Aero ,,sanitet,, ...

Sreća pa nije prelazak u novi milenijum, ispalo bi da hiljadu godina nisam ništa napisao.Ovako samo jedna godinica.Mislim, prošla je Nova i svi ovi praznici, a ja u 2012. toj još ništa ne napisah.Bruka.Hajd' da malo properemo fleke prazničnog nerada i ljenosti.I ja sam živ čovjek, mora se malo i ljenstvovat, jer ima ona dobra, stara ,,Mravi su vazda radili i danas samo rade.A majmuni su se za to vrijeme  uglavnom zahebavali i od njih eto, postade čovjek...,, Eeej, moj Darvine sve si nas vala uhebo, mogli smo se lijepo još koji milenijum vaditi da smo nebeski stvorovi no kad vidim kakvi smo teško bi to ipak prošlo.

Pa daj da ovaj ,,dobri čovjek,, (mrav garant nisam, he, he...) započne i svoju književnu 2012.tu.Gori sam od braće Kineza, samo njihova stiže kasnije.Daklem kako ćemo početi radnu, a narednu?Paaa, izgovorima ko i svaki sredovečni Balkanero.

Ljudi moji, spremam novu knjigu.Kakva je to frka, neopisiva.Upetljo sam se ovde ko pile u kučinu (da ne dodajem bezobrazne samoglasnike...).Jedva sam odvojio neki uži izbor priča, složio taj kaleidoskop na nivou prihvatljivosti, odštampao, poslao i jaranima na čitanje i popravke, i sada sam tu gde jesam.Čitam, škrabam, krpim.Što više čitam sve mi se manje sviđa.Pa što bi rekli braća Montenigersi, da' ako šta pretekne...

Čudne su mi ove moje priče.Kontam da su jako dobre za blogova, foruma i neta ali su za knjige nekako delimično komplikovane.Ovde se nekako svi razumijemo, dišemo ko jedan, a u knjizi sve moram pojašnjavat' dodatno.Već mi je dopiz..lo ono - prim. aut. ako ga još jednom budem morao iskoristiti, povratiću, a žao mi tepiha, nije neki al' za drugi nemam i tastarure.Ona je odlična, nije u redu da plati moju površnost i da bude jedini krivac za brljotine.

Ja nekako kao da se vazda takmičim sam sa sobom u dužini uvoda.Što duža kucačka apstinencija to proporcionalno duži i uvodi.E smoto jedan, pa niko ti nije kriv što ne pišeš tempom priča jedna - dnevno, nego ti se nakupi  pa onda greota bacit.Od čega si se Mujo (Vojo) ugojio, pa od paštete.Kako to? Eto, pa šteta bacit, pa šteta bacit i tako se ugoje i moje priče.

No ajd' nema sikiracije, napraviću sada dugačku pauzu zbog nove hajke na vuka (sledeće hefte...) i hajke na novog izdavača, koja bi tek mogla potrajati, jer sam konačno sakupio kuraži, pa ovog prethodnog otero u q..c i sada sam slobodan strelac.Doduše promašajista al' opet strelac.Kažu da i ako pogodiš metu, promašiš sve ostalo, he, he...Strelac ili krelac isto mu ga dođe...

Daklem, hajd' sada čitajte ovo i razvucite, uskoro neće biti nove priče.A skont'o sam još jednu sitnicu.Najteže je u pripremi za knjigu nekako utanjiti ove uvode.Pa zato ova priča neće biti u knjizi (kao i mnoge druge...) i eto i svojevrsne exkluzive.

Samo ođe...

Odavno mi se ova anegdota vrzma po sivoj masi al' nekako vazda nešto preče.E danas neće više moći.Idem sutra kod hećima da vadim krvcu junačku pa u zavisnosti od nalaza ovo krme pisačko more bit bidne pravilo i veće pauze.I daj da opričam obećano.Ljepota 'vake književnosti je što u ovim godinama svaka priča more bit i zadnja, pa da se ne dangubi.Hajd' razguli davežu...

Ljeto '96. te.

Zver u obliku mladoga KIKL-a u sklopu svojih komandirskih dužnosti toga doba, dobila i onu naravski i logički najdosadniju.Odgovornu a smornu.Najgora kombinacija.Rukovaoc letenja.

Svako desantiranje ili slično (recimo SLO - neka maršutica okolo Jastrepca ili prilazi po VOR-u) hajde komandire, dnevnik letenja u šake i ajd' čibe na Izvršnu pripremu, pa blagoč nama poslije toga, na toranj.Tornjaj se malko, obično po cijeli dan.Niko drugi neće, a matorci svi spremni za uvalu ko zapeta puška.Orozara.

