Pandorina japija ...

Šteta što mi je ćale u osnovnoj predavao istoriju. 

Prozivao me svakoga časa predviđenog za provere, samo da meni i svima ostalima, pokaže kako nemam povlastice, bilo kog tipa... Možda, da je bilo drugačije, da bi mi tada znanje o istoj bez obzira na moju skeptičnu stranu, prema budućnosti vrste, a čak i tako komplikovanoj tematici kao što je grčka mitologija, bilo šire i potpunije. No srećom, to nije tema ove priče. Nisam se mogao oteti lepom naslovu pa daj najpre malko Wikipedie ... Dal' ste znali ' ali...

Pandorina kutija je prema grčkoj mitologiji bila kutija svih zala, koju je prema legendi, Zevs poslao Prometeju za kaznu jer je bogovima ukrao vatru i dao je ljudima. Pandora je bila prva žena poslana ljudima, a bogovi s Olimpa darivali su je raznim osobinama.

Pandoru je sa ćupom Hermes doveo Epimeteju, Prometejevom bratu, kojega je Prometej bio upozorio da ne prima nikakve darove od bogova. No, Epimetej se zaljubio u Pandoru, primio ju, ali joj je ipak naredio da ne otvara ćup koji je ponijela sa sobom. Znatiželja, kojom ju je obdarila Hera, prevladala je u djevojci, te je ona posudu otvorila, a iz nje su izašla sva zla svijeta, koja su uništila čovječanstvo koje je do tada živjelo u blagostanju. Pandora je kutiju uspjela zatvoriti prije nego što je iz nje izašla nada, te je tako spasila svijet od najveće nesreće.

Tu se ja tako lepo pogubim oko Prometeja, Hermesa, Epimeteja i ostalih zgubidana pa neka ovaj deo ostane samo uvod u ovu priču. Grci definitvno trenutno imaju većih briga a moji naredni redovi će, takođe srećom, govoriti o kutiji punoj sreće i uspomena, koju je dapače poželjno što češće otvarati. Koja u sebi sadrži naravno i nadu za buduće dane...

Nakon puno godina potrage ovih dana sam realizovao jednu, meni tako dragu ideju... Bude nekada situacija u životu kada neku fix ideju projektujete do nivoa trajne želje i nečega što sa realnošću ima malo ili nikakve veze. Kako se stvari najčešće za našega vijeka i zemana odvijaju sve bude kao ono sa poređenjem sreće sa nošenjem sitnog peska u šaci... Što više stišćeš šaku da sačuvaš to nešto, pesak sve brže ističe. Dakle, što grozničavije nešto tražiš i čini ti se da si ga već pronašao ispada da je cilj dalje od tebe i da juriš sopstvenu senku. A željeno i zacrtano najčešće nađeš sasvim, sasvim slučajno...

Po čemu će se ova priča razlikovati od ostalih ? Pa po onoj staroj japanskoj ,,Jedna slika kao hiljadu reči...,, Stavićemo zato ,,dijetalni niz,, tipa  ,,red slanine, red šunke,, pa da vidimo šta će od svega toga ispasti. Zato ovako podugačak uvod (kao to mi je sada novina, he, he...) a ostatak radnje će biti dat nakon svake fotke.

Našao sam sanduk, kovčeg, kofer, kutiju ili kako vam drago. Drugar mi je nedavno poklonio drveni kovčeg star preko stotinu godina. Jedan od onih u kojima se u pretprošlom veku pakovala devojačka sprema za miraza. Mene gospoja doduše zeza da se džaba ,,pakujem,, jer i da ga napunimo dukatima, teško bi me ko uz'o. Rijetko se složim u delikatnim stavovima sa mojom dragom, no ovde  je sve očigledno. A samo da znate, sandukče uopšte nije malecko. Čak sam se šalio sa mojima da bi bilo sasvim ekonomično da me nekako, u kratkom finalu, pretesterišu na pola ko mađioničari, nabutaju unutra ( niški naguraju... - što ono reče ,,majkata na Piksi,, ,,Moj Dragan je najviše voleo da je' butane paprike, kad je bio mali...) i zatrape neđe kraj rijeke ... Krišom.

Sanduk je bio u solidnom stanju, sa originalnim ključem, šarkama i bravicama. Doduše trebalo mu je  nakon silnih godina, malko pažnje, tipa sitna popravka  jedne ručke, šmirglanje, čišćenje, prskanje sredstvima protiv žižaka i u finalu farbanje i lakiranje. Eeeh, sve ja to sredih prethodnih dana za vreme boravka kod mog zaće u selu. Trem je savršeno mesto za takve posliće. U pauzama poljoprivrednih radova i sređivanja topolove građe za krov vajata, našlo se mesta i za ,,umetnost,,... Tako je kovčeg ponovo oživeo, magično zasijao, i trebalo ga je samo napuniti novim blagom. Doduše trebalo je najpre savremenom diplomatijom, kako je ja vidim ( nečasnom kombinacijom obećanja i prisile, he, he...) obezbediti mesto novom mezimcu u ovako maleckom stančiću. No rešio sam i to. Bolje da ne opisujem kako. Dovoljno je reći da nije bilo ni malo lako. U svakom slučaju boju novog ljubimca sam prilagodio boji postojećeg nameštaja pa sam dobio odobrenje da mi pravi društvo, tj da zauzme jedan ćošak dnevne sobe.

Pre par dana je stigao, dovezao mi ga jaran Meda do pred vrata. Uneli ga zajedno na četvrti sprat, a mene miris sadolina i laka svako malo podseti da je konačno tu. Eto kako smo mi čudna vrsta. Oko mene ratovi, Kosovo, izborne šarene laže, nemaština, a ja i ne gledam zadnjih dana u lažljivu kutiju sa katodnom cevkom (nema se još za plazme, no biće valjda kad se obogatim od ovih priča, he, he...) nego malo, malo, pa mi dupe viri iz sanduka. Uživam, tačnije uživao sam, dok sam ga punio dragim sitnicama i uspomenama. Ako nemam svoju sobu ( a kada bolje razmislim o impresivnoj karijeri, nisam je nikada ni imao...) onda hoću da imam svoj ćošak. Za ovoliko godina, zaslužio sam vala. Kakav god da sam.

I ne znam kako ću dalje ?

Možda bi najbolje bilo da nabrojim inventar sanduka pa ću onda o jednoj po jednoj slici i uspomeni. Našlo se tu mesta za moje dve uniforme, kapetansku i kIkl - a, zajedno sa letačkim znakom i znakom akademije. Za moj ratni, maskirni kombinezon i kožnu letačku jaknu sa kojima sam drugovao za naših bura i nevera. Potkombinezone, šapke i ešarpe... Letačke čizme sa onim nožem ko' fol skakavcem. Za moje knjižice evidencije naleta i dragi pitomački dosije koji sam nedavno sasvim slučajno pronašao i ukoričio. Za satove i dvogled koji sam dobio za odlične uspehe tokom školovanja. Moj neispravni a dragi Brajtling koji čeka da sin poraste pa postane njegova briga (mislim, kad poželi da ga popravi ili baci, he, he...). Za moj index, pitomačku legitimaciju, tzv. ,,crvenu dozvolu,, za svakodnevni izlazak u grad... Pitomačke šemice leta, IFR zona i marš ruta. Fasciklu kao davnu uspomenu na boravak u JAT -ovoj školi. Diplome i druge uspomene ( tanak sam malko sa ordenjem pa skužajte...). Puno predivnih poklona koje sam dobio od dragih prijatelja i koje sam ja njima spremio za naredne susrete. Izveštaja o mojoj prvoj i poslednjoj oficirskoj plati ... I svašta još po nešto.

U svakom slučaju, šta li je ovime pisac htio napraviti ? Prosto je. Hoću da mi uspomene budu na okupu. Da se ne praše, mirišu na lavandu (dobro, po malo i na lak, barem u početku...) i da mi budu na dohvat ruke. Vojina kutija treba, za razliku od kutije one grčke profuknjače, da bude prepuna dobra. Lepih uspomena i dragih sećanja, a da se Vojkan što ćešće zbog nje nadima ko nakvašena japija... (u mom kraju ima običaj, kad se neko ponosi često i bezrazložno da mu kažu ,,Šta se nadimaš ko nakvašena japija...,, ). Eh, da, dragi moj zbunjeni čitaoče, znaš li ti uopšte šta je to japija ? Ko zna, dobije pivo... Ovi iz zavičaja će znati, za druge videćemo. Doduše ovo i nije neki baš pametan kviz. Jer i ko ne zna, isto dobije pivo. Dovoljno je samo da prizna da ne zna. Objasnićemo, lako.

Uglavnom, nema te japije na vascijelom dunjaluku koja se zadnjih dana nadima više no ja. Srećan brate pa to ti je. Eh, da, Vojina kutija treba da bude i prepuna nade. Nade da će jednoga dana poput ovog bloga i ovih priča i u toj kutiji ostati neka lepa pilotska i druga životna sećanja za nove dobre ljude. Jedino me malo plaši sindrom našeg jarana Tute. Tuta bio manje od godinu dana u penziji, mlad čovek oko pedeset godinica, sredio do perfekcije svoj ribolovački, lovački pribor, dokumenta i papiriće, sve ostavio uredno i složeno, a onda ga bubno moždenjak od koga se nije oporavio. Da ne slutim i ja štogod, gluho bilo. No, barem što se uspomena tiče, veliki deo je sada u kutiji pa kako god da bude dalje. Valjda ću stići napisati još koju pričicu.

Kao što rekoh, čovjeka najčešće najviše obraduju malecke stvari, a mene eto sanduk. Doduše sanduk sa blagom ali samo meni vrednim blagom. Pita me šurin sin ,,Što ga stalno zaključavaš, kao da ima nešto vredno unutra...,,  Ha kad sve saberem, računajući i srebro sa letačkog znaka, kacigu, jaknu i resto, moglo bi se recimo ubrati najviše jedno par stoja evrića, a pošteno, ne bi se isplatilo kakvom lopurdi da tegli nizbrdo ovoliku i ovako tešku džamutku. No dok ja privedem svoju poslednju priču kraju i vrednost će porasti pa na nekoj aukciji klinci možda i uzmu po nešto, no tada sumnjam da će me biti briga. Moje je da sačuvam za njih deo priče o njihovom babi, a hajd' pošteno i za sebe. Kad ono turim unučiće u krilo pa razvezem potpomognut Alchajmerom. Samo ako me budu hteli slušati. I ako budem imao čvrstu bešiku... da ne trčkam svaki čas, he, he...

