan, niti je iko od nas uopšte nekome dužan, osim sebi. I osim neki lepim momentima.

Životnim, za koje vredi da budu upamćeni.

Vadimo se na vrućinu, putovanja, svakodnevna smaranja i slično, a ne shvatamo da je potreban samo malecki okidač da bujica reči nađe svoj put, čak i kroz najsuvlje predele…

Malopre sam, sasvim slučajno, pročitao reči Mome Kapora o prijateljstvu. O večnim prijateljima. E o tome će govoriti ova priča. O mom bratu. Nerođenom, zeru starijem, a ko rođenom. O nekim planovima koji se ipak ostvaruju, nakon puno godina planiranja. Ne samo da se ostvaruju, no ih ništa ne može sprečiti. Znaju se zakomplikovati,  mašala, al’ o čemu bi pisali. Da ne budem ko ona ravaku , ups ‘starleta’, što je već puno toga kvalitetnog napisala, a do sada ništa pročitala ;)

Daklem, razguli Vojkane… Zahebi ove ‘reciprocitete’ između dužine pauza i uvoda. Haj’mo na priču…

Došao mi Cole.

Kratko bio i morao poći dalje. Nama pusta kuća. Već danima pokušavam opisati te dožviljaje, no nema klime u sobi đe je komp pa je onda to ravno sauni i misiji teško izvodljivoj. A vredi je ispričati…

Ranije smo se ove godine, vratili iz Čelinca da sretnemo druga. Izbegavanje gužvi na granicama je rezultiralo ‘alternativnim prelazima' … Nama paćenicima, vazda suđeni ‘koridor’ noćom, a onda Pavlovića ćuprija, Bogatić, Šabac, Obrenovac, pa dalje do obilaznice i auto putem na jug, uz samoubilačku tehniku i tempo vožnje, ostalih, brojnih vozača, kao da je bio samo adekvatan trening za prošli petak…

Čuo sam nedavno dobru foru: “Najbolje bi bilo da ovih dana riknete i tako shebete svu mnogobrojnu rodbinu, komšije i poznanike. Ima da vam pominju sve po spisku, dok se budu kuvali na groblju…” Eto mi ipak pretekosmo nekako…

Malo odmorili i spremali se za dugo očekivani susret. Cole nije bio u Nišu od ’84. te. Tada dovršio preobuku na “Osmice” i tu mu se rodila starija kći. Bezbroj mesta koje treba posetiti i naravno isplanirati kratko vreme, da se obiđu najdraže kafane, čuje ‘Devojka iz grada…’ vide klasići i drugari, i probaju ukusi iz sećanja: dimljene vešalice, goveđi repovi, ladno ‘zaječarsko’ i grom salata. Sve dogovoreno i rezervisano no, kažu đavo nit’ ore, nit’ kopa, samo čeka u zasedi…

Bem ti puru, pa ne mogu ni slušalice turiti dok čukam, one fine Logitech riknule, a ove goleme Giletova ‘igračke’ ‘dihtuju za sve pare’, oznoje mi se ušesa, nije mi za drugo, no mi curka niz grbinu, pa bude ko u “Sjećaš li se Doli bell…?” jedino mi se noge ne tresu… J Najviše volim slušati muziku dok drndam po tastaturi, no ovaj put će biti bez toga…

Došao i taj petak…

Hajde rekoh da se plaknem zeru, red je, doće čo’ek iz daleka, a tamo u bijelom svijetu ljudi se turširaju i kad nije svetac J 

Izađem iz kupatila poruka na mobilan: “Kumo, problemi sa busom…” (Cole i ja jedan drugog zovemo Kumo, vezano za jednu moju davnu priču, no ne morate baš sve znat’ … J ).

Kakvi sada problemi? Trebalo je biti iz jedan u jedan. Mislim ne bus, no ko na kladionici. Sigurica…

Pozovem pajdu, on začuđen veli: “Ne puštaju me na Merdaru, kažu pošto sam norveški državljanin, nemam bilo kakva lokalna dokumenta, ne daju mi ući, jer sam sletio u dolasku na a. Priština i imam taj pečat…”

Ja ‘nako u gaćama, sam u stanu, kontam u sebi, i šta sad?

