Drvce...

Juče smo išli kupovati jelku.

Hebi ga, obećo' sam.

A ja svoja obećanja vazda držim.Ili ih sa godinama makar opreznije dajem.Jer u mome kraju važi poslovica ,,Ko lako obeća, lahko i slaže...,, a to kod djece ne prolazi.Nikada.

Kako bi rekli u onom šaljivom spisku osobina po kojima ćeš sigurno znati da si iz Srbije ,,Kada ti roditelji kažu ,,Videćemo...,, od toga obično ne bude ništa.,,

Kod mene toga nema.U obećanjima oprezan u realizaciji stoprocentan.Ovo jedino ne važi za intimu.Tu obećavam svašta, ko i svako muško, a o ,,realizaciji,, ne bih ovaj put.Ipak je ovo priča za djecu a i da se baš ne posipam sam pepelom, more bit bidne da mi ovo pročitaju i brojne obožavateljake, he, he...

Uglavnom što bi rekao Tom Kruz u jednom od meni dražih filmova tj. jednom od rijeđih te vrste koji daju kakvu takvu poruku, Džeri Megvajer ( ,, Jerry Maguire...,,) i čuvena replika ,,Dobar u prijateljstvima, loš u intimnosti...,, slažem se sa prvim dijelom a za drugi se trudim.Kol'ko se iz 'vakih uslova more...

No dobro, zakomplikovah ga samo zbog riječi ,,Obećanja...,,

Ajmo dalje.

Obišli smo juče čitav grad da bi ustanovili da u ovolikoj čaršiji nema jelke bolje od ove plastične koju smo do sada imali.Ono, ima bolje, ko za hotelsko predvorje, ali košta dvesta evrića a toliko baš nisam spreman da se protegnem.Tako da sam klinji zamazo oči petardama, ponekim novim ukrasom i novom čarapom sa likom Bradatog dekice, koju ćemo sutra napuniti, kao i dogovorom da nabavku drvceta prolongiramo do naredne godine.Možda do tada i zaboravi, ovaj Bome teško.Ali kontam porašće, pa mu možda više neće biti interesanto.

I neka ova priča bude skup mojih mladalačkih uspomena na Nove godine sa jednog drugačijeg, po malo i zaboravljenog stanovišta.

Dok sam bio jako mali, probleme novogodišnje jelke i Badnjaka je bilo neočekivano lako riješiti.Đedo naspe čuturicu brlje, ponese nama suvih šljiva dvije šake, zametne sikiricu na rame (,,O desnooo rameee...,,) i povede nas do prvih obronaka našega zabrana.Onako zamotane kao babuške.I dok se mi u sunčanom i snježnom zimskom danu, valjamo po cjelcu i pokušavamo na sve načine da se za što kraće vrijeme smrznemo i ukvasimo što više, u tren oka ravnotežu na drugom ramenu napravi oveće drvo iz obližnje šume.

To bilo davno i tada bilo jednostavno biti dijete.

Sada očuvanje svega i svačega zakomplikovalo sva djetinjstva.

I mi smo kao mali doprinosili očuvanju fonda stabala.Iznesemo sve ukrase kad mater ne vidi i okitimo boriće u školskom dvorištu na opštu radost školske djece koja veliki deo toga ubrzo i razvuku.A nama privremeno ripne rejting u selu.

Doduše i zabridi nam, takođe privremeno, stražnjica kada majka dođe sa časova, vidi šta smo uradili i posegne za kuvačom (drvenom kašikom - prim. aut.) oklagijom ili nekom iz škole donesenom prosušenom dunjevom ili dudovom grančicom sve u zavisnosti od toga šta joj se prvo nađe pri ruci.Uglavnom sačuvamo školske boriće po cijenu ličnog ,,postradanija...,,

Preteča Grin pisa...

Jel' zbog pomanjkanja borovine ili nečeg drugog ali ja kontam da ni zime nisu ko one moga djetinjstva.Sad klinci moraju strugati ovu štroku sa auta da naprave ikakavu grudvu, a nekada...

Hajmo opet na jelovinu.