Meni je moj sanduk neobično drag i ako vam se čini da se ovde hvalim, tačno ste primetili. Hvalim se. Lako je napisati sada ovu priču, trebalo je to napuniti.

O svemu ćemo više dok turim slike.

Ovi alati za obradu teksta na blogu su toliko siromašni ima da se napatim ko ćuko dok dodam jednostavne opise, al' nema veze. Polako ćemo.

Eto tako raja, hajd' zavirite u sanduk sa Vojinim blagom.

Slobodno, bujrum...


"Houston we have a problem here ..."
Slike opet da postavi neće, valjda ne radi za praznike :-) Pa nakeoliko sličica vezanih za ovu priču, pogledajte na ovom lepom i meni dragom, vazduhoplovnom forumu...

ABG, slike...

EC

Eee, vala, hebala ih zajednica.

Mi toliko tamo žurimo, a da znamo kuda nam se tol'ko  hita, poplavila bi nam ... duša...

Joooj, kako čovjeka mogu oduševit' sitne stvari... Upravo sam popravio vodokotlić. Ne curi. Tačnije, curi baš tamo gde treba. Samo tamo. Što je kod plastičnih zavrtnjeva prava umetnost. Još samo da se kurtališem termostata na bojleru i dnevna zapovest skoro dovršena... Komplet.

I sada 'vako, blago oduševljen i vodoinstalaterskim  znanjima i praktičnim radovima, takođe  blago produhovljen, moram dati analizu moga nedavnoga boravka u Jevropi.

Dok nisam zaboravio takav doživljaj. Jedinstven.

Valjda u Europi ne moraš sve radit' sam, zovneš lijepo ljudski majstora, isučeš ,,plastiku,, ili kešovinu, sve skupa sa bakšišom, i koristiš dalje vodokotlić bez limita. Treba i vodoinstalteri od nečeg da žive... A ne ovde kod nas, Vojkan Marica za sve, od književnos' do viljuškaste ,,sedamnestice,, i ,,papagajki,, ...

Radnja...

Prethodnih nedelja boravio sam dva puta u Sofiji pa sam obećao lične impresije o nedavnim putešestvijima (jel' se ovako kaže? ). Imam jutros vremena...

Konačno sam dovršio tekst nove knjige, kojim sam relativno zadovoljan, i ne mislim dalje brljat,  a kako ćeš biti umjetnik ako si ono skroz zadovoljan učinjenim, i na šta ćeš se vadit' kad te pritisnu kritičati, ko biva eto, baš sam taj deo htio izmjeniti, he, he, pa ako neko zna potkupljivog, a neopreznog izdavača sada je pravi trenutak. Sada bi mi vaše prijateljstvo jako dobro došlo. Ko bude želio, javi mi se, a ja mu pošaljem tekst, laganica...

Na temu Vojkane, aport... Analiza puta u nedostižno. Pustio sam jutros Ibricu i njegova ,,Šalom Sara...,, mi trenutno ukrašava jutro.

 Ćerka je za Valentinovo od svog izabranika dobila na poklon avionsku kartu do Milana i nazad. Originalno i lepo. Nisam imao ništa protiv takvog putovanja, bez obzira što Wizz ne leti na toj relaciji iz Beograda. I zaslužila je devojka. Čak i uz močvaru visokog školstva u ovom tužnom ,,kandidatu za Zajednicu,, drži se budžeta i tako značajno olakšava roditeljima. E kad je tako, onda ne brini kćeri...Uvaliće se tajo u ,,minus,, i ima da ideš... Ima da vidiš i Como i Skalu i San Siro i sve resto, a ćaća će organizovati marš rutu do najbliže prestonice (Prištinu još ne računam , barem dok ne uđemo u nedostižnu nam organizaciju...). Daklem Sofijo, eto nas...

Sve sam spremio, a'ma sve. Zeleni karton odavde više ne treba (osim za BiH i Makedoniju... e ne da se sirotinji sitno samljet, pa to ti je...) a Soko mi je čekirao karte preko neta, džabaka,  a on ima dosta iskustva u tome... Praviće mi i društvo na prvom putovanju.

Posudio sam od komšijinog sina i dvije prednje gume. I moje su relativno nove, ali njegove zimske, k'o da sam znao. Još mu ih nisam vratio, moraću danas dok 'vaki baksuz kakav sam ne naletim na neki ekser ili drugačije vulkanizersko pomagalo.

Poslednji datum u naredne četiri godine, 29. februar, je predviđeni  dan odlaska. Posudio sam od komše i GPS koji me i pored domaćeg jezika, erotičnog glasa one žemske što ćakula, kao i preciznih i lepih sličica u boji odveo tačno na sofijski aerodrom ali na njegov vojni deo, no o tome malko kasnije...

Problem, osnovni, low cost kompanija leži u tome da nikakve garancije ne važe, posebno u slučaju kašnjenja  putnika, pa taj luksuz sebi nismo mogli dozvoliti. Noćna mora svakog vozača jeste sneg koji trenutno pada. Taj ni najbolji putari ne mogu odmah očistiti. E možete zamisliti moju facu kada mi je supruga rekla negde oko jedanaest uveče ,,Vojo, pogledaj napolje...,,  Mećava koja je smenila prethodnih par sunčanih i toplih dana je smenila i spokoj na mom licu, trajno. Nekih desetak santimetara snega je napadalo za nepunih sat vremena. A nemilice je sipao i dalje.

Odlazak ;

Ništa, onda dupla gorča, par nervoznih cigareta, pozdrav sa snom te noći, poziv Sokolu, u gluvo doba, da pomeramo polazak za skoro odmak'  i metlu u šake. Očistio sam Krleta (krdžu...) iskustveno testirajući istovremeno vrstu i kvalitet snega. Sa užasom ustanovio da je onaj najvlažniji koji će mi ulepšati svitanje i stavio u gepek ćerkin kofer težine na samoj ivici prihvatljivosti, čak i za A380.

Planirali smo da idemo porodično u posetu ,,nedostižnoj z...,, no Gigo će ipak morati na pismeni, a u akciju kreću samo dva pilota i jedan putnik. Posetu, turističku, Sofiji, moraćemo pomeriti za odlazak po devojku u povratku.

Krenuli smo u jednu od najtežih noći moga šoferskog staža. Konkurencija je tu vrlo, vrlo oštra... Imao nebrojeno teških putovanja. Kako u smislu terena kojim treba proći, kvaliteta prevoznog sredstva i vremenskih uslova, ali u međuvremenu sam debelo ugazio u petu deceniju (kad prije, božiju ti majku...) a vožnja noću mi nikada nije bila draža opcija. No kad je već tako, hajd' polako ćemo.

Krucijalnu dozu opreza dodao mi je i poslednji kružni tok na koji sam naišao pri izlasku iz grada. Samo činjenice da sam išao ispod trideset na sat i nisam dodao zeru kočnice pri prvom draftovanju nas je sačuvala dalje od bankine. Ni ABS me ne bi izvadio bruke, garant. I dale mi tako uputstva za dalji put. Mislim činjenice.

Od naše zgrade do aerodroma Sofija ima 176 kilometara, mislim ako nekada poželite da svrnete, pa da znate. Ali kakvih ? Čak i u nedeljnim, sunčanim prepodnevima, Sićevačka klisura i dalje prema Pirotu i Dimitrovgradu uz ovakav koridor koji će ono bit' baš kvalitetan i trajan ( ma kako neće, pa samo izgradnja traje desetinama godina...) put prema granici je prepun izazova. Prepun kamiona long vehicle ili po naški, ono plavo TIR. Kad to vidiš znaš, da se takvi teško pretiču. A kad oni tebe pretiču, čak i kanjon Nišave ti se učini phivatljivijom opcijom... Brkati Anadolac turi ciglu na gas i loži. Ovu noć je bilo svega i svačega. Imam i lance u gepeku, nove, samo jednom korištene, ali neću ih valjda morati po ovom kijametu stavljati. Imamo dovoljno vremena za eventualne neugodnosti no aerodrom Sofija je postavljen kontra od nas, pa moram ukalkulisati i prolazak kroz čitav grad i ograničenja brzine na auto putu u Bugarskoj. Dva puta 60 na sat i čini mi se jednom 50. Videćete, kasnije je bitno za priču.

Nebitno, ove noći mi nije trebalo ograničenje, osim ličnog. Do Granice nisam ubacio u ,,četvrtu,, i prešao 50 na sat. Nije se moglo. Neposredno nakon Pirota sam izašao samo da očistim metlice brisača na kojima su bile džamutke leda i trenutno a neoprezno, nestao iz vidokruga saputnika. Amortizovao trotoar leđima  a noge mi bile u visini antene za radio. Buuup, ode šofer. Jedva ustao i tako praktično proverio koliko je klizavo pa dalje nisam ubrzavo' ... jok.

Nećete vjerovat' u Evropu ušao bez problema. Jes' da je naša strana prelaza Švica za komšijsku, na kojoj otpada krov na samom  prelazu, rupe na putu nemoš' ni prebrojat' ko da si kreno u neko off road pecanje, službena lica se vuku ko creva ali je tu zato plava zvezdasta zastava, duže nema ni u Briselu, na svakom ćošku poznat' znak i tabla sa nekih milion uputstava za divljake koji stižu na Nini, Pinti i Santa Mariji.

Rutinski, ,,Bratko, dokle...,, i par pečata su u to doba noći sve rešili... Lako. Imate li šta za prijahvit :-) i moje ,,kamo sreće...,, minuše lagodno takođe.