“Ne mrdaj odatle, sedi u neko kafanče, eto mene dolazim.” Pokupim na brzaka sve poklone za brata (ako slučajno ne dođe do Niša…) srećom spakujem i pasoš (za svaki slučaj), ponesem dve rezervne majice, kupim u drakstoru flašu ladne kisele, sipam na brzaka rezervu plina i šta ću, razguli ka ‘administrativnom’ ili kako već oćete, prelazu na Merdaru. Šta je to za “Krdžu” testiranog nedavno do Čelzija, na pecanju, tamo i nazad, ukupno oko 2000 km? Ovde ima nekih 120 km. Biću tamo valjda do podne, a onda ćemo videti šta dalje?

Gužve na putu nema, a đe će je i biti na nekih +42 (po zvaničnim najavama L ). Pustio muziku, turio Stipanove Randolph (jel’ se ‘vako veli? ) cvidže i razguli. Do iza Kuršumlije nekako, a posle kvalitet asfalta takav, da bi mu i makadam pozavidio…

Dođem do prelaza, kolona od nekih tri kilometra, sa ove strane. Odakle se svi stvoriše i koliko dugo tu čekaju, kada nikoga usput nisam sreo? Mora da je dugo? Pitam dva policajca u kontejneru tu, podalje od prelaza, šta da radimo, ljubazno mi kažu:”Neće moći ući… Takav je propis, nije do nas…”

“Pa dobro možete li me barem propustiti pored ove kolone, da me čovek ne čeka?” To može. Izađe jedan, mahnu rukom i ja ‘preko reda’, do samog prelaza. Ubacim se i ‘pređem’ niko se ne buni, računaju neki lokalni paćenik, garant’ J

Vidim buraza, čeka sa rancem… Parkiram na ‘ničiju zemlju’ J , izljubimo se tu, i on mi ispriča svoje putešestvije od jutra, od 6 ujutro iz Uroševca, i kako internet more’ zahebat čo’eka. Na internetu uredno ‘ima’ bus od Prištine za Niš, u 8 i 15 ujutro. Ima. Al’ samo na internetu. Prvo su ga prošetali do Gračanice, da bi mu tamo rekli da ima samo jedan ka Beogradu, al’ u 15 i 15 i to ne ide preko Niša. Taksi do prelaza, a tamo ubeđivanje i šokantna vest da ne može ući zbog poznatih (ili normalnom čoveku, nepoznatih…) ‘proceduralnih razloga’. Ni taksisti, ni vozači drugih bus-eva (za Pariz i sl.) ne smiju da ga prime, do bilo kog grada u Srbiji…

Čisto ne verujem ni očima ni ušima. Jel’ ovo neka šala? Sad će ‘starešina’ to časkom da reši. Jes’ al’ kad bi se zahebavali… Đe ćeš na državu moj pajdo. Pilot, trebal’ maraka? Podrivaš ‘ustavne i zaustavne poretke’ L

Dođem do zgrade policije na prelazu, potražim šefa. Ustaje neki pokrupan lik i dođe do šube. Objasnim da sam vojnik, pilot u penziji, da mi je u goste prvi puta, došao kolega, drugar, brat. Da ide kod mene u Niš, kući. Da ja odgovaram za njega. Da ću ga dovesti odmah sutra uveče , eto gde oni i kada kažu. Da nam daju samo neki papir da možemo preći granicu. Da je moj Cole jednostavan i jeftin za održavanje, ko nov Yaris (ovo njega zezam, čitaće i on ovo među prvima J ) … Ništa ne pomaže. Policajac je ljubazan ali neumoljiv. “Oprosti prijatelju, ali nije do nas. Mi samo slušamo naređenja. Ne smemo da Vas pustimo. Ako imate nekoga u ministarstvu ‘gore’ zovite, pa da čekamo depešu. Jer ako Vas pustimo, a negde u Srbiji ili na izlazu,  Vas proveravaju deportovaće čoveka, sa daljom zabranom ulaska…” Kontam u sebi ‘Ja sređene države, Tito dragi L ? Ovde, viš’ sve štima…’

“A koliko bi trebali čekat’ tu depešu?”

“Pa do kraja naše smene sigurno neće stići… Petak je, ko zna? Najkraće do večeras…”

“I šta sada da radimo?”

“Pa najlakše Vam je da idete na Skoplje, pa uđete u Srbiju preko Preševa… Mi Vas ovde ne možemo pustiti.”