Uglavnom svi pretpostavljate kome su ,,s oproštenjem,, toga proljeća najviše ,,uvaljivali,,...Funkciju časnu, mislim, prljava mašta ostav...

Nije mi dosta što me svi koji me sretnu nemilice prozivaju u stilu ,,Eve, nam ga komandir, sa'će ga nahebemo ...,, ili ,,Ovo je komandir voda moga...,, i slično, no sam se natovario i obavezom koja se naravski ne plaća dodatno.

Hajde sve nekako.Čudno mi malko da ja vodim izvršnu.Nekada su to radili pravi piloti, a vid' sad.No i lepo mi nekako.Sve se završava brzo i džentlmenski.

Jedino, vazda problemi sa padosima.Oni sebi često dozvoljavaju luksuz da kasne pa bude pokoji dribling, no ništa što bi kvarilo prijateljstvo...

Ni na tornju nije strašno.Kontrolori lafovi, ostalog posla nema preterano, pogled o'zgore odličan, kafica (čak i Nes) vazda dobra i friška, osvežavajućih napitaka kolko' oćeš i uz dobru šegu, vrijeme na funkciji RL relativno brzo prolazi.

Jes' da svaki pilot uvijek rado mijenja mjesto na tornju za mjesto u avionu no neko mora i ovo...U svakom slučaju, nije naporno.Čak ti i borac klopu donese na vreme.Normalno, podijeliš to što imaš sa rajom u smjeni.Zna trajati dugo ali nije strašno.

Ajd' jednu anegdoticu.

Te čuvene godine u Mostaru (one o kojoj ja najviše volem pisati, he, he...)  nastavnik Buki, šeret i zahebant, dobio ,,počasnu funkciju,, na startnoj stanici.To su one kućice pored praga piste, koje smo mi od milja nazivali Kanađanke (valjda otuda došle...) gde u totalno poljskim uslovima ( a nema ni istoimenog WC, hm, baš sam se pitao đe na 'nolkoj ravnici nastavnici idu u klonju...) jedan paćenik, nastavničke podvrste čitav dan kontroliše jesmo li svi izvukli trap za sletanje, kakav nam je prilaz i ravnanje, kao i slične đačke cake.

Daklem, došao taj dan red na Bukija.Mali problem kod te startne je što te tamo odvezu i obično ostave do kraja letačkog dana.Osim radio stanice, signalnog pištolja, neke teke i kanistera sa vodom malo šta još ima.

Taman poleteli, kada čujemo nenadano u slušalicama Bukijev glas ,,Da li bi ste mogli poslati borca da mi donese pakovani doručak na startnu...?,, i sa tornja Bogijev odgovor ,,Nema problema, poslaćemo...,,

Guslamo mi tako u zraku svojim poslom, kad nakon nekih dvadesetak minuta ponovo folirano očajnička, nestrpljiva depeša u etru ,,'Oćel taj doručak za Startnu...?,, a sa tornja ponovo ,,Ide...Krenuo je ...,,.

Taman mi negde ispred razlaza a sa startne se tada začu muklo i otegnuto ,,Hraaaaneee...,, a tada RL, inače u skladu sa svojim nadimkom, ljudina ko bog, izgubi strpljenje i odbrusi ,,U redu je Startna, dosta je bilo, od sada samo službene depeše, razgovaraćemo kasnije...,, I to kasnije, se o'ma pretvorilo u šegu kako je te izuzetne godine sa skoro svime bio slučaj.U avionima koji su nekoliko narednih sati ulazili u pravac i javljali depešu za drugu kontrolu trapa, kao neponovljivi muzički background čuo se neskriveni i srdačan smijeh posada koji se kao neki dragi i neočekivani uljez ugnjezdio u svaku narednu depešu.

I od tada to Bukijevo ,,Hraaaneee...,, ostalo u celoj avijaciji sinonim za šaljivo gledište na usamljenost koju sa sobom donose slične, celodnevne, funkcije.

Ovde slične usamljenosti nema.Na tornju se stalno ponešto dešava.Čak i popodne ili noću, uvek si u dobrom društvu.

Funkcija rukovaoca letenja je inače (za one koji to ne znaju) vrlo odgovorna i prilično stresna.Kao uostalom i ogromna većina poslova vezanih za letenje kao vještinu.Od momenta kada potpišeš dnevnik letenja sve je u tvojoj nadležnosti.Obaveze i odgovornost.Svaka sitnica te može poslati na robiju, bukvalno...