Ušli u zajednicu, verovali da je tamo i vazduh dugačiji, no nećete verovati i tamo mećava. Izgleda da ova klimatologija ne hebava baš 'vake granice. Daklem patnja i na dalje.

No prvo papirologija brale. Čudna riječ zbog koje se ono zajednica birvaktile prvo okomila na Slovence, a sada članice prepisale pa deru sirotinju raju. Jel' vama nekada zakomplikovala život... Vinjeta, jestel' čuli deco, verujte bez šale... Teško ju zalijepit' a još teže odlijepit'. Mislim da će uskoro na tehničkim pregledima kandidata i drugova članova, jedan od osnovnih kriterijuma biti vidljivost iz kokpita. Od silnih naljepnica ako ostaviš barem puškarnicu za proviriti napolje, biće dobro. Odlično. Imam još na ,,profilu,, i one  ,, ekološke, viđu,, od prije par ljeta... Deset evriće nikad mrže datih, bratu po očima... Ne poočima, no po očima (ono dva oka u glavi... uzgred, glupoj :-) )

Ovde jedva razbudio paćenika iz  priručnog ,,kontejnjera,,  (što bi rekla moja kći dok je bila mala...) na dubokom makadamu pored samog prelaza, i nekako se sa njim nagodio za dalje. Joj moje sreće, nek' sam našo nekoga da zna engleski lošije od mene, sad mogu seiriti do mile volje. Nećete verovati ali u ovoj članici svi znaju lošije od mene. Tj. ništa :-).

E sad, ako ste išli tim putem znate i sami koliko je to auto put. A ako niste,  onda 'vako. Pedeset kilometara malko šire magistrale, sa nekoliko raskrsnica, običnih (jedan od uslova da bi se nešto uopšte zvalo auto - put, po zakonu je čini mi se da nema ukrštanja u ravni puta...) i onim ograničenjima iz prethodnog dela priče, košta 7 evrića, za sedam dana. Za mesec dana je 16 evrića, a to nije duplo. Pa meni nikako ne pasuje za 12 dana...  Na to mi novopečeni Europejac pojasni da mu mogu popodne vratit' vinjetu,  kada se budem vraćo' a podijelićemo poslije lovu... Korumpiro' sam do sada sve i svakoga, iz moranje, južnjačko, al' za putarinu mi prvi puta. A kako ću bratko ako me ćape da nisam zalijepio vinjetu ? Pa dogovorićeš se valjda. Ili nekako tako. Od mećave se ne vidi ni auto, a kamol' vinjeta,  ajd' daj... Neću lijepit' vala,  pa šta bude.

Da ne davim, dovukosmo se u jezivo jutro, bez problema, do velikoga grada. Mašala. Predgrađa sirotinja raja, ali centar blista, to mu dođe valjda i cilj kapitalizma... Sve strane firme, mesing, pozlata i mermer... Normalno, upadnemo u saobraćajni špic, jutarnji, a ova zjaka sa GPS me već izludila sa ,,Nakon toliko metara skrenite desno...,, i slično.

Ne slušam jaru Sokola, bio čova više puta, no ovu 'letroniku i dođosmo do aerodroma, vidimo i avione i pistu, ali nema terminala. Ima nekih ofucanih džukaca, lutalica, a uskoro ugledasmo i nekoliko odrpanaca u šarenim uniformama. Đe smo ljudi , moji ? Zgrade ruševne, ,, kontejnjeri,,  puni, makadam pun rupa. Naiđe srećom neki taksista, valjda i neki njihov starešina kasni na rađu, pa u odbrani evropskih ideja moro' to jutro, kahnut i za taksi do posla. Fataj taksistu, valjda on zna? E ,,natalija,, (GPS iz jedne davne priče - prim. aut.) pa hebo li te onaj ko te sastavio, đe nas ovo uvali ? Taksista nam ljubazno i sa osmehom pojasni da moramo obići krug oko piste, da je ovo vojni deo ili barem ono što su integracije od njega ostavile, i da ćemo relativno lako stići. I Soko uđe u fazu prepoznavanja objekata i mi časkom ispred terminala za ove ,,low costere,, ...

No. 1. E sad' ono što tu nije low je definitvno cijena parkinga... Ali stigli smo na vreme, što da cjepidlačim sada za par evrića ? Tu smo, živi i zdravi. Javili se svojima i sada možemo polako.

Aerodrom, bljak. Niđe prozora, zgrada iz najbojih dana VU. Jaro me zamolio da mu slikam  toranj ali snijega kamara, veje li veje, a pandura još više no pahulja, ko na onom čuvenom zidu. Neka i to ću drugi puta u povratku. Kad' bolje prokontaš, nema se šta ni slikat'... Tuga. Jedino što je evropsko u svemu je vozni park na parkiralištu. Više džipova na jednom mjestu u životu vidio nisam. Ne vidim imal' išta osim njih.

Čekiranje, prtljag i sve ostale kontrole prošli laganica. Ćeru samo delimično vidim iza nekog ćoška, ali vidim da sve putnike izuvaju i skidaju do majica... Ono da nema neko skorbut ili slično. Sada su braća na braniku zajednice, pa rade trijažu podobnih.

Avion zbog mećave nije mogao da poleti skoro dva sata, triput' ga razleđivali,  Soko i ja gluvarili po Metrou (firmi za veleprodaju, tamo je parking džabalesku...), kupili po jedan kačkavalj i ja neku šunku Gigi za tosteve (ili tostove, kako se kaže...) i to je to.

Nazad krenuli oko podneva. Dan se razvio u pravi proljeni, sunčan i lep, šajba nanovo bila prljava dovoljno da maskira vinjetu, a put se skroz osušio i mi u Niš stigli bez frke, nekako baš kada i ćerka u Bergamo.

Sve se završilo u totalno drugačijim uslovima od šokantnog noćnog početka.

Lik na granici mi vratio tri evrića, a ja njemu vinjetu ( ,,Bratko, da ostane i meni za kafence...,,)  i to je to. Jedna od težih vožnji mog života. Uslovljena vremenom dolaska na aerodrom, za tih oko 180 kilometara trebalo mi je samo oko 6 sati vožnje. Eto...

Pored ostalih sitnica ,,nedostižna nam zajendica,,  me šokirala kako tugom u pogledu, kod velike većine susjeda, tako i domaćom ekonomskom ponudom u Metrou. Ciljno sam hteo da kupim nešto iz nekada nadaleko čuvene bugarske ponude sireva i suhomesnatih proizvoda. Ej, ljudi moji... Pa od najmanje pedeset vrsta sireva, od Francuske do Holandije, samo dve, ej, samo dve vrste, su domicilne. Bruka. I to jedan neki rolovan sa šunkom koji sam i kupio. Što se šunki tiče, tu je čini mi se još gore. No, nisam proveravao detaljno.

Sada ću jedan vic koji oslikava stvarnost i ovde sam ga odavno pričao, a koji mi je u amanet ostavio moj pokojni drugar Kalča. Kod njega, u kući na Dunavu, na jednoj nedavnoj slikarskoj koloniji, boravila između ostalih, i mlada, zgodna, slikarka iz Bugarske. I jedno veče ona je ispričala sledeći fazon ,, U jednom selu u udaljenom kraju Bugarske sede četiri babe u crnini, na klupi, na šoru, i pletu...

U jednom trenutku jedna od njih, značajno da prekine šutnju, kaže ,,E hebeš ovu Evropu... Dok nismo bili u njoj, mogli smo je hraniti pola, paradajz nam bio ovoliki (pokaže pesnicu...) krastavci ovoliki (pokaže dva pedlja...) a sada mladi otišli, selo opustilo, bruka. Četvrta baba u nizu, nagluva, na to reče ,, A jel' živ taj čovek...,,  Ajd' ćuti tamo i pleti...

,,A danas...,, nastavlja prva, paradjz ovolicki (pokaže ko kliker...) ,,krastavci ovolišni ...,, (pokaže mali pedljić...), na to, četvrta  baba, ova nagluva, ubaci tužno i nekako razumevajuće ,,Pa dobro, možda čovek ima dobru dušu...,,

E tako, komšije Evropljani, more bit' danas imaju dobru dušu, no osim toga, otanko...

Odlazak II

Tih dvanaest'  dana je i nama nekako brzo proletilo. Kako je tek curi, mogu misliti. Došlo je vreme za novi odlazak u komšiluk. Ovoga puta idemo porodično. Nakon nekoliko skoro pa proljetnih dana toga jutra, kiša... Hajde samo neka nije ona mećava. Ovoga puta ne žurimo, svratićemo u Pirot na kafu, brat mog dobrog drugara drži etno restoran, u onom lepom prostoru gde je snimana ,,Ivkova slava,, i ,,Zona Zamfirova...,, pa da prekratimo put i popijemo kaficu sas ratluk.

Taman izlazimo iz stana kada telefon zvoni, na displeju vidim nepoznat, stranjski broj, a ćera javlja da su već na aerodromu ali da je iz Wizz - a obaveštena da će avion kasniti sa poletanjem oko četiri sata i ako još nismo krenuli da ne polazimo odmah. Ništa, vraćaj se u stan i ono nervozno, čekaj polazak. Malo stvari može biti tako teško i komplikovano nego kao kada sredovečni roditelji čekaju dete da se vrati sa puta. No neka, ostarićete i vi pa ćete videti i sami.

Hajde, bazaćemo po Pirotu i Sofiji. Idemo... Put je prošao sasvim ok. Gužve nema, za tren smo u Pirotu. Eto ako je najveća frka bila to što se rasprodo'  ,,Politikin zabavnik,, pa je Gigo morao učiti pjesmicu tokom vožnje, onda je to dovoljno o kvalitetu puta...

