Treća dimenzija ...: Vršnjaci ...

Došlo 'vala, neko zadnje vreme.Izvanje...

Više nije ni pitanje kvaliteta.Daj šta daš...

Ako hoćeš pročitati išta, moraš to izgleda sam i napisati.E sada, koliko je zdravo čitati sopstvene brljotine i kakve sve posljedice more ostavit', eee to je za dužu i logično, stručniju analizu...

No, događaji uglavnom nikada i nikoga ne čekaju.

Život nema ,,ručnu,, a ni ,,servo,, ... ABS i slična ćeresta.Pa obično ide kuda sam hoće a mi budemo samo svedoci događaja, koji ako se ne zapišu, lako skliznu u kanal zaborava.Dubok i zatravljen.Neograničeno, skoro beskrajno dug i prostran.

Setan i tužan početak.Skoro bljak totalno, ali...

Sa vrlo dobrim razlogom.Videćete.

Htio sam ovo staviti i u podnaslov ,,Uspomene na ljudine...,, ali ljudi o kojima ću ovde govoriti nisu direktno vezani za vazduholovstvo, a da su ljudine jesu.

Ili bolje, bili su...A uspomena o njima vredi da bude barem ovde pomenuta.

Bude tako dana koji te ono baš zakopaju.Totale...

Neozidana septička popusti i onda bujica krene ka tebi.Ti se povlačiš, odmičeš noge i kao u ružnom snu, pokušavaš izbjeći bar gustinu ali ne ide.

I nikdar taj dan ne dođe sam.

Bude tu vazda više stvari ali se serijski uvežu pa te pritisnu finansije, jesen, ljudski inat i bezobrazluk, ove o'srednje godine i još svašta nešta...No, ništa me ne može baciti u bulu toliko kao kad izgubim nekog dragog.Tad ne pričam ništa danima a da bih se, sasvim sebično, povadio, evo podijeliću bar deo sjećanja sa Vama jer sam skoro siguran da se slično ili isto osjeća svaki insan za ovakvih dana.

Ni Toše Proeski mi jutros baš ne pomaže.,,Trešnja,, je svakako jedna od mojih omiljenih al' je brate teška za 'vaka jutra.

Daj da Vam kažem o čemu se radi da više ne patim i sebe i raju.

U poslednjih par dana desilo se neverovatno mnogo smrtnih slučajeva mojih poznanika.Umrli su ljudi koji su mi bili vrlo dragi.Nisu mi bili rodbina, bili su mi prijatelji.A to mi je teško bilo da odvojim.Uvijek.

Nekoliko kolega pilota, koje sam samo ovlaš poznavao i trojica mojih drugara.

Sve u tri dana.

Ne mogu tu nikoga izdvajati.I neću.

Ali ću ova sjećanja ipak ciljno posvetiti Medinom bratu Nemanji.

Tuga. '69. to godište.Tromb do pluća, iznenanda i to je to...Osta' život nedoživljen.

I Kalči...

Našem dragom prijatelju, Milanu Kalčiću...

U suboru 24.09. ujutro, zazvonio mi je mobilni.Draganče, naš, u mojim ranijim pričama, često pominjani,,komšo,, sa Dunava, je imao čudan glas.Vrlo...

Rečenice koje su uslijedile su samo potvrdile ono čega smo se pribojavali...

,,Znaš Vojo, umro' je Kalča...Maloprije ga je Dumba našao na čamcu,,

Naš prijatelj je završio baš onako kako je i želio.

I kako bi trebalo, po mom mišljenju, da se završava životna priča svakog ribolovca, ali i pilota. U čamcu, sam na sredini Dunava, sa zabačenim, namamčenim štapovima i u očekivanju udarca velikog brke.Sa svojom istorijom bolesti i četiri bay-pas-a, znao je da ne smije nipošto sam u čamac ali je, kao veliki čovek, verovao u svetost prava na svoje pravo ličnog izbora.

I držao se toga do samog kraja.

Nisam stigao ni da napišem priču sa našeg zadnjeg, skorašnjeg ribolova, pa ću kao nekrolog našem drugu postavit ovde i njegove poslednje slike, kao uspomenu na njega i par ostalih ribolovačkih slika.

Postoji dobra poslovica koja kaže ,,Piloti ne umiru...Oni samo odu i ne vrate se...,,Tako bi trebalo da bude i sa ribarima.Barem krajevi...

Japanci kažu da ribolovci duže žive jer Bog ne uračunava dane provedene u ribolovu.To ispadne nekako ,,gratis,, .Gratis su i ovakvi završetci.Ne znam da li žive duže ali bolje, sasvim sigurno.

Slava ti Kalčo, i hvala za sve zajedničke dobre momente a pored drage slike na zidu, poklona za jedan od prošlih rođendana još kamaru neponovljivih slika nosiću u sjećanju na tebe sve dok i moja noga bude stajala kraj bilo kakve vode...

Laka ti zemlja i vazda bistre i mirne, neke bolje i srećnije vode, dragi prijatelju...

Morao sam napraviti malu, jednočasovnu pauzu, u pisanju, da jutros odvezem klasića do vojne bolnice, gastro i kod kardiologa.Uklapa se nekako u light motiv ove priče.