Kontrolori, što se tiče vojnog letenja striktno poštuju odluke RL-a.Samim tim ti mu dođeš kao neki supervizor samog događanja.Time su oni oslobođeni direktne odgovornosti, jer svaku odluku mora da potvrdi drug rukovaoc.Malo rogobatan izraz ali šta da mu ja radim?Nisam ga ja izmislio.

Eh, no kada se radi sa padobrancima onda celokupna priča dobija na težini.Možda sa strane izgledaju surovo i moćno ali relativno je malo učesnika vojnog letenja koji su tako nezaštićeni u fazi celokupnog transporta kao što su to padobranci u desantu.Iz svih onih tupavih taktika kojima su nas godinama na akademiji urnisali upamtio sam onu da je neprijateljski desant najoseljiviji u fazi transporta, i ako ga se tada dočepaš, loše mu se piše...

No da ne razvlačim jufke, kako se to dotiče RL -a?

Jednostavno brale.Dok traje desantiranje a posebno u fazi skoka na aerodromu ništa ne sme da se kreće ili okreće.Ovo pravilo se odnosi čak i na skokove u kojima sa ,,krilo,, padobranima skaču instruktori ili ,,Nebeske vidre,, sa oni svojim brzim trackovima.Za običnu vojsku sa PD 08, da ne pominjem.Niko i ne diše dok se poslednji ne prizemlji.

Rukovaoc skoka ili dežurni na njihovom startu,  je dužan da radio vezom obavesti RL i toranj kada poslednji prizemlji.Tada avion koji je desantirao može u prilaz a vozila mogu po one udaljene koji su omašili zonu skoka ( i ako mlada vojska obično za kaznu tada sa opremom, guli pješice iz obližnje šumice...) što bude rijetko i sanitet može da krene po one što su se pokršili, a to srećom bude još rijeđe.E taj i takav sanitet je glavni junak ove priče.Može li kamion biti junak, ne znam ali je glavni osumnjičeni recimo u celoj storiji.

Ajd' još jednu malecku anegdoticu prije glavnine fabule.

Jedno od noćnih desantiranja.Ona su neuporedivo komplikovanija za organizaciju i opasnija po logici.I to jedno od mojih prvih na tornju.Moj komšija Tibi je kao instruktor rukovaoc skoka a ja rukovaoc letenja.Prošla izvršna, borci  skaču onaj noćni pred dobijanje zvanja.Sede spremni oko aviona, čeka se još samo pretpoletni pregled i možemo u akciju.Ali Tibi primeti da u avionu nema sjekira.O čemu se radi?Kada su Anuške 70. tih stizale u Jugu, na posebnim držačima kraj teretne rampe sa svake strane, stajala je po jedna sjekira obojena jarkim bojama.To znam samo iz davnih priča jer su te sekirice maznute od strane ko zna koga, neposredno po dolasku aviona u matičnu državicu.Trebalo bi da posluže u svrhu sečenja gurtni ako neko od padosa ostane da visi na istoj nakon izlaska na rampu.Trebalo bi...No i bez sjekira se skakalo više od dvaes' ljeta pa niko na njihov nedostatak i nije obraćao posebnu pažnju.Niko osim novog instruktora...

I poče natezanje, svi čekaju.Tibi traži sekiru.Džaba objašnjenja da svaki instruktor na rampi ima svoj nož koji je dovoljna rezerva.Ništa.

Komšo traži sjekiru.Inače vrlo fini čovek i kao jaran i kao kolega ali ukopo se te večeri ko' na Staljingradu.Valjda i on polaže za instruktora pa sve po propisu.

Meni već dosadilo, svi čekaju.Jel' tako? Tako je...E ako je tako, onda prekidamo za večeras, pa kad se nađe sikirče, nastavićemo sutra uveče...Iz mnogih grla se začulo užasnuto ,,Neeee...,,. Ko će ponovo sutra uveče angažovati bazu, gorivo, buseve. toranj, protivpožarce, celu brigadu...U trenu nađoše neko zatupljeno pomagalo na kome bi se glede oštrine, moglo jahat' do Beča bez ozbiljnijeg rizika vazektomije i staviše u nosač.Posle se ja sa komšom godinama zahebavo na temu sikirčeta.Forma je forma a mladi lavovi, mladi lavovi.Položio komšo a čak i sa takvim sikirčetom niko nije ostao u avionu te večeri.Sad i komšo i ja ostareli već a nisam baš zagledo od kako su Anuške došle sa remonta  jesul' remontovane i sikirice.Čini mi se da ih nisam vidio.Nisu valjda ponovo tako brzo stigli da ih marnu?Ili ih Ruje nisu ni turili.Ko će ga znati?