Ovo budu oni momenti velikih životnih odluka…

Vrućina, gužva i prašina samo pomognu. Pogledamo se Kuma i ja, nasmejemo i krenemo ka Krdži. Jel’ tako, tako je…Pa onda da ne dangubimo. I ‘nako na Kosovu baš dugo nisam bio J Sedaj Cole, brale i spremi se za ‘avanturističku vožnju’. Nisi se Krdžom vozio još od onog uspona kod tvrđave Klis, ka sinjskom aerodromu, od pre pet godina. A ako, tako ti vala i treba. Jesam li te ko čovek, još tada, nudio da zamenimo pasoše? Jesam, i prećut’o si mudro, e sada ti se to vraća J  Sličnih su boja. Ja tebi ovaj ‘toaletni’ (mislim ima vrednost ko sličan papir…) a ti meni taj norveški. Zamena slika (pošto sam ja ipak neuporedivo zgodniji, jel’ J ) je u ‘mojoj nadležnosti’. Sada bi sa ovim mojim prošao ‘glatko’ a ja ne bih više o’đe ni dolazio J . Eto.

Sada, šta je tu je? Da ne mrsimo neke stvarčice i kuglice J delovali bi i Reju Čarlsu ili Filipu Višnjiću sumnjivi, ovde na samom prelazu, već je debelo prošlo podne, okrenemo se ka kosovskim policajcima.

Dvojica mlađih. Na odličnom srpskom “Otvorite gepek, dajte mi dokumenta za auto, Vaša dokumenta i zeleni karton, imate?” Ma da naravno, trebaće i za Makedoniju, a i ova naša ‘moćna zapadna komšika’ Bosinen, zahteva zeleni karton. To sve ove ‘velesile’ što kubure sa osiguravajućim kućama J

Ali problem, niđe mog pasoša L U gepeku još neraspakovane stvari iz zavičaja. Šah što je đedo poklonio Igoru, neki dušek za plažu (mrzilo me da nosim u podrum…) i cent prašine, razne, kako sa Plehana tako i sa polja iz  okoline TENT Obrenovac, I i II. Gepek otvorio, čovek škicnu i umal’ gadljivo “Zatvorite”… Dokumenta za auto su u redu, a ja se prepipavam i kontam ? Pa maloprije sam ga pokaziv’o drugu ‘Šefu stebe, ovaj smene’ al’ de sam ga turio? Dragi Alchajmeru stvarno nekad znaš bit’ plaho nezgodan… Što mi sada bolan to radiš? U stilu najvećih džeparoša sam sebe, skoro u panici, vaćarim i jedva nađoh, u nekom džepu torbice, đe inače držim ‘mobilan’. Valjda u onoj frci zamijenio džepove.

“Sretan put, prijatno…”

Sedamo u Krdžolina i ka jugu, razgul’… U kolima naša, ona prava, standardna, početna pitanjca. Bratska, drugarska. Kako si brale, kako kući, kako unučica, kako su tvoji u Ferizaj? Sve super, i kontra pitanjca. I moji super, videćeš kada dođemo. Stići ćemo vala u taj Niš, pa makar i tablu Solun danas ugledali.

Kažem u šegi jaranu: “Ako ti je vruće, slobodno uključi klimu… Eto ta ručka na vratima, pa’ odvrni’ kol’ko oćeš J Čuvaj se, promaja bi mogla uticati na tvoj budući ‘dobar glas’ no to je vrhunska tehnika, retko otkazuje J “

I ha, ha, ha i hi, hi, hi dobrim putem, koji se još po negde gradi, očas u Prištini. Tu smo jedno dva puta ‘omašili’ skretanje. Nije ni čudo, svuda novi kružni tokovi, ogromne zgrade i gradilišta… Pitali za dalji put, ljudi nas ljubazno uputili kuda i gde da skrenemo i eto nas na putu ka Uroševcu. Ne poznajem dobro Prištinu, retko sam bio, i to uglavnom na aerodromu, i dolazio sam najčešće avionom. Vozio sam pa nisam mogao da zveram okolo, oko mene sve džipovi i neka besna auta pa ako koga čvrknem, teško će mi i ‘zeleni karton’ pomoći.

Čini mi se da se grad jako izmenio, od svih zgrada prepoznao sam samo krov one dvorane “Boro i Ramiz”. No brzo smo i prošli. Nakon grada, stanemo pored nekog bazena u kafić, da odmorimo od ‘granice’ i popijemo kafu. Kafa dobra, odična. Cole gusla uz to i oznojen ‘Bira e Pejes’, meni voda curi na usta ali danas moram šveps. Dečko naplati, dve kafe, pivo, malecko i šveps, dva eura… “Brale jel’ ovo moguće?” pitam začuđen, dok idemo ka kolima. Jaro mi veli, izgleda da jeste. Mesto vrlo lepo, na bazenu, u gradu. Čudno mi, no šta znam, jbg. Dok idemo ka kolima, dečak trči za nama na parking i nešto, meni nerazumljivo, sa osmehom i u frci, govori Coletu. Zahebo se, naplatio samo kafe. “Jeftino, jel’ ? “ zahebavam Coleta, koji uz smeh, plaća ‘kvantitativnu razliku’.