Sjećam se da su nas kao pitomce na Akademiji ,,dobrovoljno,, vodili u Liku da sadimo boriće.Barem pola brda oko Gračaca su pošumljena našim promrzlim ručicama.I dok šefovi i komandiri mrse janjetinu i crno domaće sa ,,lokalnim rukovodiocima,, mi u nekoj zavjetrini grijemo rizi-bizi iz SDO-a ( suvi dnevni obrok – za one koji su premladi za JNA sjećanja...) na upaljaču, trošimo poslednje zalihe votke prošvercovane u starinskim čuturicama i spominjemo užu rodbinu onome ko je smislio takav ,,sadržajan vikend,, ...

Prve Nove godine po dolasku u Niš kupio sam kao svjestan i savjestan građanin borić u saksiji.Platio ga debelo, sve sa identifikacionom karticom lokalnog šumskog gazdinstva.Skoro izludio i od njega i centralnog grijanja, jer se do proljeća linjo više no ikakav šarplaninac na Barbadosu, i jedva dočeko' april da ga presadim u dvorište zgrade.I nije mi ga bilo ni žao kad ga je neki takođe ,,savjestan,, komšija uskoro maznuo da mu ukrasi dvorište, verovatno obližnje vikendice.

Od tada samo pvc.Napredak bato.

Svake godine ga pronađem u podrumu, jedva, samo ga otprašim, razvučem one grančice, malo ga istuširam i drvce je spremno za kićenje.

Odakle li potiče taj običaj, nemam pojma?Moraću se raspitati.Uglavnom klinja do ove godine nije imao primjedbe.Odlučio sam da mu zamažem oči, kupiću danas još jednu onu malu jelkicu kod braće Kineza, pa ko fol, nek okiti još jednu u drugoj, svojoj sobi.Taman ću se tako kurtalisati i onog viška šarenih ukrasa jer je gospoja kao nobles, odlučila da ove godine centralno drvo bude u samo dve boje.Crvenoj i zlatnoj...Tako valjda moderno, šta li ?

I 'nako Novu godinu ne gotivim preterano i već odavno i ne smatram nikakvim praznikom (imate to već u nekim prethodnim pričama, koga ne mrzi da čita...) pa se radujem samo dječijoj radosti po zadatoj temi.I budem dovoljno korektan da se za taj ,,impresivan datum,, ne utepam baš sa komšijama barem dok su djeca budna.Tako da mi je boja ukrasa među poslednjim prioritetima te večeri.A i ove godine sam namjerno nabavio plave perlice samo da nerviram ljepšu polovinu.Dobro, manje tolerantnu na spoljnje izazove...

Daklem, rešio sam problem drvceta za ovo jahre.

Bar o tome više da ne mislim.

A od uspomena bilo bi greota ne spomenuti i one adoloscentne.Jer ako želimo biti iskreni svi smo jednom davno imali svoj borik posle koga su se mame naših vršnjakinja i naše prilično jako ljutile kada letnju garderobu ukrasimo mirisnom smolom a sasušene zaostale iglice u kosi su bile efikasnije od najsavremenijeg poligrafa...

I to je jedan od razloga što se ja zalažem za apsolutno očuvanje jelovine u svim oblicima.Kako kaže ona bećarska ,,Gori gora, gori borovina, gori mala naša ladovina...,,

Puno je uspomena vezanih za temu crnogorice a ja ću jednu malko friškiju i smješniju koja bi mogla biti svojevrsna poveznica sa avijacijom.

Prije nekoliko godina ćerka mog komšije i druga izabrala za temu takmičenja iz tehničkog obrazovanja rad pod nazivom ,,Stara srpska vodenica.Potočara...,,

U naše vrijeme to se zvalo OTO (Opšte tehničko obrazovanje - prim. aut.) danas ne znam kako se zove.Naučiću već sledeće godine kad Gileta budu ambiciozni nastavnici masirali istim.Jer to je ono što me jezivo nervira, svima je jasno da te radove ne rade deca i onda se sve svede na roditeljsko ,,podsećanje,, na školske dane.Davne.

Ehe, he, ali ovde u pitanju takmičenje.Treba se pravo potruditi.