Fabula.

Dan sunčan, vreme bez vetra.Lep dan za skok.Celi taj dan sam na tornju i izvršnu sam završio.Sve je ok.Biće puno posla, skače pola brigade.Kolege sa helikoptera taj dan nemaju ništa planirano pa neće biti gužve.Koliko vidim iz plana ni dolasci sa strane nisu predviđeni, znači laganica.No takvi dani znaju biti i najopasniji pa površnosti i aljkavosit nikako nema mesta.Ne u ovom poslu.

Pre polaska na toranj (tada bio stari na našoj stajanci, posle ga NATO razdužio  ovaj novi je tamo preko, kod civila...) blizu je, o'ma tu zagledam jednu malko čudnu scenu.U stroju mladih momaka 63. prb. stoji čovek sa opremom za skok ali značajno stariji od svih u toj vrsti.I to sa činom potpukovnika.Pitam jaran padosa, ko je to, a on mi odgovori da je čovek tek došao u prekomandu, uteko' jedva iz Prištine, a pošto je pravilo da u brigadi svi moraju da skaču, od kuvara do komandanta, eto njega na osnovnoj obuci.Ostalo mu još par skokova.Simpatičan mršavi, plavušasti, dekica, brkica sa popriličnom dioptrijom.I tako uz zezu skoknem ja na radno mesto.Gore šega, Kliki kontrolor i ostala bulumenta jedva čekaju ...Stiže kafica, pića naravno nema i ide desant za desantom.I znam šta čekate, džaba raja, džaba.Sad svi čekate neki, ono pravo, opasan i značajan događaj...Miris kerozina, sisate plavuše i ko zna šta još...Nema, utanjilo.

Svi se prizemljili bez ikakve frke, čak i dekici nije trebalo sikirče.

I neđe tako u rano popodne, skoro pred kraj radnog vremena, gladan i umoran od sedenja, krene i šef tj. Le Clerk, tj. ja, sa tornja.Pozdravim se sa rajom, ispotpisujemo sve što spada i sa baš onim osjećajem zadovojnog čoveka posle dobro urađenog posla, pođem niz one strme stepenice na kojima moraš dobro pazit' da ne nastradaš od sexa...mislim da se ne shebeš niz iste.Nisam bio u ovom novom tornju, možda ima i nekog lifta kod nas tada bilo ko silazak niz munaru.

Siđem do stajanke, tamo se kolege skakalci finalno pakuju, rasuti unaokolo kao prestareli vrganji.Svi veseli a logično najviše ovih što su ripnuli...Uspješno.

I tada Kraššš, Buuum, Trasss ili kako to već ide u crtaćima.Puče nešto, u stvari više se nekako pocepa.Šta bi, Božiju ti majku, onu rukovodeću?

Digresija, manja, komada jedan u ispravnom stanju.

Baš neđe tih nedelja za tri aviona istekao vremenski resurs za zmaj aviona, od onih 20 godinica.Onih koje samo konstruktor može produžiti i to nama neslućeno bio početak kraja trae u našim krajovima.Potpuno ispravni avioni naglo prizemljeni i ostavljeni na stajanci, da stoje danima.Uz tužne poglede svih nas.

Kasnije će te iste kupiti Legija stranaca i poslati ih u onoj Kabila avanturici, u Zair ali o tome u nekoj narednoj priči.Biće previše sada.

Jedan od njih, najbliži tornju (sada zaboravio broj ali ako vas baš bude kopkalo lako ćemo saznati...) je drugi junak iste priče.Nedeljama stoji na stajanci pa i pritisak u gumama popustio.Tužno izgleda, biće i komplikovano, a videćete i ono kad 'oće da se namesti.Oće, vala baš.

Dok sam ja sišao sa tornja i razgovaram, zezam se, čini mi se, sa S i O, padoskim šefovima, a mojim prijateljima,  desio se ,,sukob nadležnosti,, o kome govori i ova priča.