Na granicu stigli bez gužve, ( ,,Kuda bratko ?,, ,,Aerodrom...,, ,,Ajde' vozi...,,) vinjeta i sve ostalo prošli bez problema. Ni ovaj puta ne lepim vinjetu (krimos, kažem ja... evropskog formata : ) ) ali sam od dežurne radnice upozoren da ako se kasno vratim, neće je moći ponovo prodati, i nazovi ,,auto putem,, razgulimo ka Evropi. Stižemo u Sofiju nekoliko sati ranije, preticanje bajo, i to podebelo, pa imamo vremena za sve. Nalutali smo se po gradu, momački. Noge nas zabolile. Airbus A320 sleće tek negde malko posle 20 h sati po lokalnom vremenu (nećete verovati, sa komšijama nismo ni ista časovna zona, pa ti se sve istumba nekako...) pa će pored kiše koja i dalje slinavi i mrak biti naš drug na putu kući... Ljepote, braćo draga.

Sleteli recimo na vreme, pozdravljanje bilo brzinsko da se ne uđe u novi sahat parkiranja i ajde' nazad.. Ćera puna utisaka, u kolima sve prepuno divnih priča. No umor ipak čini svoje...

I idemo sada na drugi deo slike o zajednici, nedostižnoj. Soko me lijepo upozorio da komšijski saobraćajci obožavaju lov na turske kamiondžije i neoprezne Srbende na tom delu auto puta sa ograničenjima. No nisam znao da su tako aktivni po kišovtim noćima. Valjda zafalilo za marende... Naši se obično uvuku u kola i kunjaju, a ovi se modernizovali i sa nekim radarima ko lap top. Uglavnom, neđe oko Slivnice, fluoroscenta prikaza izleti pred mene. Šta ću, zakočim i čekam u kolima. Ne znam kakvi su propisi u zajednici, no da sam nahebo, to i sam vidim...

Klasična žvaka, na solidnom srpskom... ,,Izađite, ponesite dokumenta...,, E samo mi je još ovo falilo.  U džepu imam samo još dvaes' evrića preteklih iz Metroa. Panduracija, barem ova saobraćajna, svuda ista. ,,Pa znate, ograničenje je 50 km/h a Vi ste vozili 72...,,  U, jurnjave, ko Laki u ,,Maratoncima...,, sreća pa je auto put.

Uzeo on dokumenta i nastavlja ,,Kazna za ovaj prekršaj je 150 leva (75 evrića - prim. aut.) da li želite da platite...?,, Normalno da ne želim, nisam izludio ( a i da imam, odakle mi...) , daj bratko da se dogovorimo... Osmeh u uglu njegovih usana mi reče da ipak neću robijat' u evropskim zatvorima, bar ne još... Ja dalje klasičnu, takođe ,,Pa kolege smo, nemoj, molim te, eto uniforma i tra, la, la...,,

Kako kolege ? Traži mi neki papir, a ja ko Dok Holidej, neku bajatu legitimaciju još iz SFRJ, đe sam lijep i plav, u plavome, a koja mi služi smao za 'vake situacije i dam. Onaj mlađi gleda malo u monitor radara, malo u moju fotku a posebno ,,zumbira kvočku,, (letački znak - prim. aut.) i nešto šapnu ovom starijem.

Pogledam u pravcu mojih kola, koja još stoje upaljena, klinci se razbudili i gledaju u našem pravcu, kako ja bilateralno pregovaram sa komšijskim organima reda i zakona.

Stariji ustade  iz kola, vrati mi dokumenta i reče sa osmehom ,,Asker a?,, ...Jedva skontam da mu to dođe turcizam za vojnik i sa tupavim osmjehom spašenog siromaha uzvratim ,,Asker, asker... na žalos',, ...Vidim, neće biti  tih evropski zaprijećenih, 75 evrića, ali mi sada žao što u Sofiji ne positnih i ovih dvaes'... Mog'o sam se, čini mi se provuć i sa desetkom... No...

,,Hajde kolega, daj za kafence... Nemoj ovde kraj auta,, Ja šta ću, isučem one evriće i teška srca pružim. A on vidim zadovoljan ulovom, poče sažaljivo da se vadi ,,Bratko, jel' od srca daješ...?,, Pa kako da ne dajem. Kad moram. Lako je biti  dobre duše kad su ti druge opcije robija... Dajem bratko, dajem. Vi ste ipak za nas Evropa. Osmjeh, rukovanje i njegovo ,,Sad do granice možeš kako želiš, mi smo jedini ovde...,, Ma nemoj, pa ja do granice, a i do kuće i 'nako moram ko draga baja... Krdža i ne može mnogo brže. Još mi samo naši fale, ni čekovi me izvaditi neće.

Kada sam ušao u kola, klinci prvo pitaju,  ,,Tata, zašto se onoliko smejete...?,, . Diplomatija đeco, diplomatija.

Za vraćanje vinjete sam naravno okasnio, sve zatvoreno, pa sam je poklonio našem policajcu i ako me on čudno gledo', ko biva šta će mi ovo, a ja reko' ,,Ma daj nekom jaranu, valjaće...,, Meni, nadam se, neće još zadugo trebati.

Kući smo stigli oko ponoći, slomljeni od puta. Moju noć je ukrasila i kiša koja je celim putem nemilice roksovala po nama, a prekuče sam odmah otišao i kupio nove metlice brisača. Silikonske, sad ih nosim ko Radovan III (nenadmašni Zoran Radmilović...)  u unutrašnjem džepu sakoa, a kakav sam baksuz, ovo će biti najsušnije proljeće ikada, dok mi ih ne ukradu...

Ajd' da se malo hvalim... Gigo i ja smo dobili predivne dresove Intera (original, iz Interove prodavnice na San Siru) , pa jedva čekamo malo toplija dane da se foliramo.

Ćera se vratila u kolotečinu, put će morati ,,isplatiti,, sa nekoliko teških ispita koji su pred njom. Da ne bude da se tajo džaba uvaljivo u podebeo minus... Kako ono Ameri lepo vele ,,Besplatan sir postoji samo u mišolovci...,,

A ja?

Pa moram dati nekoliko zaključaka i privršiti ovu priču, jer ujutro idem kod jarana Gorana u selo. Valja orezati šesto stabala šljiva, dok ne olista, rakija ne teče sama, a kada i mi uletimo u zajednicu zabraniće i ,,vesele mašine,, pa đe smo ondak prispjeli ... Daj da se radi, dok je vrijeme.

Zaključaka će biti sa nekoliko aspekata.

Najprije bugarskog.

E komšije, ne bih reko' da ste se usrećili zajednicom. Opustošili vas sumnjivim, ma šta sumnjivim, lopovskim najmanje ko naše, privatizacijama i odrali ko mačke, a pravo da vam velim, plava zastava se ne maže na leba. Ni zvjezdice umjesto aleve paprike nisu poželjne.

A sa europskog... E pa braćo Bri selci (ovo namerno odvojeno...) debelo ste se zahebali. Čim ste vi počeli primati 'vake ko što smo mi i komšije, ne predviđam vam ništa lepo. Što kaže Dule Pacov u seriji ,,Vratiće se rode...,, (ne mogu taj snimak naći na tubeu niđe, sve sam prevrno'...) ,,Ma da ta Evropa šta valja, pa Ameri bi prvi ušli u nju...,,

Eto tako, šefice Merkel, pod hitno ti uvodi ligaška pravila (ono, prva, druga, treća i seoske lige...) inače sve ode u helać... Za nas je i 'nako kasno, a vala ponoviću onu sa početka, sad kad je lova iz fondova opelješena, ne vidim đe nam se toliko žuri...

Meni je drago što se komšije nisu sasvim promenile i što je ostalo nešto ljudsko i pod plavom zastavom. Barem kod ,,službenih lica,,...

Možda sam ja nekakav skeptik, možda iz mene samo progovara životno iskustvo, možda je zbog vinjete ili samo zbog toga što sam se sinoć u gluvo doba noći, valjo' od smjeha dok je imenjak davao poslednje segmente svoje završne reči tribunalu...

I sada se pitate, pa dobro, oćel' ovaj u Jevropu il' neće? Oću da živim drukče' ko i svi ? Da putujem i radim bez da mi kod svake šarene rampe traže krvnu sliku na uvid i rodoslov unazad desetak koljena. Kontam da je za nas malko ko što rekoh, kasno, al' hoću da mi dete bude inžinjer u Irskoj bez kamare dodatnih papira. Hoću da mi kći završi master studije u Milanu bez diskriminacije... Eto to 'oću. Jer mi smo Evropa već hiljadama godina. Džaba nas Balkanerose zavađate i ucenjujete kad vam se prohte, a primate kako koga stignete ... Džabe ti je vala zajednice, meni nemoš' ništa, ja sam građanin Sveta i sa samo dvaes' evrića u džepu... Makar ih ovaj ofucani i razduženi asker sve potrošio na komšijske ,,putarine,, U Evropi sam od rođenja, barem u onom njenom, boljem, ljudskijem, manje plastičnom delu...

Ajd' zdravo.

Eh, da... Nismo se slikali, hbg, bio mrak na aerodromu, a u mraku su sve mačke i svi aerodromi crni, jel' de ? Barem nam je budućnos' svetla... Reko bih, najmanje  ko komšijska...

Zato, eve gi, ovih nekoliko slika iz zajednice, prave...

I prikladan spot, meni najbolji (jednog od najvećih lafova estrade...)

Slike nešto neće sada, pa ćemo to malko kasnije... PozZzz

Tri praseta, Crvenkapa, mali Princ, stari Žuća i još ponešto...

Ova nova knjiga će me dokusuriti.

Sve kontam, trebalo bi tu, u pripremi, još ponešto pročitati i ispraviti, dok potencijalnim izdavačima finalno ne proslijednim rukopis, pa nikako da stignem opričati poslednje događaje sa hajke na strašnog vučinu :-) Pogoduje mi doduše i sibirski ambijent vani, u mojim godinama nije zdravo ni izlaziti previše, i ako ovo jutro ne iskoristim, ondak' ništa od posla o'đe.

Na sugestije mojih dobrih drugara reduciraćemo uvode u futuru drugom (mislim budućem vremenu...) i krećemo odmah sa pričom.

Neću otezati, već i same slike će Vam pokazati sve.Ili barem veći deo.

Nastojao sam juče dodati i par snimljenih filmčića, no neće.Sa mojom brzinom neta to će verovatno biti gotovo, nekako s proljeća, kada se snijeg otopi  a toliko ipak čekati ne mogu.