Dalje sve ok, osim što su naša kisela i Kola u autu već vrele a i pored ‘klime’ reš nam se dinsta meni leva, a Coletu desna ruka. Prilazimo Uroševcu, put magistralan, jako dobar. Malo gužva jer izgleda da je na Kosovu petak dan za svadbe. Puno svatova. Svatovi ko svatovi, veseli, okićeni, sviraju… Sviram i ja. Pozdravljam ljude i slavlja.

Cole mi pokazuje gde se rodio, gde mu živi brat, gde je išao u školu i tako te životne sitnice. Gledam koliko mogu i koliko mi dozvoljavaju moji lečke krivi kočioni diskovi (izračunavanje sila za preticanje, ne kolone, no momenta kočenja J ). Zahebavam druga: “Nisi morao ni kretati jutros, mogao si me zvati kod tvojih na kafu i ja bi jutros došao… No ti voliš da komplikuješ  J” On čovek, šta će, znam ga odlično, nezgodno mu, pa brat mi je ( u davna vremena desio se jedan od najlepših trenutaka koje pamtim. Aco, sin mog brata do strica, Dragana, upoznao je, jednog davnog leta, mog Igora. Igrali se celi dan, a on kada je došao naveče svojoj kući kaže mojoj strini sav uzbuđen, otvorenih usta i sjajnih, krupnih očiju: “Baaako, znaš šta ima novo? Našao sam brataaa…” ). Eto, analogiju sami uspostavite…

Njemu se čini da me maltretira i gnjavi, a ja mu sa šegom velim: “Daj bolan opusti se, dodaj tu pišaćku od kisele, o čemu bi pričali unucima, kada bi ja inače prošao kroz Kačanik?”

Za tren dođosmo do Makedonije. Usput sreli još svadbu sa fijakerom, no Cole smota :) dok je uzeo telefon i namjestio za slikanje, mi već prošli, jbg…

Na granici rutina. “Gde idete? Imate li nešto da prijavite” i na moje “Kamo sreće?” niko i ne izlazi iz kućeraka da nas pogleda. Asfalt je mek ko duša (il’ u našim godinam šta drugo J ) a nebo tepsija. Upamtio sam makedonskog policajca koji me upitao odakle ja tu i gde sam pošao. Kada sam mu objasnio šta se desilo i kuda idemo, njegov komentar je bio samo : “Uf, uff, ufff… Teraj bratko, sretno…”

Idemo prema Skoplju, a ja se eto sa setom setim Đoletovih stihova iz meni jedne od najdražih pesama “ Vidiš, moji sinčići Vangel i Blaže, dohvate globus, Strumicu traže. I gde god prstić na Balkan stave, pokriju barem tri države…” Pa šta mislite vi, administrativni i resto papkari? Da možete Coleta i mene i ovakvo prijateljstvo, granicama zadržati? Neće da može. Nataknem Vas sve ‘državničke veličine’ malko na ovaj vojnički krivak (što bi rek’o moj komšo Goran, sas’ ‘blački akcenat’ J ). Uvek u sličnim momentima, pomislim na dragog Matu Parlova (eee, šta nas je puta častio pićem u svom kafiću…) : “Kako ja mogu da budem nacionalista? Pa ja sam prvak svijeta…” Mi smo bre građani sveta, ne možete nam ništa. Doduše, jes’ da Coletov pasoš malo slabije ‘fercera’ no moja ponuda za ‘zamenu ličnih dokumenta’ J još stoji J

Nemoj kad ja jednom dođem u Norvege da me neka sisata policajka, plavuša, poćera ‘prečicom’ preko Švedske (joj scenarija koji zamišlja maštovito, ofucano vojno govedo i pemzoš J ko iz ‘akcionih medorama željenog podneblja’ J ) pa šta ću onda, valjda će biti manje vruće no danas J

Čeka nas dalje putešestvije. Makedonija gori, što od sunca, što bukvalno. Po logici stvari gore, pod južnim nebom, i dva matora Mapetovca.