I dva matora majora, pilota krenu u izgradnju vodenice, potočare.Otišlo je čak dotle da je ovaj mlađi i zeru tehnički jači, čak iz poslednjeg boravka u prestonici donio iz VSS (Vazduhoplovni savez Srbije – prim. aut..) letvice ,,na mjeru,,.Vodenica original.I potočić ofarban, žrvanj, vodenički kamen od gumice za brisanje, one okrugle veće i ono Štedler ostrugano.Đe si vidio da se vodenički kamen naručuje iz SRNj, iako me sa našim uvoznim disbalansom ni to ne bi začudilo.

Brašno posuto po podu vodenice, prozori i vrata na baglame.Ma sve original, samo treba vodu pustit' i eto tipa 400, il' onog za kuruzu.I krov se more podići.Ali tu problem.U stvari nedoumica koju bi trebalo pod hitno riješiti.

Šta mislite odakle ovoliko znam o poduhvatu?Pa ja sam pisao tehnički elaborat.Ovo ti je bato udruženi zločinački poduhvat i varanje na ispitu.Pola eskadile pravi vodenicu.

Odluka je pala, krov će biti od šindre.Snopići od dvadesetak borovih iglica, skraćenih na deset santimetara i međusobno povezanih će činiti snoplje krova.

I odu majori da nađu iglice.Najbolji i najveći bor ispred komande.

Proljetni topao dan.

Dok su sakupljali i sa grana skidali najravnije iglice osjete da ih neko gleda.Podignu pogled i kroz otvoreni prozor sale za sastanke ugledaju naše vrle prijatelje iz NATO-a kako ne trepćući  zure u pilote koji u poderanim kombinezonima sakupljaju iglice.U toku je sastanak komande aerodroma sa visokim oficirima dragih naših stranjskih okupatora.Gosti za dugačkim stolom sede okrenuti licem prema prozoru a naši ka njima.Dakle leđima ka majorima.

Naš šef ih ne vidi ali amerikanski da.Sa četiri, pet metara.

U tom trenutku moj jaran, stariji od dvojice mejdžora i otac devojčice koja potpisuje rad vodenice učini gest koji će se još godinama prepričavati na svim nivoima naše avijacije a i šire.

Gledajući netremice u vođu stranjske ekipe pokupi iz nekog čudnog inata, one iglice i počne da ih trpa u usta i žvaće.Ono punim ustima.

Šta li su naši budući ,,najbolji jarani,, u tom trenu pomislili, nemam pojma.Ali sam čuo da su im face bile prilično zgrožene.

A kakve su bile tek face naših šefova kada su se konačno okrenuli ka prozoru i vidjeli ovu dvojicu ,,građevinaca,, na djelu, ne mogu ni zamisliti.

Znam da je bilo ono pogledom ,,marš odatle, razgovaraćemo kasnije...,,.No možda je lako uplašiti ovu mlađu raju ali okorelim veteranima devedesteih sa životnim iskustvom južnog Balkana i ambicijama u minusu teško da takva prijetnja išta predstavlja.Jedino možda neće otići u mirovnu misiju.Al' sumnjam da ih je i za to baš mnogo briga.Tako i bi.Sada nam ostali veliki osmjesi.Vidiš kako četinari mogu pomoći u ,,diplomatiji,,.Bar ovoj bilateralnoj.Nikad robom...

A vodenica?

Pa pobijedila naravno. Eno je stoji kod jarana u dnevnoj, ako hoćete da vidite upoznaću Vas sa čovjekom.A krov još nismo pojeli.Do kraja...

Neću stići više priča u ovoj desetoj.

A ako ćemo pravo, bilo je i dosta.Sve sam Vas ugnjavio...

Pa hajd' sad' samo još čestitke.

Ja volim uvijek reći, da Vam bude kako Vi sebi zamislite.Valjda najbolje znate šta Vam treba.

Da budete zdravi i veseli a ostalo nekako samo dođe.

U mom kraju kažu ,,Što mi veliš nek mi bude.Što mi želiš nek ti bude...,,

Želim Vam sve ko i sebi.

Srećno Novo leto, jarani.

Bez obzira na plastiku svuda oko nas, nemojte zaboraviti miris smole vašeg djetinjstva.Često je to i jedino vrijedno što imamo...

Za poneti, u neke Nove godine.

Cvele,  ,,plastičar,,