Ono što je tužno, a ipak tako često zadnjih godina nad ovom geografijom i orografijom nakalemljeno jesu statistike, friška godišta i datumi.Skoro niko ne boluje, samo kvrc i gotovo.Valjda nam je to naša borba dala.

I zato joj neizmerno 'fala...

Nikad ovde i nije bilo neke masovne starosti.Što jes' jes'...

Ono tipa, svi živimo srećni i veseli, gerontološki se situiramo i umremo sami sebi i drugima dosadni, prividno bogati i do balčaka, europski sparušeni.

O'đe baja, odvajkada traje neka jeziva, smrtna svježina.Umiremo mladi, ili od dušmanske il' od bratske ruke ili od naše sikiracije, bijede i tuge.

Sve vršnjaci...Junaci i oni manje...

Na kraju svima isto.

Sjećam se, kada sam bio dijete.Pa kada vidiš ono smrtovnicu đe je neko napunio pedesetak, pomisliš na kvarnjaka ,,. ,,Ko ga šiša? Šta bi htio? Dosta mu je...,,

Ili kad prokontaš ,,Kad će više ta Dvijehiljadita ...Ej, tada ću imat' tries' tri...,,

A sada se sve nekako naglavačke izmijenilo.

Valjda vizura drugojačija.Ili obična starost?Ko će ga znati?

I nije to loše.Tako i treba da bude.Nije važno kad je, samo da se čovjek ne pati.Sjećam se šale koja se u mom kraju prepričava a koju je na ispraćaju starih učiteljica izgovorio Sreten, legendarni direktor škole moga djetinjstva.

Parafraziram...

,,Eto radili smo tolike godine zajedno, tra. la. la ...Sad idete u penziju i ja Vam želim da je dugo primate, ali i da umrete od srca...,,

Na tobož, zgražavanje kolektiva on im je lakonski poručio ,,Razmislite Vi malo pa ćete vidjeti šta sam time mislio...,,

Tako i jeste.

Ali nivo rizičnih godišta se na Balkanu definitivno snizio.Valjda pusta sikiracija...Primera je bezbroj a ja lično poznajem najmanje dvocifren broj mojih kolega, pilota, koji nisu napunili ni godinu dana penzije...Ili nisu uopšte stigli do nje.Puno brate.

Debelo sam premašio taj prosjek i ne brinem za ličnu budućnost.Ič' ...I ne bojim se više ničega, osim zeru sebe u ovakvim danima.Srce mi je kontam naivno, zdravo i još neizraubovano, skorom mlado, mozga srećom imam premalo za sikiraciju a eto sjednem za tastarutu s vremena na vrijeme, isčukam po koju, i o'ma mi lakše.

Moj kapital su ove priče a u njima se ipak živi vječno.

Ili barem blizu tome.

Moj ćale citira svog starog profesora koji mu je prilikom slučajnog susreta u Banja Luci neposredno poslije Dejtona rekao ,,E moj Jovo, samo vrijeme poslije rata je gore od ratnog vremena...,,

Nekako mi zadnjih godina, postaje jasnije šta je stari profesor htio reći.Šta nam je užasa, žala i mladosti odnijelo ovo naše ludilo, Tito dragi...A sada nekako ista generacija biva pokošena recidivima...

Došao mi je sinoć drugar, vlasnik jednog lepog sajta pa čekam jutros njegov poziv da ga vodim na aerodrom, pa da tamo sa jaranima natenane popijemo kafu, malo se prozezamo i slikamo, ako budu dali, pored dragog ,,Klempe,, (G4 – prim aut...) i u ,,Orliću,, te ovu tužnu analizu, krajputaške podvrste privodim kraju.

A kako bih ja dugojačije no kroz šegu...

Ima jedna lepa poslovica, koja kaže otprilike ovako ,,Živi svaki dan kao da ti je poslednji i jednoga dana ćeš sasvim sigurno biti u pravu...,,

Ili bi se to u prevodu moglo zvati onom bećarskom ,,Udri brigu na veselje...,, ako je ikako moguće.A u dobrom društvu, uvijek je moguće.

Moje društvo su oni koji ovo čitaju i čuo sam nedavno sjajnu izreku jednog savremnog kompozitora koju bih iskoristio ovom prigodom.

,,Ovo za ovim dirkama ( tastaturom u mom slučaju – prim. aut. ) sam ja ... Sve ostalo je kompromis...,,

Dok ne dođe dan finalnog odlaska, daklem samo šega, bez obzira na okolnosti.

A kada jednoga dana krenem, volio bih da to bude avionom ili čamcem.

Za avion sam malko okasnio, no za čamac taman ima vremena.

U međuvremenu ću samo još po neku priču, ako nemate ništa protiv...

I onako niko drugi ništa ne piše pa bar da vrijeme što prije prođe.E sada da li će biti i kvalitetnije potrošeno, e to sujmam.Al' hbg (hebi ga...) ne more sve...

Slava mojim drugarima.Vječna...I pokoj im duši.

Ipak mi je drago što smo pretekli sudbinu i proveli mnoge nezaboravne trenutke zajedno.Dunav više nikada neće biti isti bez našeg Kalče...

Neka Vam o svemu što napisah bar malo posvedoče ove, friške, sličke...

Vaš Vojo, kobajagi književnik ...