Hajmo priča.

Prethodni vikend sam proveo ponovo u Blacu, gradiću na jugu Srbije, u tradicionalnoj hajci ,,Vuku u pohode,,.Tamo sam već treću godinu skoro nezamenjivi član grupe za lavež i toliko mi dobro ide da su mi ove godine čak i pušku dali.Možda mi sledeće godine dodaju i metkove, ko zna :-).

Nekoliko faktora je ove godine značajno uticalo na brojnost lovaca i uspešnost hajke.Kriza se ogleda u svima elementima, čak i najsitnijim detaljima, pa je lovaca ove godine bilo neuporedivo manje.Ali je zato snijega bilo neuporedivo više.Ravnoteža, kakva takva...

Ni vukovi se nisu baš pretrgli.Dva nekakva zaleđena i ofucana od kojih za jednog kruži priča, u obliku trača, da su ga par dana ranije kupili u Kuršumliji (susednoj opštini...) da im ne opadne rejting hajke.Drugi, i onaj koga sam ja video je neki siromah nalutao u četvrtak u okolno selo.Valjda vule nema kalendar, onda tu umlaćen i zamrznut do samog eventa.No kasno izvađen iz friza ili lokalci nisu računali na dnevne temperature u tolikom minusu pa niđe krvi oko vuje, a beonjače mu još sa pocaklniom.Očigledno namješćeno ali većini nebitno.Nek smo mi iz one šumetine izvukli žive glave, ostalo je manje važno.I to ne zbog oružja.Čim siđeš sa puta uvališ se do pojasa, a hrabrijima s'oproštenjem uđe i dublje.Mislim snijeg u obuću.

Kupili u gradu i prozirnu, streč foliju, no i na tome trgovci počeli krasti.Nismo uspjeli ni zadnje noge umotat' nestade k'o fol osam meteri.Nikad kraćih.

U subotu smo hajku završili expresno.Pocrkali. ,,Vlak u snijegu,, je tropska melodrama u odnosu na našu subotnju putanju.Doručkovali neđe u brdu i razguli nizbrdo, ka kazanu sa vrućom dunjevačom i stolom postavljenim samo da slinavim.Moj holesterol ko' kod Sremca nije mi baš omogućio da navalim na vruće domaće uštipke sa sirom i kajmakom, pihtije u kojima je bilo više mesa no resto, kiseli kupus, sušenu ćuretinu, turšiju domaću i svašta nešto.E moj bogo, pa bilo je oblačno, što si takav?Mora da si nas gledao i meračio.Sve što valja iznio, a zabranio.Eeej, muko moja.

Šta ću, slikali se malo.Zezali, surduknuli po koju dunjevaču u za mene najboljem dijelu hajke, sačekali da vidimo nesrećnog lisca koji je dolijao i vuju koji se nije otkravio.Malo se i sa njima slikali, i kući.Jedva se iskoprcali iz snijega ali odmorni, relativno, sačekali nedeljni lov...

Ista meta, isto odstojanje, Dušan, Goranov sin, pametan dečko, sutra ujutro neće sa nama.Moj drugar i lovački mentor Goran, Tajson (mali beli ptičar...) i krme moje malenkosti, u nedelju ujutro ponovo u šumu.

E kad se tad nisam šlogiro' neću nikad.Goran forsira uzbrdo a što se više penjemo u planinu nivo snijega se mijenja od ,,opančara,, do ,,jajčara...,,. A šta da se radi, barem mi je ostvarena davnašnja muška sexualna fantazija.Pače mi je do zemlje.U stvari ovde nekako više obrnuto i nije baš toplo oko ,,porodičnog nakita,, ali to pokazuje da treba biti oprezan u željama.Šta ako se ostvare?

Žrtvovali smo gledanje Đoleta i Nadala ali za takvu šetnju, vredelo je.Došli do našeg omiljenog mesta za čeku, malko postojali a onda onako zasnježeni i upakovani u smetove razgulili nazad ka selu.Tajson nas verno pratio, siroma' kako smo ulazili dublje u šumu bio sve bliže našim stopama.Šta će? Ovde jarebica i fazana nema a samo mu još fali da se neki dežurni vujo zasladi sa njim.Dok bi mi onako smotani i smrznuti pucali Tajsonov repić bi skliznuo niz ždrelo ko Crvenkapina bakica...

Zato bolje uz nogu i na kakvoj takvoj prtini, no da se junači.Junaci obično ne žive dugo.Osim mene, ja planiram ipak tri cifre.Ako me neko ne utepa u ovakvom lovu.Kaže onaj vic, idu Amer i Japanac u lov na lavove.Amer nosi silne puščetine i opremu, a Japos samo trenerku i patike.Pito ga žule ,,Šta će ti tolike puške',, a Jenki uzvrati ,,Pa čime misliš da ubijemo lava, a vidi šta si ti poneo?Misliš da ćeš u tim patikama biti brži od lava?,, Sin dalekog istoga mu mudro finišira ,,Pa meni i nije potrebno da budem  brži od lava.Dovoljno mi je da budem brži od tebe, he, he...,,

Ja sam sporiji i od Gorana i od Tajsona pa sam uvijek zadnji, a puška mi u ruci.Dva pp u cevki i nema zime.Mislim ima zime ali nema briga.Sa takvima čak i smota ko ja ne promašuje.

Srećom, u neko doba javlja se naš jaro Medolino (mislim Meda pa od milja...) da je pivce kupljeno, a sto će biti uskoro postavljen u njegovoj kući, susednoga sela, pa da ne dangubimo.

I tako mi nazad iz šume, bez ispaljenog metka, kao beli medvedi, nazad ka civilizaciji okovanoj sibirskim pejzažom.Ne brigajte, brzo smo se mi kod Mede otkravili.Expres.Uz takvu logistiku ni Staljingrad ne izgleda daleko...

Ni ne slutimo dramu koja se za to vreme odvija kod Goranove kuće.Nakon što je odmorio, Duško je odlučio da prošeta Teu, mladu ženku sibirskog Haskija u uslovima idealnim za nju.Nju ne vodimo sa nama u šumu da se neki lokalac ne bi iznenada proslavio ulovom.Liči prilično.

I dok su se šetali zavejanim seoskim atarom.Tea nenadano nestane.Obično se najpre dobro istrči a onda bude u samom vidokrugu ambijenta kao stvorenog za nju...Dušan je pronađe po cviljenju i tragovima ali na žalost u smetovima prikrivenom dubokom, starom, seoskom bunaru u kome do vode ima minimum sedam metara, a dubina vode je najmanje još toliko.

Ajd' da ne gnjavim ali posle jednočasovne drame i pomoći komšije Radeta, nekako joj namaknu omču i izvuku je već potpuno iscrpljenu i hipotermičnu.Brzo u auto i u kuću.Fen, tablete protiv temperature i bolova, vruća supica...

Uglavnom mi došli ličeći na Jetije, kad u kući vidimo čudan prizor.Tea kojoj inače nije dozvoljen ulazak ni na trem, sva beličasta isprana i mirisna, leži ispod kuhinjskog stola, do šporeta, a Duško sa kezom ko Džim Keri, cvokoće pod jorgan planinom i čeka vaterpolo sa Crnogorcima.

I još ću samo dva detalja koji su me se posebno dojmili, a videćete već na slici.

Tih noći smo loše spavali jer su se jagnjile ovce.Svako malo su domaćini ustajali i odlazili u štalu radi raznih intervencija.Mi glumimo da smo neka jaka vrsta.Ma ajde'.Pa ti jagnjići čim ustanu spremni su za život, doduše u takvim uslovima ali pogledaj nas.Najmanje do osamnaeste skoro neko brine o nama a i tada je pitanje koliko smo samostalni i na šta ispadnemo.No, to je za dugačke analize.

Haj'mo drugi deo.

Onaj koji me je najviše impresionirao celog tog vikenda.Svratili smo predveče kod našeg komše Rate na kafu.Na fotelji, na tremu, poluzavejanoj snegom, video sam iskreno začuđen, zajedno malog psića i starog mačka.Zagrljene i uspavane.
Slikao sam ih samo lagano, da ih ne budim, a onda čuo i propratnu, neverovatnu priču.Nije ih spojila ova neverovatna zima.Nećete verovati, stari Žuća je nedavno, bukvalno usvojio malog Princa.Svaki zalogaj koji mačak dobije, donosi prvo Princu da pojede.Čuva ga, brani i tetoši u svim opasnostima dvorišnih avanturaJedino se baš ne uklapaju oko poljskih miševa i štalskih pacova.Žuća svakog ulovljenog servira najpre malom psiću ali ovaj ne želi da ih jede.

No ipak, kakvi su to znaci pažnje i ljubavi.Kakva divna scena.Možda zato što je u ljudskom svetu znatno ređa.Nisam mogao odvojiti oči od tako blisko i zajedno zbijenih drugara a slikao sam ih toliko da ih je blic čak jednog trena probudio, no nisu na mene obraćali previše pažnje.Sanjiv pogled i o'ladi matorac, pa nazad u carstvo snova.

Zaključci.

Zaključci su kao i ove moje priče, uvijek potpuno i sasvim lični.

Htio sam juče pisati ovu priču ili bolje report ovog vikenda ali nisam mogao.Iznervirao me jedan mladi zrakoplovni napaljenko na Fb koji nema ni trunke poštovanja za starije kolege.No nisam sebi hteo dozvoliti da nastavljam besmislenu raspravu jer ima ono, siđeš na nivo, pa izgubiš na iskustvo.Čudno, ali sve to život propegla kad se najmanje nadaš.I što Đole lepo kaže ,,I pred treći refren već, nismo mladi...,, Nek ti je sa srećom ,,lovac,, u ne tako dalekoj budućnosti shvatićeš šta je pisac htio kasti...

Nećete vjerovati, uspio sam.Turio sam snimke na Tube.Bez ičije pomoći. Uživajte u filmićima i fotkama.Nadam se da će dočarati barem delić atmosfere.A evo i naravoučenija ili nečeg koliko, toliko sličnog tome.