Dočepamo se auto puta. Vidim tablu i kažem Coletu: “Imaš kak’ih para na zajam J ? Hebo Niš. Haj’mo u Solun jedno tri dana. Ja ću pričat’ da sam bio u Uroševcu, a i pričaj da si bio u Nišu, ko će znat’, a bliže nam odavde… Jedino predlažem da izbjegavamo nudističke plaže, će se reširamo, ko danas J” Predlog odbijen, cepamo, sada ka severu.

Nismo eto išli za Strumicu, no sletismo časkom na granicu… Jopet. Skoro ko da smo se ‘telepromptovali’ J  Krdža brekće, no što bi ‘vazduplohovno’ rekli ‘svi parametri u redu’ J  Rezerve plina i goriva dovoljne do ‘plaćanja u dinarima’ no rezerve vode, pri samom kraju. I ovo što imamo više je za ‘zakuvat kafe’ mislim temperaturno. A mi smo sačuvali i hladnokrvnost i zabilježili i vrijeme i gorivo J

Začudo, na Preševu, gužva na granici nije preterana. Valjda i ovi što imaju klime što nisu ‘na ručicu’ J izbegavaju ovaj deo dana. Pametni ljudi, za razliku od nekih J .

Kažem makedonskom policajcu: “De bratko, života ti, udari ti nama neke muhurove u putovnice. Da se zna da smo bili kod Vas, da nas ovi naši opet ne driblaju…” Razume sve reči, ove prosto proširene, zajebantske, rečenice i sa osmehom i: “Dobro bratko, kako ti želiš…” uze sebi nazad pasoše, i ko poštanski službenik na prijemnom šalteru opizdi dva brzinksa ‘klik klaka’ da se skoro kućica zatresla. Još jedan osmeh i “Sretno” uvedoše nas na Preševo, đe nas niko i ne pogleda, samo mahnuše rukom i teraj dalje… Pa lepa je klisura, mislim Kačanik, al’ nismo je morali baš danas obići L Kud ovaj pandur nije radio danas na Merdaru, sačuv’o bi mi Krdžin resurs najmanje za tri stoje tisuća meteri, samo do ovde i nama boju kože na licu i rukama…

No šta je tu je, jbg. Sada malko da vidimo šta je Zoka do sada uradila i čime se to ‘fali J  Da se nađe neka kafanica pored puta, da se srkne vruće kafence i ladna kisela (dobro znam, znam, Cole će ladnog zaječarca, samo da mene zahebava, nikada po tim pitanjima i nije bio solidaran J ) i eto nas na ranu večerinku ili kasni ručak kod Konstantina.

He, he, kako mali Perica zamišlja đe je Grdelica. Kad bi se zajebavali. Taman kontam, tu smo, sada će proći ovaj ‘magistralno zapušteni birvaktile’ deo najsavremenije saobraćajnice južno od Alpen J , no prc rođo. Četiri kilometra, dva sata… Da, da, dobro ste pročitali.

Kolona trideset kilometara.

Prvi parking u nekom selu. Drakstor preko puta. Moj ‘moćni’ telefon, naravno rikn’o. Daj da se dopuni i on i mi. Da se javim barem kude sam danas L Već je 17 h… Dan protiče začuđujuće lepo, barem nama dvojici. Jeste, idemo sada na sever, no ima ona narodna u mom kraju ‘Budali je more do koljena’ J  Sve dalje smo od mora, al’ neka smo nas dvojica konačno zajedno, sve ostalo je lako…

Brzo stanem na parking desno, pređemo put. Nije teško, kolona stoji. Zamolim da uključim punjač, nema problema. Ima li šta hladno da se popije? “Oprostite, celi dan nismo imali struje. Pogledajte sami slobodno šta je najhladnije u frižideru…” Ispade da je zaječarsko crno za Coleta i neka voda za mene, najbolja opcija. Beš’ ga, al’ kako god okreneš, Skandinavac jope’ nekako bolje prođe… J Možda ja količinski, al’ on energetski J pa smo morali njegovu turu ponoviti. Sada će pričati kako je pivo bilo mlako i kako se jadan namučio. Znam ga J Pored nas puno žednih radnika sa gradilišta auto puta. Sjede na gajbama, a sama temperatura pivčuge im ič ne smeta. Sednemo i mi na preostale gajbuše, nafatamo i ‘lada. Merak.