Onaj veliki sanitetski kamion, ne znam tačno kako se zove, ono TAM ,,stodesetka,, ili ,,stopedesetka,, (sorry, ja slabo i avione pamtim, a kamoli te pješadijske naprave...) ma, ona kao poljska bolnica, je bio dežurni sanitet u skoku i parkiran neposredno,  tu na samoj stajanci.

Doktor, padobranski, naravno zbog vrućine izašao iz kamiona i priča tamo sa rajom, tehničar takođe na drugom kraju, a u kabini samo borac, ročnik (mislim na redovnom služenju...).Sve gotovo i srećno prošlo, taman da krenemo da se razilazimo, a šta bi?Doca mahne borcu da dođe do njega.Borac zna da ,,bolnica,, knap prolazi ispod krila ( na našu žalost, prethodnih godina smo to često ,,trenirali,,) i razgulio po pravcu tj. pravo ,,u drugoj,,.I ravno pod krilo.Bitno da omaši elisu.Niko nije ni obratio pažnju dok nosač na kome se nalaze rotaciona svetla i sirena saniteta nije razgulio u izlaznu ivicu krila.Drrrk.

U momentu je šala prestala i svi u okruženju pažnju usmerili ka zaustavnom putu bolnice.Nije bio preterano dugačak ali sasvim dovoljno da kamion prođe i izađe iz sjene a ,,specijalana oprema,, bude ,,prekomandovana,, na Anušku.Tu sam blizu, ni dvadesetak metara od događaja i odmah skontam šta se desilo.Avion se zbog guma neznatno spustio a Tamić se ne zna sagnuti i eto...Moram jednu šaljivu pitalicu? Zašto ga moraš otrest nakon šoranja, ili bi bar trebalo?Pa zato što ne zna da uradi, šmrk...

I tako ga borac ,,otreso,, na krilo.Polgedam ga, blijed ko krpa, njemu će trebati sanitet.A još dječak.Sjedi za onim volanom i nije mu baš najjasnije (ko ono kad Miško tera bus) odakle prepreka tu...

Dođem do kamiona kao naravno i svi prisutni u tom rejonu.Zamolim kolege padobrance da naprave reda i pošalju svoje ljude dalje na redovne poslove.Dok sam ja to radio, primetim scenu zbog koje sam bukvalno popizdio.Mladi doktor padobranac ali i vodnik tehničar, počnu iza mojih leđa da se istresaju na vozača.

E nećemo tako momci.

Onako ljut u momentu, kolerik, hbg, okrenem se ka njima i kažem onom sirotom vojniku otprilike sledeće...,,Ti momak izađi iz kamiona, dajte mu malo vode ili nešto slično...najbolje, idi se ti umij malo i nemoj se ništa sikirati.Ja sam ovde glavni (nekada je i to lijepo biti...) i možeš biti potpuno miran.Ti nisi ništa kriv.,,

A onda se, još uvijek ko' fol ljut, okrenem ovoj dvojici prethodnih.

Znam dobro, na šta ljudi van pešadije najviše piz.e i onda baš to i forsiram.Recimo, doktor je tek poručnik, a ja već to što jesam, i krenem da branim mališu u stilu ,,Vodniče i poručniče, molim Vas stanite ovde.Gde je po pravilu Vaše mesto nakon završetak desantiranja?U kamionu, naravno.A gde ste Vi bili?I kako ste pozvali vojnika?Mahnuli mu rukom, da li je to po pravilu? A sada, odakle Vam pravo da se istresate na njega...,,

Kako se to inače radi, u tim prilikama, obično ne dam im ni trunku prava da nešto kažu.A jedva se suzdržavam da se ne nasmijem.Gledam preko njihovih ramena onu asimetričnu (samo na jednom zakrilcu...) sanitetsku varijantu Anuške i već sam na ivici.Vidim svi zdravi, nikome ni dlaka sa glave ne fali, i to je u ovom času sasvim sigurno najbitnije.

Ovoj dvojici naredim da slučajno ne driblaju borca kasnije, proveriću.Nisam njima nadležan, a vidim i dosta je bilo, pa kažem da su što se mene tiče slobodni, biće pozvani da daju izjave ako bude trebalo u daljem postupku.

 Dečaka upitam može li odvesti kamionče da auto praka, on klimne.Pozovem mehaničara da ostane kod aviona a našem vojniku kažem da ode i pozove fotografa.U tome je i ova posada sletila i naš šef stigao iz zgrade.Svi na okupu.I svi nasmejani.Najčešći komentari su ,,Uh, ala ga je mališa zakuco'...,, Šefe, da dodamo i na drugo krilo, pa patentiramo...Doktori bez granica, he, he,, ,,Hoćemo li priključiti kablove da vidimo radil' nam sirena...,, ,,Vidi Aero sanitet...,, i slično.