Kako ono glasi najtačnija i najbolja do sada poznata definicija lovaca?Recimo ovako: ,,Lovci su jako dobro naoružana i relativno dobro organizovana grupa ljudi, koja kroz šumu ide pravo u kafanu...,, E tako je bilo i ove godine.

Mislim, organizovani smo bili.Jako.

Priroda tog kraja je spektakularno lepa.U ovim i ovakvim uslovima, koje ja nisam video još od svog djetinjstva u Sjenici, dobija neku dodatnu dozu tišine i misterije.
Prelepo je bilo.Stekao sam i nešto kondicije ( što bi naš pokojni drugar Tuta rekao pred fizičku proveru ,,Gde sada da trošim kondiciju, šta ću posle kad mi ustreba...,,), izašao malo iz stana i srećom izbegao tako karakteristične lovačke mamurluke ovaj puta.Domaćini su dali sve od sebe da i ove godine sve prođe bezbedno i uz odličnu logistiku i gostoprimstvo kakvo južnjaci znaju prirediti.Nekako je tužno porediti sve sa glamurom i sjajem pretprošle godine ali uz velike napore, čak i ovim vremenima, sačuvana je, po četrnaesti put, tradicionalnost same priredbe, a proći će i ova kriza pa će biti sve drugačije.Jednom, valjda.

No daj da prođe za sada barem ova zima.Putare je kao i obično zatekla nespremne ali nama, vrhunskim predatorima (sarme, ćuretine, ajvara, dunjevače, pivčuge...) to se ne može desiti...Zasigurno.

Hajd' jarani, dobar pogled (drevni lovački pozdrav...) i srećno.

Da se što pre iskobeljamo iz ovog lokalnog Sibira, a odoh više završavati i popravke u knjizi.Koliko sam lijen ispašće k'o da pišem ,,Rat i mir,, od onog Tolstojevskog (što bi rekla Zorica Brunclik :-)) A nije, časna pionirska, tanjušna knjižica, ni milju stranica...

Posebno pogledajte sliku Princa i Žuće i obratite pažnju na te poglede i to zajedništvo i slogu.Pa da ih ono resto dana što nam je preostalo što češće i sami primenjujete.

U hajci nismo ove godine sreli ni baku, ni onu ravuku Crvenkapu, no smo zato tri preseta viđali u svakom zaleđnom prozoru ili barici, retrovizoru i sličnim ćerestima kraj kojih smo prošli.

Krmad opet preguraše hajku, a siroti vuci nadrljaše.

Đe je tu pravda?

No, tako to valjda ide...

Pravde, osim u našim pričama slabo đe više ima...Ili je mi ne vidimo, pogrešni nam šabloni.Totalno...

U zdravlje, do sledeće priče

Cvele, Jeti a neodmrznuti...

Snimčići tj. filmčići, he, he...

Sličke...

Ni vukovi ovoliko ne porane...

Ah, da je brkati kaplar imao pola ove logistike, puf...Ode Vladivostok...

Ispunjenje ,,muških,, snova :-)

Za poodebelu kotizaciju dobiješ čak i bedž :-)

Vombi - mislim Vojkan, Zombi...

Manekenke ovo ne okušaju...Al' zato ,,menekeni,, :-)

Svu foliju potrošili na obojke, no džaba...

Sekula, laaadne mi noge,,, i uši nekako...

Jadan vule, šta je dočeko' , da ga mečka voza...

Kruška,  naoružana i opasna :-)

Do...lijao...

Našao sam trag, izgleda svoj...

,,Svašta mi je prepisao jedan doktor mladi, po njegovim receptima, crko' bih od gladi...,,

Naš Druid Kalašnjik, u pripremi čarobnog napitka :-)

Dunjevača, sas' limun ...

Neki su dresirani, a neki i nisu ...

Vujini najdraži snovi...

Mali Princ i Stari Žuća, drugarstvo jače od nafake :-)

Selo naše snom zimskijem spava ...

Aero ,,sanitet,, ...

Sreća pa nije prelazak u novi milenijum, ispalo bi da hiljadu godina nisam ništa napisao.Ovako samo jedna godinica.Mislim, prošla je Nova i svi ovi praznici, a ja u 2012. toj još ništa ne napisah.Bruka.Hajd' da malo properemo fleke prazničnog nerada i ljenosti.I ja sam živ čovjek, mora se malo i ljenstvovat, jer ima ona dobra, stara ,,Mravi su vazda radili i danas samo rade.A majmuni su se za to vrijeme  uglavnom zahebavali i od njih eto, postade čovjek...,, Eeej, moj Darvine sve si nas vala uhebo, mogli smo se lijepo još koji milenijum vaditi da smo nebeski stvorovi no kad vidim kakvi smo teško bi to ipak prošlo.

Pa daj da ovaj ,,dobri čovjek,, (mrav garant nisam, he, he...) započne i svoju književnu 2012.tu.Gori sam od braće Kineza, samo njihova stiže kasnije.Daklem kako ćemo početi radnu, a narednu?Paaa, izgovorima ko i svaki sredovečni Balkanero.

Ljudi moji, spremam novu knjigu.Kakva je to frka, neopisiva.Upetljo sam se ovde ko pile u kučinu (da ne dodajem bezobrazne samoglasnike...).Jedva sam odvojio neki uži izbor priča, složio taj kaleidoskop na nivou prihvatljivosti, odštampao, poslao i jaranima na čitanje i popravke, i sada sam tu gde jesam.Čitam, škrabam, krpim.Što više čitam sve mi se manje sviđa.Pa što bi rekli braća Montenigersi, da' ako šta pretekne...

Čudne su mi ove moje priče.Kontam da su jako dobre za blogova, foruma i neta ali su za knjige nekako delimično komplikovane.Ovde se nekako svi razumijemo, dišemo ko jedan, a u knjizi sve moram pojašnjavat' dodatno.Već mi je dopiz..lo ono - prim. aut. ako ga još jednom budem morao iskoristiti, povratiću, a žao mi tepiha, nije neki al' za drugi nemam i tastarure.Ona je odlična, nije u redu da plati moju površnost i da bude jedini krivac za brljotine.

Ja nekako kao da se vazda takmičim sam sa sobom u dužini uvoda.Što duža kucačka apstinencija to proporcionalno duži i uvodi.E smoto jedan, pa niko ti nije kriv što ne pišeš tempom priča jedna - dnevno, nego ti se nakupi  pa onda greota bacit.Od čega si se Mujo (Vojo) ugojio, pa od paštete.Kako to? Eto, pa šteta bacit, pa šteta bacit i tako se ugoje i moje priče.

No ajd' nema sikiracije, napraviću sada dugačku pauzu zbog nove hajke na vuka (sledeće hefte...) i hajke na novog izdavača, koja bi tek mogla potrajati, jer sam konačno sakupio kuraži, pa ovog prethodnog otero u q..c i sada sam slobodan strelac.Doduše promašajista al' opet strelac.Kažu da i ako pogodiš metu, promašiš sve ostalo, he, he...Strelac ili krelac isto mu ga dođe...

Daklem, hajd' sada čitajte ovo i razvucite, uskoro neće biti nove priče.A skont'o sam još jednu sitnicu.Najteže je u pripremi za knjigu nekako utanjiti ove uvode.Pa zato ova priča neće biti u knjizi (kao i mnoge druge...) i eto i svojevrsne exkluzive.

Samo ođe...

Odavno mi se ova anegdota vrzma po sivoj masi al' nekako vazda nešto preče.E danas neće više moći.Idem sutra kod hećima da vadim krvcu junačku pa u zavisnosti od nalaza ovo krme pisačko more bit bidne pravilo i veće pauze.I daj da opričam obećano.Ljepota 'vake književnosti je što u ovim godinama svaka priča more bit i zadnja, pa da se ne dangubi.Hajd' razguli davežu...

Ljeto '96. te.

Zver u obliku mladoga KIKL-a u sklopu svojih komandirskih dužnosti toga doba, dobila i onu naravski i logički najdosadniju.Odgovornu a smornu.Najgora kombinacija.Rukovaoc letenja.

Svako desantiranje ili slično (recimo SLO - neka maršutica okolo Jastrepca ili prilazi po VOR-u) hajde komandire, dnevnik letenja u šake i ajd' čibe na Izvršnu pripremu, pa blagoč nama poslije toga, na toranj.Tornjaj se malko, obično po cijeli dan.Niko drugi neće, a matorci svi spremni za uvalu ko zapeta puška.Orozara.

Uglavnom svi pretpostavljate kome su ,,s oproštenjem,, toga proljeća najviše ,,uvaljivali,,...Funkciju časnu, mislim, prljava mašta ostav...

Nije mi dosta što me svi koji me sretnu nemilice prozivaju u stilu ,,Eve, nam ga komandir, sa'će ga nahebemo ...,, ili ,,Ovo je komandir voda moga...,, i slično, no sam se natovario i obavezom koja se naravski ne plaća dodatno.

Hajde sve nekako.Čudno mi malko da ja vodim izvršnu.Nekada su to radili pravi piloti, a vid' sad.No i lepo mi nekako.Sve se završava brzo i džentlmenski.

Jedino, vazda problemi sa padosima.Oni sebi često dozvoljavaju luksuz da kasne pa bude pokoji dribling, no ništa što bi kvarilo prijateljstvo...

Ni na tornju nije strašno.Kontrolori lafovi, ostalog posla nema preterano, pogled o'zgore odličan, kafica (čak i Nes) vazda dobra i friška, osvežavajućih napitaka kolko' oćeš i uz dobru šegu, vrijeme na funkciji RL relativno brzo prolazi.

Jes' da svaki pilot uvijek rado mijenja mjesto na tornju za mjesto u avionu no neko mora i ovo...U svakom slučaju, nije naporno.Čak ti i borac klopu donese na vreme.Normalno, podijeliš to što imaš sa rajom u smjeni.Zna trajati dugo ali nije strašno.

Ajd' jednu anegdoticu.