Oduševljen razvojem događaja toga dana, čak kupim i cigare. U mom kraju vele, da bi bio dobar kibicer u kartama moraš ispuniti tri uslova. Da ćutiš, da ti ne smrde noge i da imaš svoje cigare… Toga dana, ni blizu, za prva dva, ajde barem treći ‘da ispoštujem’ J  Izduvam o’ma nako umoran i ljutkast, dvije zaredom. Već mi se zavrti i u glavi…

Pored nas dođe neki Pujdo, umiljava se i maše repom. Žut i čupav, dahće. Gleda nas onim svojim pametnim, žutim okicama. Naspem mu malo kisele u neku konzervu, neće. E moj Pujdo, ni mi danas nismo ništa jeli, nad’o sam se kafani, a ne gajbušama ispred. Cole i ja se vazda zevzečimo onim fazonom kad ide mali Muijca sa materom vidi kera i kaže: “Joj mama, vide ćuke…” majka mu brižno. “Nije to sine ćuko, to je pas…” a mališa na to: “Jebo mater, isti ćuko…” J

Kaže Cole, : “Vidi, isti ćuko…” ajd’ rekoh, ne hebi ale, ulazi u kola, vi’š da je kolona najzad krenula. “

U daljem toku puta sam vidio da ‘Koridor 10’ grade ‘PuteviPrijedor’ i ‘InegralInžinjering’, valjda i ovi ‘naši’ našli sirotinju da handre. Nekoliko puta sam u mislima opštio sa Zokicom ( a ko bi mi i mogao zamjeriti J  ) zbog gužve, prašinčine i ‘uslova na drumu’ … Pa (ne mogu lajat’, nema smisla ovde…) zar morate i u sezoni?

Uglavnom, nekako izbauljasmo.

Kažem još jednom, dva sata, bez one pauze za pivčugu, kiselu, Pujdu i punjač… četiri kilometra. Posle čujem, bio i neki udes, nakrljala se četvorica jedan na drugog. Baš me čudi…

Nikad se Leskovcu u životu više nisam obradovao. Leskovcu više, a Doljevcu manje. Ja ne znam jel’ to ona jagoda na torti, svećica ili vatromet, no potpuno skuvani dođosmo na naplatnu rampu (za nas danas poslednju) na kojoj smo se eto, sa ostalim paćenicima ‘družili’ još nekih pola sata. Čep te mora neđe dočekati L Džabe mudrost odmora, kod ćuke (dobro psa, ajde, pa isti su J ).

Rešenje rebusa glasi:

-         Pređenih 456 kilometara tog dana.

-         Plina bilo i za sutra po gradu (prekosutra Krdža stao J )

-         Ulje stiglo na samu donju ćizu,(ne minimum, no skoro dno , do lampice, troši malko jbg J, nemojte nikome pričat’ ako ga budem uskro prodav’o, a ne da mi se nekako, ko drug mi je već, rod…)

-         U naš stan u Nišu (na ‘ladnu dunjevaču i toplu kafu) stigli u 20 h i 05 minuta. Inače ja iz stana krenuo to jutro u 9 i 35, a Cole iz kuće svog buraza u Uroševcu, to jutro u 6 sati.

Eto i to nam je ‘naša borba dala’ …

Rekao sam bratu: “Slušaj, ako dunemo još po jednu ovu ‘ladnu dunju nećemo moći ni ustati. Polazi o’ma u kafanu…”

Šta? Hoćete da Vam pričam i o boravku u Nišu. Teško bogme. Već sam udavio, vidi se, željan škrabanja.

Ma neću, bilo je toliko divno da ne mogu ni opisati. Jeste, morali smo se izvinjavat’ kuvarici u našoj kafani jer nismo stigli na ručak pa je repove džabe odleđivala. Hbg, platićemo, nije do nas. I trubači se malko ljutili, i njima se istumbalo.

Miroslav Ilić nas takođe ček’o u Niškoj Banji, no viša sila Mićo, svako zašto ima svoje jbg J

Ali smo zato stigli i obići i videti.

Bilo puno roštilja, salata, pogača, sača i piva, ladne dunjevače i svega ostalog. Al’ najviše, kao i uvek, smeha i lepih sećanja. Okupio sam, koliko se moglo, 31. klasu (nigde bez njih J ) avgust, pa je većina van grada i naše ‘Splićane” . Joj šta sam se anegdota sa ‘Osmica’ iz Splita naslušao, kontam kako su ti ljudi dobro živjeli. Svaka čast. Uglavnom petak uveče i subota po danu, bili kao iz snova.