A šef se okrene ka meni i kaže ,,Samo se ti ceri.Ti si rukovaoc letenja.To što je avionu istekao resurs ne znači nikako da ovo nije vanredni događaj.I ti ćeš, blago nama, biti predsedavajući komisije za ovaj udes...,,

Udesi me šef očas.

Još i ne slutim koliko.Dok nisam vidio pravilnik.Već prvi naredni ponedeljak mi preseo.Kad sam video elaborat, samo što nisam zakukao.Trista strana brat bratu da utaljuje.Kuku meni od sad i dovijeka.Kada sam ugledao sastav komisije i ne naslutih da sam spašen.Šef naše tehničke ekipe i onaj padobranac, deka, brkica...Ajd' za našeg druga mi je jasno ali šta ppuk pados  radi ovde?A onda moje sumorne misli razveja povetarac neslućene sreće i moja sretna zvezda zasija po ko zna koji put.

Ppuk brka mi reče otprilike ,,Sine, ne brini.Samo nek sam ja kurtaliso čari rada u Prištini i nek sam završio ovu preobuku.Ja sam ,,dole,, bio načelnik saobraćajne službe, ovo smo radili svake nedelje barem po jednom.Nema srećom civilnih vozila kao učesnika nesreće i nema žrtava.Biće ok.Sve ide po šablonu, do kraja sedmice ja ću sve završiti a ti samo dođi da potpišeš izveštaj...,, Uh, laknu mi.Spasi me čovek, bezbeli.Sam bi to mislim još, umesto ove priče, pisao.

Još kad naš Bane reče da je kod aviona u pitanju samo flaps i da imaju rezervni u PARC-i (pokretna  avio radionica - eto i ovde mora ono - prim.aut.) i da je avion skoro sređen bi mi pravo godra.

Niko srećom za ovaj udes, ako se tako i može nazvati, nije ni odgovarao i sve se završilo bez ikakvih problema i posledica.Eto to bi i moj jedini udes na ,,službi,,.Sve se završilo odlično, svi zdravi, puno smijeha a šteta zanemarljiva.

Avionče poslije, ko što rekoh, prodato za neku siću i ko zna kojim kanalima stiglo do Afrike.I samo odletilo do tamo.Neverovatno.Skinuli smo doduše rotaciju.Tamo nije trebala.Borac, šofer me do kraja vojnog roka pozdravljo' ko najrođenijeg.A ja skonto' da je lepo braniti slabije ali i da je opuštanje na dužnos' vrlo opasno, čak i kada sve izgleda gotovo.Medicinskog brata i docu sam slabo viđao.Sad ih ni poznao ne bih...

Umesto zaključka mogao bih recimo kratku opservaciju da se osećam jako srećnim što se za vreme moga rada na funkciji RL nikada nije desio bilo kakav stvarno ozbiljan vanredni događaj (jednom sam morao da napucam malo svog nestašnog pilota koji je bez odobrenja radio niski razlaz pored tornja, ali to je sića, ništa ozbiljno...).Dovoljno sam mator da imam kolege i klasiće za čijeg boravka na istoj poziociiji su se dešavale tragedije u kojima su ljudi ginuli, čak i naši klasići.Ostavi to traga na svakome, hteli mi to priznati ili ne.Ja srećom nisam imao u karijeri taj problem, a ova priča mi ostala samo kao eto šaljiva anegdota koja slikovito govori o našoj dugoj i lepoj saradniji sa 63. pbr i o tome da opreznosti nikada dovoljno.Najveći  problem mi je srećom bio što se takav junački položaj nije nikada posebno ni plaćao.Eto tako...

Naša eskadrila već dugo ne postoji.

Ne samo avioni, nego su nedavno (za Novu godinu...) u penziju otišla i poslednja trojica kolega sa kojima sam ja radio.Stajanka je odavno pustopljina na kojoj nema skoro nikoga.Jedino za kamion ne znam.Ali nije ni bitno.I što bi kamion bio junak ovakve priče. jel' de?

Od sutra nastavljam sa sređivanjem tekstova a od ponedeljka potragom za izdavačem.No neću se preterano trzati.Ako šta od svega bude, bude...

A ako ne, e pa...

Baš me briga.

Dovoljno sam ovde već slavan, zar ne ?

CveleRL