Te čuvene godine u Mostaru (one o kojoj ja najviše volem pisati, he, he...)  nastavnik Buki, šeret i zahebant, dobio ,,počasnu funkciju,, na startnoj stanici.To su one kućice pored praga piste, koje smo mi od milja nazivali Kanađanke (valjda otuda došle...) gde u totalno poljskim uslovima ( a nema ni istoimenog WC, hm, baš sam se pitao đe na 'nolkoj ravnici nastavnici idu u klonju...) jedan paćenik, nastavničke podvrste čitav dan kontroliše jesmo li svi izvukli trap za sletanje, kakav nam je prilaz i ravnanje, kao i slične đačke cake.

Daklem, došao taj dan red na Bukija.Mali problem kod te startne je što te tamo odvezu i obično ostave do kraja letačkog dana.Osim radio stanice, signalnog pištolja, neke teke i kanistera sa vodom malo šta još ima.

Taman poleteli, kada čujemo nenadano u slušalicama Bukijev glas ,,Da li bi ste mogli poslati borca da mi donese pakovani doručak na startnu...?,, i sa tornja Bogijev odgovor ,,Nema problema, poslaćemo...,,

Guslamo mi tako u zraku svojim poslom, kad nakon nekih dvadesetak minuta ponovo folirano očajnička, nestrpljiva depeša u etru ,,'Oćel taj doručak za Startnu...?,, a sa tornja ponovo ,,Ide...Krenuo je ...,,.

Taman mi negde ispred razlaza a sa startne se tada začu muklo i otegnuto ,,Hraaaaneee...,, a tada RL, inače u skladu sa svojim nadimkom, ljudina ko bog, izgubi strpljenje i odbrusi ,,U redu je Startna, dosta je bilo, od sada samo službene depeše, razgovaraćemo kasnije...,, I to kasnije, se o'ma pretvorilo u šegu kako je te izuzetne godine sa skoro svime bio slučaj.U avionima koji su nekoliko narednih sati ulazili u pravac i javljali depešu za drugu kontrolu trapa, kao neponovljivi muzički background čuo se neskriveni i srdačan smijeh posada koji se kao neki dragi i neočekivani uljez ugnjezdio u svaku narednu depešu.

I od tada to Bukijevo ,,Hraaaneee...,, ostalo u celoj avijaciji sinonim za šaljivo gledište na usamljenost koju sa sobom donose slične, celodnevne, funkcije.

Ovde slične usamljenosti nema.Na tornju se stalno ponešto dešava.Čak i popodne ili noću, uvek si u dobrom društvu.

Funkcija rukovaoca letenja je inače (za one koji to ne znaju) vrlo odgovorna i prilično stresna.Kao uostalom i ogromna većina poslova vezanih za letenje kao vještinu.Od momenta kada potpišeš dnevnik letenja sve je u tvojoj nadležnosti.Obaveze i odgovornost.Svaka sitnica te može poslati na robiju, bukvalno...

Kontrolori, što se tiče vojnog letenja striktno poštuju odluke RL-a.Samim tim ti mu dođeš kao neki supervizor samog događanja.Time su oni oslobođeni direktne odgovornosti, jer svaku odluku mora da potvrdi drug rukovaoc.Malo rogobatan izraz ali šta da mu ja radim?Nisam ga ja izmislio.

Eh, no kada se radi sa padobrancima onda celokupna priča dobija na težini.Možda sa strane izgledaju surovo i moćno ali relativno je malo učesnika vojnog letenja koji su tako nezaštićeni u fazi celokupnog transporta kao što su to padobranci u desantu.Iz svih onih tupavih taktika kojima su nas godinama na akademiji urnisali upamtio sam onu da je neprijateljski desant najoseljiviji u fazi transporta, i ako ga se tada dočepaš, loše mu se piše...

No da ne razvlačim jufke, kako se to dotiče RL -a?

Jednostavno brale.Dok traje desantiranje a posebno u fazi skoka na aerodromu ništa ne sme da se kreće ili okreće.Ovo pravilo se odnosi čak i na skokove u kojima sa ,,krilo,, padobranima skaču instruktori ili ,,Nebeske vidre,, sa oni svojim brzim trackovima.Za običnu vojsku sa PD 08, da ne pominjem.Niko i ne diše dok se poslednji ne prizemlji.

Rukovaoc skoka ili dežurni na njihovom startu,  je dužan da radio vezom obavesti RL i toranj kada poslednji prizemlji.Tada avion koji je desantirao može u prilaz a vozila mogu po one udaljene koji su omašili zonu skoka ( i ako mlada vojska obično za kaznu tada sa opremom, guli pješice iz obližnje šumice...) što bude rijetko i sanitet može da krene po one što su se pokršili, a to srećom bude još rijeđe.E taj i takav sanitet je glavni junak ove priče.Može li kamion biti junak, ne znam ali je glavni osumnjičeni recimo u celoj storiji.

Ajd' još jednu malecku anegdoticu prije glavnine fabule.

Jedno od noćnih desantiranja.Ona su neuporedivo komplikovanija za organizaciju i opasnija po logici.I to jedno od mojih prvih na tornju.Moj komšija Tibi je kao instruktor rukovaoc skoka a ja rukovaoc letenja.Prošla izvršna, borci  skaču onaj noćni pred dobijanje zvanja.Sede spremni oko aviona, čeka se još samo pretpoletni pregled i možemo u akciju.Ali Tibi primeti da u avionu nema sjekira.O čemu se radi?Kada su Anuške 70. tih stizale u Jugu, na posebnim držačima kraj teretne rampe sa svake strane, stajala je po jedna sjekira obojena jarkim bojama.To znam samo iz davnih priča jer su te sekirice maznute od strane ko zna koga, neposredno po dolasku aviona u matičnu državicu.Trebalo bi da posluže u svrhu sečenja gurtni ako neko od padosa ostane da visi na istoj nakon izlaska na rampu.Trebalo bi...No i bez sjekira se skakalo više od dvaes' ljeta pa niko na njihov nedostatak i nije obraćao posebnu pažnju.Niko osim novog instruktora...

I poče natezanje, svi čekaju.Tibi traži sekiru.Džaba objašnjenja da svaki instruktor na rampi ima svoj nož koji je dovoljna rezerva.Ništa.

Komšo traži sjekiru.Inače vrlo fini čovek i kao jaran i kao kolega ali ukopo se te večeri ko' na Staljingradu.Valjda i on polaže za instruktora pa sve po propisu.

Meni već dosadilo, svi čekaju.Jel' tako? Tako je...E ako je tako, onda prekidamo za večeras, pa kad se nađe sikirče, nastavićemo sutra uveče...Iz mnogih grla se začulo užasnuto ,,Neeee...,,. Ko će ponovo sutra uveče angažovati bazu, gorivo, buseve. toranj, protivpožarce, celu brigadu...U trenu nađoše neko zatupljeno pomagalo na kome bi se glede oštrine, moglo jahat' do Beča bez ozbiljnijeg rizika vazektomije i staviše u nosač.Posle se ja sa komšom godinama zahebavo na temu sikirčeta.Forma je forma a mladi lavovi, mladi lavovi.Položio komšo a čak i sa takvim sikirčetom niko nije ostao u avionu te večeri.Sad i komšo i ja ostareli već a nisam baš zagledo od kako su Anuške došle sa remonta  jesul' remontovane i sikirice.Čini mi se da ih nisam vidio.Nisu valjda ponovo tako brzo stigli da ih marnu?Ili ih Ruje nisu ni turili.Ko će ga znati?

Fabula.

Dan sunčan, vreme bez vetra.Lep dan za skok.Celi taj dan sam na tornju i izvršnu sam završio.Sve je ok.Biće puno posla, skače pola brigade.Kolege sa helikoptera taj dan nemaju ništa planirano pa neće biti gužve.Koliko vidim iz plana ni dolasci sa strane nisu predviđeni, znači laganica.No takvi dani znaju biti i najopasniji pa površnosti i aljkavosit nikako nema mesta.Ne u ovom poslu.

Pre polaska na toranj (tada bio stari na našoj stajanci, posle ga NATO razdužio  ovaj novi je tamo preko, kod civila...) blizu je, o'ma tu zagledam jednu malko čudnu scenu.U stroju mladih momaka 63. prb. stoji čovek sa opremom za skok ali značajno stariji od svih u toj vrsti.I to sa činom potpukovnika.Pitam jaran padosa, ko je to, a on mi odgovori da je čovek tek došao u prekomandu, uteko' jedva iz Prištine, a pošto je pravilo da u brigadi svi moraju da skaču, od kuvara do komandanta, eto njega na osnovnoj obuci.Ostalo mu još par skokova.Simpatičan mršavi, plavušasti, dekica, brkica sa popriličnom dioptrijom.I tako uz zezu skoknem ja na radno mesto.Gore šega, Kliki kontrolor i ostala bulumenta jedva čekaju ...Stiže kafica, pića naravno nema i ide desant za desantom.I znam šta čekate, džaba raja, džaba.Sad svi čekate neki, ono pravo, opasan i značajan događaj...Miris kerozina, sisate plavuše i ko zna šta još...Nema, utanjilo.

Svi se prizemljili bez ikakve frke, čak i dekici nije trebalo sikirče.

I neđe tako u rano popodne, skoro pred kraj radnog vremena, gladan i umoran od sedenja, krene i šef tj. Le Clerk, tj. ja, sa tornja.Pozdravim se sa rajom, ispotpisujemo sve što spada i sa baš onim osjećajem zadovojnog čoveka posle dobro urađenog posla, pođem niz one strme stepenice na kojima moraš dobro pazit' da ne nastradaš od sexa...mislim da se ne shebeš niz iste.Nisam bio u ovom novom tornju, možda ima i nekog lifta kod nas tada bilo ko silazak niz munaru.

Siđem do stajanke, tamo se kolege skakalci finalno pakuju, rasuti unaokolo kao prestareli vrganji.Svi veseli a logično najviše ovih što su ripnuli...Uspješno.

I tada Kraššš, Buuum, Trasss ili kako to već ide u crtaćima.Puče nešto, u stvari više se nekako pocepa.Šta bi, Božiju ti majku, onu rukovodeću?