Posebno se zahvaljuem Štuli koji je, i ako teško povređen, došao da se vidi sa klasićem, našem dragom Koletu, Pirgetu i Mehi. Momci, carevi ste . Bilo je stvarno sjajno i ponovićemo ovo čim prije, a Coleta ćemo natjerat’ da dođe avionom u Niš. Nismo ni mi šugavi, imamo aerodrom, sve bolji i bolji. A imamo i neku štelu tamo J Valjda, još J

Nije nam za drugo, no ostaće nam više vremena za krčmu.

Htio sam naravno (Znate mene, svađalica vazda i do koske… što bi mi ‘proročki’ rek’o onaj stari pukovnik u Meljina, davno, kada sam se jednom ljut svađ’o sa celim ‘trećim dobom’ pomenute ustanove o ‘uzrocima jugoslovenske krize’ i ‘kasnijim rešenjima iste’ L . “Vojkane u gadnog starca rasteš…” ) pisati apropo ove avanture onom balavom i tunjavom Đuriću, da ga upitam ponešto o ljudskim pravima i slobodi kretanja, no šta da trošim vreme na papkare, sada kada je gotovo.? 

Ko da bi to nešto promenilo?

Htio sam napisati pismo i norveškom ambasadoru, no đe ću čovjeka maltretirati sa našim ‘mudrolijama’ (jel’ granični ili adminstrativni…) možda upozori one svoje ‘napredne’ a pomenute policajke pa mi ni Coletov pasoš ne pomogne da uđem u 'civlizaciju', i ako u njemu bude slika ovako zgodušnog lika.

No ipak bolje jel’de što sam ovde nadžvrljo. Ostaće nekome za nauk…

Ne verujte internetu (ni meni baš sve J ) i draga dečice, pazite šta će Vam pisati na pasošu. Kažu da su tolike gužve na granicama jer niko neće da u Srbiju uđe prvi J

Eto Cole, ispade da pravi čo’ek i kad oće, neće J Ili možda samo neće kuda oće, al’ oćemo kud možemo, hbg J

Pa jel’ bilo i štogod teško i ružno tih dana? Jes’ vala.

Sloba spremila tepsiju kolača (uh odličnih, sa malinama) a ja zaboravio čoveka u subotu (dok je ona bila na poslu) ponuditi barem jednim… Ona se naljutila, kolači ostali u frizu, (a vadio sam više puta pivo i nisu mi ni na pamet pali, zahebala me ona folija, valjda… J ) Cole me zajebava svih ovih dana, jooooj, krv mi moju popi, no dragi brate, eto razloga, moraćeš doći ponovo, pa makar ovaj puta išli preko Atine i Sofije …

Moj Krdžo, ne znam dal’ me čuješ, al’ tebi posebna zahvalnost. Za ovih bezmalo 17 godina, koliko se družimo, nisi me nikada i niđe ostavio ni osramotio. Bekrajno ti hvala, treb’o bi ti i spomenik podići, no znaš , nisam sada nešto pri parama, Jabo moj ( a kada jesi bolidu, kad si omašio sve, od zanimanja, do pasoša… J )

Eto tako nas trojica Krševa, (dobro ova dva ipak ‘uvozna’ J ) preživesmo nekako ovo legendarno putovanje…

I jedva čekamo nove avanture.

Te za kraj, samo da javim, mi smo letalci, ne možete nam ništa bagro administrativna, granice se sa neba ne vide… J

Brate,

Oprosti ako šta nije valjalo (osim kolača, ajd’ ne gnjavi pred rajom… J ) i kad god poželiš, bujrum, ne moram ti ništa dalje pričati.

Osim da si veliki sevap ufatio sa poklonima… Svim.

Gigo te u zvezde kuje (šta će jadno dete, mlad je, a zna te relativno površno, samo iz mojih priča J )

Ljubi cure i oprosti, vidiš da nisam ‘uticajan’ koliko se prodajem J  Možda jedino u ‘svetu književnosti’ J čemu ova storija teško da će dodatno doprineti J

A rekoh ti lijepo u putu, ko zna zašto je ovo dobro, o čemu bi pričali unucima, jednom, ne tako davno … J

Normalno ako upamtimo, bolje je barem ‘vako zapisati…

  

P.S. Pojašnjenje za rijetke, a neupućene. ?

‘Krdža’ je nadimak za naše lepo Opelče ( reč Opel pročitajte unazad… J ) Tako ga klinci davno nazvali, ja se ljutio, pa prestao. Nemoj da nekom od Vas padne na pamet da ga tako zovne J Će uđe u priču :)

A Coleta i mene, pa nas zovite kako oćete J Najbolje na pivo, kolače moremo i preskočiti, jel’ tako pajdo J ?

Eve gi i par slički da ne ispadam lažov, vazda ;)

Opet me rezili sa ovim Pećkim pivom, bruka... ;)

Letačke priče ...

Jako volim da dremam popodne ;) 

Mana, ali šta ću :) ?
No, prethodnih dana, nisam... Iz više nego opravdanih, divnih, razloga :)

A za sve je nekako "kriva" jedna knjiga ;) I to ne bilo kakva knjiga ;) Nego najbolja, prava pilotska knjiga.

Knjiga mog druga, Druga Cara ;)
"Letačke priče" Suad Hamzic - a.

Upravo sam je dovršio... (tek prvi put :) ) 

I šta da vam velim?
Mene je baš teško ostaviti bez teksta, ali ova knjiga jeste. I kako da opis stavim u samo jednu reč? Od pričalice kao što sam ja, niko i nije navikao na tako nešto :)
Hajde probaću, recimo ovako: 

MAESTRALNO.

Viteški kroz teške teme, zaneseno, dečački kroz letačke ... :)

Za vikend ću ponovo kroz stranice, sa olovčicom u šakama. Da zapišem i upamtim bitno ;)

I ostale mi nekako, posle ovih stranica i dve sitne "tuge" . Sada mi je još teže što nikada nisam barem probao tu zverku od MIG - uše ;) (ovo samo progovara dečija zavis' :) ne brigaj ...)

I drugo, pajdo, kratka ova knjiga brate nekako ;) Bez obzira na broj strana, čas'om proleti vreme...

Iskreno ti i od srca čestitam. I celom tvom timu.
Verovatno ni sam još ne slutiš koliki ste, i kako lep i dragocen posao, ti i tvoj tim, uradili ovom knjigom.

Svaka čas' jesi vala Car ( a ja to ne govorim baš često :) )

Sve isto, a sve drugačije ;) ...

Eto, 
lagano pripremam snimke i fotografije sa promocije, da bi ih sve zajedno objavio u ovoj specifičnoj analizi sećanja na jedan lep i uspešan dan...
Dok  dovršim tu "robiju" i finalno ne nafatam sve urednike, snimatelje i slično i tako sve nekako objedinim, eto neka posluži i snimak ovog gostovanja do koga sam tek nedavno došao ...
Videćete sve u samom (podužem doduše) snimku pa koga "čiča nije sasvim smorio" bujrum ... 
Ne služi ovo samo da se 'falim, naravno ;) Služi i da ostane mojoj deci kada me demencija uskoro oplajvazi, samo mi puste i ja budem miran ;-) 
Gledam odnekud poznat lik :-) I meračim ;-) 

P.S. Dobra, stara profesorica, koja se javila uživo u emisiji, je naravno dobila svoju knjigu sa posvetom, po koju je to veče došla u Banovinu, na promociju, u stvarno nemogućim uslovima... 
I ja joj se, zbog svega, od srca zahvaljujem...

Ostale fotografije, zahvale, moje trućanje, opis cele promocije, kao i sve snimke postavljam, čim nafatam raju sa Belle Amie TV - a, što se iskreno nadam, da će biti do (jednog) ponedeljka :-(

Gremi ;)

Uh, 
supu mu masnu, 
pa ovaj matorac se, ovih dana, izgleda ne "skida" sa tv - a ;)

Od 4 minuta, Vojkan opet na "sceni" ;)

Podrška ...

Eto, 
moji dragi prijatelji se baš trude da ova promocija bude "masovna" i jedinstvena...

Dijana, hvala puno ;)

http://www.gradjanin.rs/promocija-knjige-dobrovoljno-janjicari-vojislava-eskica/

Nakon "kvarat" vijeka ... ;)

Prva promocija,

drugog izdanja,

Moje (uslovno) treće knjige 

"Dobrovoljno janjičari"  održaće se u Nišu... 

Sve detalje vidite na samom, lepom, plakatu

Dobro ste došli ☺

Da se družimo, popričamo o samoj knjizi i nekim lepim vremenima ...

Svako dobro, vidimo se ;) 

Vaš "Škrabalo" ☺