Digresija, manja, komada jedan u ispravnom stanju.

Baš neđe tih nedelja za tri aviona istekao vremenski resurs za zmaj aviona, od onih 20 godinica.Onih koje samo konstruktor može produžiti i to nama neslućeno bio početak kraja trae u našim krajovima.Potpuno ispravni avioni naglo prizemljeni i ostavljeni na stajanci, da stoje danima.Uz tužne poglede svih nas.

Kasnije će te iste kupiti Legija stranaca i poslati ih u onoj Kabila avanturici, u Zair ali o tome u nekoj narednoj priči.Biće previše sada.

Jedan od njih, najbliži tornju (sada zaboravio broj ali ako vas baš bude kopkalo lako ćemo saznati...) je drugi junak iste priče.Nedeljama stoji na stajanci pa i pritisak u gumama popustio.Tužno izgleda, biće i komplikovano, a videćete i ono kad 'oće da se namesti.Oće, vala baš.

Dok sam ja sišao sa tornja i razgovaram, zezam se, čini mi se, sa S i O, padoskim šefovima, a mojim prijateljima,  desio se ,,sukob nadležnosti,, o kome govori i ova priča.

Onaj veliki sanitetski kamion, ne znam tačno kako se zove, ono TAM ,,stodesetka,, ili ,,stopedesetka,, (sorry, ja slabo i avione pamtim, a kamoli te pješadijske naprave...) ma, ona kao poljska bolnica, je bio dežurni sanitet u skoku i parkiran neposredno,  tu na samoj stajanci.

Doktor, padobranski, naravno zbog vrućine izašao iz kamiona i priča tamo sa rajom, tehničar takođe na drugom kraju, a u kabini samo borac, ročnik (mislim na redovnom služenju...).Sve gotovo i srećno prošlo, taman da krenemo da se razilazimo, a šta bi?Doca mahne borcu da dođe do njega.Borac zna da ,,bolnica,, knap prolazi ispod krila ( na našu žalost, prethodnih godina smo to često ,,trenirali,,) i razgulio po pravcu tj. pravo ,,u drugoj,,.I ravno pod krilo.Bitno da omaši elisu.Niko nije ni obratio pažnju dok nosač na kome se nalaze rotaciona svetla i sirena saniteta nije razgulio u izlaznu ivicu krila.Drrrk.

U momentu je šala prestala i svi u okruženju pažnju usmerili ka zaustavnom putu bolnice.Nije bio preterano dugačak ali sasvim dovoljno da kamion prođe i izađe iz sjene a ,,specijalana oprema,, bude ,,prekomandovana,, na Anušku.Tu sam blizu, ni dvadesetak metara od događaja i odmah skontam šta se desilo.Avion se zbog guma neznatno spustio a Tamić se ne zna sagnuti i eto...Moram jednu šaljivu pitalicu? Zašto ga moraš otrest nakon šoranja, ili bi bar trebalo?Pa zato što ne zna da uradi, šmrk...

I tako ga borac ,,otreso,, na krilo.Polgedam ga, blijed ko krpa, njemu će trebati sanitet.A još dječak.Sjedi za onim volanom i nije mu baš najjasnije (ko ono kad Miško tera bus) odakle prepreka tu...

Dođem do kamiona kao naravno i svi prisutni u tom rejonu.Zamolim kolege padobrance da naprave reda i pošalju svoje ljude dalje na redovne poslove.Dok sam ja to radio, primetim scenu zbog koje sam bukvalno popizdio.Mladi doktor padobranac ali i vodnik tehničar, počnu iza mojih leđa da se istresaju na vozača.

E nećemo tako momci.

Onako ljut u momentu, kolerik, hbg, okrenem se ka njima i kažem onom sirotom vojniku otprilike sledeće...,,Ti momak izađi iz kamiona, dajte mu malo vode ili nešto slično...najbolje, idi se ti umij malo i nemoj se ništa sikirati.Ja sam ovde glavni (nekada je i to lijepo biti...) i možeš biti potpuno miran.Ti nisi ništa kriv.,,

A onda se, još uvijek ko' fol ljut, okrenem ovoj dvojici prethodnih.

Znam dobro, na šta ljudi van pešadije najviše piz.e i onda baš to i forsiram.Recimo, doktor je tek poručnik, a ja već to što jesam, i krenem da branim mališu u stilu ,,Vodniče i poručniče, molim Vas stanite ovde.Gde je po pravilu Vaše mesto nakon završetak desantiranja?U kamionu, naravno.A gde ste Vi bili?I kako ste pozvali vojnika?Mahnuli mu rukom, da li je to po pravilu? A sada, odakle Vam pravo da se istresate na njega...,,

Kako se to inače radi, u tim prilikama, obično ne dam im ni trunku prava da nešto kažu.A jedva se suzdržavam da se ne nasmijem.Gledam preko njihovih ramena onu asimetričnu (samo na jednom zakrilcu...) sanitetsku varijantu Anuške i već sam na ivici.Vidim svi zdravi, nikome ni dlaka sa glave ne fali, i to je u ovom času sasvim sigurno najbitnije.

Ovoj dvojici naredim da slučajno ne driblaju borca kasnije, proveriću.Nisam njima nadležan, a vidim i dosta je bilo, pa kažem da su što se mene tiče slobodni, biće pozvani da daju izjave ako bude trebalo u daljem postupku.

 Dečaka upitam može li odvesti kamionče da auto praka, on klimne.Pozovem mehaničara da ostane kod aviona a našem vojniku kažem da ode i pozove fotografa.U tome je i ova posada sletila i naš šef stigao iz zgrade.Svi na okupu.I svi nasmejani.Najčešći komentari su ,,Uh, ala ga je mališa zakuco'...,, Šefe, da dodamo i na drugo krilo, pa patentiramo...Doktori bez granica, he, he,, ,,Hoćemo li priključiti kablove da vidimo radil' nam sirena...,, ,,Vidi Aero sanitet...,, i slično.

A šef se okrene ka meni i kaže ,,Samo se ti ceri.Ti si rukovaoc letenja.To što je avionu istekao resurs ne znači nikako da ovo nije vanredni događaj.I ti ćeš, blago nama, biti predsedavajući komisije za ovaj udes...,,

Udesi me šef očas.

Još i ne slutim koliko.Dok nisam vidio pravilnik.Već prvi naredni ponedeljak mi preseo.Kad sam video elaborat, samo što nisam zakukao.Trista strana brat bratu da utaljuje.Kuku meni od sad i dovijeka.Kada sam ugledao sastav komisije i ne naslutih da sam spašen.Šef naše tehničke ekipe i onaj padobranac, deka, brkica...Ajd' za našeg druga mi je jasno ali šta ppuk pados  radi ovde?A onda moje sumorne misli razveja povetarac neslućene sreće i moja sretna zvezda zasija po ko zna koji put.

Ppuk brka mi reče otprilike ,,Sine, ne brini.Samo nek sam ja kurtaliso čari rada u Prištini i nek sam završio ovu preobuku.Ja sam ,,dole,, bio načelnik saobraćajne službe, ovo smo radili svake nedelje barem po jednom.Nema srećom civilnih vozila kao učesnika nesreće i nema žrtava.Biće ok.Sve ide po šablonu, do kraja sedmice ja ću sve završiti a ti samo dođi da potpišeš izveštaj...,, Uh, laknu mi.Spasi me čovek, bezbeli.Sam bi to mislim još, umesto ove priče, pisao.

Još kad naš Bane reče da je kod aviona u pitanju samo flaps i da imaju rezervni u PARC-i (pokretna  avio radionica - eto i ovde mora ono - prim.aut.) i da je avion skoro sređen bi mi pravo godra.

Niko srećom za ovaj udes, ako se tako i može nazvati, nije ni odgovarao i sve se završilo bez ikakvih problema i posledica.Eto to bi i moj jedini udes na ,,službi,,.Sve se završilo odlično, svi zdravi, puno smijeha a šteta zanemarljiva.

Avionče poslije, ko što rekoh, prodato za neku siću i ko zna kojim kanalima stiglo do Afrike.I samo odletilo do tamo.Neverovatno.Skinuli smo doduše rotaciju.Tamo nije trebala.Borac, šofer me do kraja vojnog roka pozdravljo' ko najrođenijeg.A ja skonto' da je lepo braniti slabije ali i da je opuštanje na dužnos' vrlo opasno, čak i kada sve izgleda gotovo.Medicinskog brata i docu sam slabo viđao.Sad ih ni poznao ne bih...

Umesto zaključka mogao bih recimo kratku opservaciju da se osećam jako srećnim što se za vreme moga rada na funkciji RL nikada nije desio bilo kakav stvarno ozbiljan vanredni događaj (jednom sam morao da napucam malo svog nestašnog pilota koji je bez odobrenja radio niski razlaz pored tornja, ali to je sića, ništa ozbiljno...).Dovoljno sam mator da imam kolege i klasiće za čijeg boravka na istoj poziociiji su se dešavale tragedije u kojima su ljudi ginuli, čak i naši klasići.Ostavi to traga na svakome, hteli mi to priznati ili ne.Ja srećom nisam imao u karijeri taj problem, a ova priča mi ostala samo kao eto šaljiva anegdota koja slikovito govori o našoj dugoj i lepoj saradniji sa 63. pbr i o tome da opreznosti nikada dovoljno.Najveći  problem mi je srećom bio što se takav junački položaj nije nikada posebno ni plaćao.Eto tako...

Naša eskadrila već dugo ne postoji.

Ne samo avioni, nego su nedavno (za Novu godinu...) u penziju otišla i poslednja trojica kolega sa kojima sam ja radio.Stajanka je odavno pustopljina na kojoj nema skoro nikoga.Jedino za kamion ne znam.Ali nije ni bitno.I što bi kamion bio junak ovakve priče. jel' de?

Od sutra nastavljam sa sređivanjem tekstova a od ponedeljka potragom za izdavačem.No neću se preterano trzati.Ako šta od svega bude, bude...

A ako ne, e pa...

Baš me briga.

Dovoljno sam ovde već slavan, zar ne ?

CveleRL